Nedavno usvojeni Zakon o socijalnoj karti digitalizovaće i ubrzati deo procesa u socijalnoj zaštiti uspostavljanjem centralnog registra korisnika, ali neće omogućiti najavljivanu socijalnu pravdu, ocenjuju stručnjaci za VOICE.
Naime, novi zakon odnosiće se samo na korisnike koji su već u postojećim bazama institucija, ali ne i na one koji su ugroženi a ranije se nisu prijavljivali za pomoć. Stručnjaci kažu da to znači da nova zakonska rešenja ne tretiraju jedan od ključnih problema – da je puno ljudi slabijeg materijalnog stanja koji ne dobijaju pomoć.
Godinama unazad najavljivan, Zakon o socijalnoj karti nedavno je usvojen u republičkoj Skupštini. Bile su potrebne godine da se usvoji zakon koji, ukratko, predviđa sledeću novinu: centralni registar podataka o korisnicima socijalnih davanja koji će se formirati od već postojećih baza.
Do sada je svaka institucija socijalne zaštite, na lokalnom ili republičkom nivou, imala interne podatke o korisnicima socijalnih davanja, a ovim zakonom je predviđeno njihovo povezivanje u centralizovani, elektronski registar nazvan „Socijalna karta“.
Promena koju zakon donosi tiče se digitalizacije dela sistema socijalne zaštite – uspostavljanje informatičkog instrumenta koji treba da obezbedi elektronsko prikupljanje podataka, olakšanje korisnicima koji, prema najavama, neće morati da prikupljaju papire od institucije do institucije kako bi dokazali svoj materijalni status, potpuniji uvid nadležnih instutucija u položaj potencijalnih korisnika s obzirom na to da bi svi neophodni podaci trebalo da budu na jednom mestu.
„Pozitivne stvari koje zakon donosi su ubrzavanje procedura, povećanje efikasnosti centara za socijalni rad i unapređenje informisanosti centara o socijalno-ekonomskom položaju korisnika i potencijalnih korisnika“ , kaže za VOICE programski koordinator Inicijative za ekonomska i socijalna prava A11 Danilo Ćurčić.
Novi digitalizovani sistem trebalo bi da rastereti složene administrativne poslove centara za socijalni rad, što „nije beznačajno unapređenje“, ocenjuje za VOICE programska direktorka Centra za socijalnu politiku i bivša ministarka za socijalna pitanja Gordana Matković.
Zakon kaže i da će svi podaci sakupljeni na jednom mestu omogućiti pisanje relevantnih izveštaja o socijalno-ekonomskom stanju, što će doprineti kreiranju bolje socijalne politike. Postoji mogućnost za tako nešto, ali tek u nekom budućem periodu, ocenjuje Matković.
„Nada je da će se na duži rok, kada baza bude potpuno funkcionalna, dubinsko sagledavanje i analiza podataka omogućiti i inpute za efikasniju socijalnu politiku. Do sada je izvor podataka bio informacioni sistem Ministarstva koji je izgrađen za svrhu isplate prava, pa su mogućnosti za analizu relativno ograničene“, kaže Matković.
Ćurčić nije toliko optimističan pa kaže da se politike često ne donose na osnovu prikupljenih podataka, već „na osnovu ciljeva koji su van domašaja istraživanja“.
Za sada se ne zna ni kada će nova centralizovana baza socijalnih korisnika biti funkcionalna, ali se pretpostavlja da će to biti do početka primene zakona koja je predviđenja za 1. mart 2022. godine.
Ćurčić: Novi zakon mogao bi da oteža dobijanje pomoći
Osim pogodnosti koje proističu iz digitalizacije sistema, zakon neće dalje odmaći. Rešenja ključnih problema u socijalnoj politici ovaj zakon neće doneti, ocenjuju sagovornici VOICE-a.
Ono što su nadležni često isticali da će novi zakon pak rešiti jesu zloupotrebe u socijalnim davanjima. I sada, kada je zakon usvojen, iz ministarstva uveravaju da će institucije, zahvaljujući jedinstvenoj bazi, imati uvid u to da li pojedinac pomoć dobija od više organa i da li je ona neopravdana. Takva vrsta zloupotreba nije česta pojava u Srbiji i manja je nego u zemljama okruženja, kaže Matković, dodajući da ključni problemi „leže“ na drugoj strani.
„Problem je nizak obuhvat kada su u pitanju davanja koja su usmerena na siromašne. Dakle, puno je ljudi slabijeg materijalnog stanja koji su ugroženi, a koji ne dobijaju pomoć (tzv. greška isključenosti). Drugi problem je neadekvatnost davanja. Davanja su nedovoljna za zadovoljenje najosnovnijih potreba“, ocenjuje Matković.
Uprkos izjavama nadležnih da će ugroženi biti vidljiviji, Zakon o socijalnoj karti neće omogućiti veći obuhvat onih kojima je pomoć potrebna, ističu naši sagovornici. Oni kažu da one koji nisu u sistemu, a potrebna im je pomoć, novi zakon neće automatski uvrstiti u bazu.
„Pošto formiranje registra Socijalna karta podrazumeva da se objedinjuju podaci o korisnicima socijalnih prava iz socijalne, dečije i boračko-invalidske zaštite, to znači da uspostavljanje ovakve baze neće omogućiti da se ,po automatizmu’ uoče oni koji nisu ostvarivali prava, a koji su potencijalno ugroženi“, napominje Matković.
Ćurčić posebno ističe problem niske socijalne pomoći koja „ne omogućava izlazak iz kruga siromaštva“, a saglasan je i da novi zakon ostavlja određen broj ugroženih „van radara“.
„Ispod radara ostaju ne samo beskućnici, već i mnoge druge kategorije građana i građanki koji ne uspevaju da ostvare osnovna socijalna prava. Zapravo, najugroženiji, koji i ne znaju da imaju prava na socijalnu pomoć, neće ni biti obuhvaćeni ovim zakonom i potpuno će ostati nevidljivi za sistem“, kaže Ćurčić.
On dodaje da „ostaje nejasno zbog čega su nadležni odlučili da usvajanje ovog zakona predstave kao nešto što će omogućiti uspostavljanje socijalne pravde, kada to nije slučaj“. Zapravo, on misli da bi nova zakonska rešenja mogla i da otežaju ostvarenje nekih socijalnih prava.
„Prikupljeni podaci mogli bi koristiti i za dodatno otežavanje korisnicima socijalne pomoći da ostvare prava pred centrima za socijalni rad. Ovaj zakon će omogućiti organima koji odlučuju o socijalnim davanjima da brže ukinu ili umanje pravo korisniku koji to pravo već ostvaruje“, smatra on.
Pola miliona ljudi na ivici egzistencije, a pomoć prima 260.000 korisnika
Milion i osamsto hiljada ljudi u Srbiji je u riziku od siromaštva, pola miliona ne može da zadovolji osnovne životne potrebe, a samo 260.000 ljudi prima socijalnu pomoć, pokazuju zvanični podaci. Iznos socijalne pomoći manji je od iznosa neophodnog za minimalne životne potrebe.
Prema Zakonu o socijalnoj zaštiti, osnovica za utvrđivanje visine socijalne pomoći je 6.050 dinara. Za svaku narednu odraslu osobu se ovaj iznos uvećava za 3.000 dinara, a za maloletno dete za nepune 2.000 dinara. Tako je prosečan iznos socijalne pomoći u Srbiji oko 8.000 dinara. To znači da korisniku socijalne pomoći nedostaje još polovina te prosečne socijalne pomoći da bi dostigao projektovani iznos za zadovoljenje minimalnih životnih potreba, a dve takve socijalne pomoći da bi dostigao projektovanu minimalnu potrošačku korpu.
Obrađivaće se 135 podataka po korisniku
Nova centralizovana baza sadržaće lične podatke pojedinca, podatke o prihodima i nepokretnostima, podatke o tome da li već prima neku pomoć ili je u procesu apliciranja, ali i podatke o „povezanim licima“ – porodični srodnici, ali i bivši supružnik, vanbračni partner i bivši vanbračni partner. Zapravo, novi registar će prikupljati i ažurirati podatke iz Centralnog registra stanovništva, Poreske uprave, MUP-a, Nacionalne službe za zapošljavanje, Republičkog geodetskog zavoda…
Danilo Ćurčić kaže da će se prema preliminarnim procenama u sistemu „Socijalna karta“ obrađivati oko 135 podataka.
„Socijalne karte su jedna skupa igračka kojom se sistem neznatno unapređuje, po cenu masovne obrade ličnih podataka korisnika sistema socijalne zaštite, njihovih srodnika, pa čak i bivših vanbračnih partnera. Ni u jednoj drugoj pravnoj situaciji nismo uspeli da pronađemo da država i državni organi obrađuju oko 135 različitih podataka“, ističe on.
U zakonu se navodi da je reč o podacima koji su neophodni za određivanje socio-ekonomskohg statusa pojedinca i koji se obrađuju u skladu sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti.
Iz SHARE fondacije, organizacije koja se delom bavi i zaštitom podataka, podsećaju, međutim, da organi mogu da prikupljaju samo one podatke bez kojih ne bi mogli da urade posao iz svoje nadležnosti. Ističu da je to „načelo minimizacije“ neophodno određivati za svakog pojedinca ponaosob kako ne bi došlo do zloupotrebe podataka.
Ukoliko se uporede svrhe Zakona o socijalnoj karti navedene u članu 4 sa podacima koji se mogu prikupljati, iz ove fondacije kažu da neki podaci mogu biti upitni.
„Možemo postaviti pitanje da li je u svakom slučaju ostvarivanja nekog prava bitno da li korisnik ima bivše supružnike ili vanbračne partnere. Ovaj zakon ide toliko daleko da previđa da se prikuplja i obrađuje i podatak o nacionalnoj pripadnosti, što se može tumačiti kao pravilo direktno suprotno Ustavu, prema kome građani o tome ne moraju da se izjašnjavaju”, navode u fondaciji.
Bazi podataka će moći da pristupe organi u institucijama socijalne zaštite, ali i fizička lica na koje se podaci odnose. Zakon je predvideo nekoliko mehanizama koji bi trebalo da spreče neovlašćen pristup i zloupotrebu podataka – autorizacija (kontrola prava pristupa registru), autentifikacija (korišćenje lozinke i korisničkog imena), beleženje pristupa (automatsko evidentiranje vremena pristupa, podataka o osobi koja je pristupila, da li je neki podatak izmenjen i koji je razlog izmene). Ovi mehanizmi zaštite su adekvatni i trebalo bi osiguraju zaštitu podataka, ali ostaje da se vidi kako će oni zaista biti primenjeni u praksu, kažu u SHARE fondaciji.
„Iz ugla bezbednosti podataka, ove mere su potpuno adekvatne, te zloupotreba kao takva, ukoliko je bude bilo, svakako ne proizlazi iz ovih mera i mogućnost iste je ovim merama značajno smanjena. Naravno, ostaje pitanje implementacije, odnosno kako će se ove mere reflektovati u praksi i da li će u potpunosti biti inkorporiane u informacioni sistem“, navode iz fondacije.
Marija Grbić (VOICE, naslovna fotografija: Pixabay)
