Vlasnica novosadskog Kanala 9 Maja Pavlović odlučila se na radikalan potez – 23-dnevni štrajk glađu – kako bi skrenula pažnju na probleme svoje televizije koja se poslednjih godina nalazi na ivici opstanka. Pavlović za nedaće Kanala 9 optužuje izvršnu vlast, visoke namete i neefikasnost pravosudnih organa. Prošle godine je, iz manje-više istih razloga, takođe štrajkovala glađu. I tada su joj, kao i ovih dana, nadležne državne institucije obećale da će pronaći rešenje za probleme medijske kuće, ali sve je ostalo samo na obećanju. Teško je da će ovoga puta biti drugačije, bez obzira na veliku medijsku buku koju je ovaj štrajk glađu proizveo, i bez obzira na činjenicu da će nova medijska strategija, koju su izradili medijski eksperti i koja je na čekanju u Vladi Srbije – uskoro ugledati svetlost dana. Medijska strategija naime, sama po sebi, pogotovo u zemlji koja ima ozbiljne probleme sa vladavinom prava – ne znači ništa, čak i ako u pitanju bude kvalitetan dokument.
Očajnički potez Maje Pavlović skrenuo je pažnju na brojne sistemske probleme medija u Srbiji, pogotovo onih lokalnih i regionalnih u kontekstu snažne političke i ekonomske centralizacije zemlje. U osobito teškoj situaciji su radijske i televizijske stanice, čiji su troškovi poslovanja veliki. Ukoliko rade profesionalno – lokalni mediji rade u neprijateljskom i siromašnom okruženju. Ukratko, oni mogu da opstanu jedino ako odustanu od profesije i sunce potraže pod skutom vlasti. Koliko god kompleksan, njihov položaj je jednostavno objasniti: ukoliko želite da postojite, morate biti krotki i poslušni, u suprotnom vas čekaju problemi i, u konačnici, nestanak. Može se reći da je država, svojim činjenjem i nečinjenjem, uništila lokalno informisanje, koje je – prema međunarodnim merilima – ogledalo stanja demokratije u jednom društvu.
Decenijski napori novinarskih i medijskih udruženja, kao i međunarodnih organizacija, da se uvedu jasne i nediskriminatorne regule, ne samo da nisu urodili plodom već su, čini se, državi dali više mogućnosti da utiče na medije. Želja da se razuđenim institucionalnim sistemom medijske regulacije vlastima onemogući i „zakomplikuje“ uticaj na medije, proizvela je kontraefekat. Da bi vas ugušila, država ne mora biti previše inventivna, dovoljno je da nahuška neke od brojnih – svojih ili „nezavisnih“ – institucija na vas. Regulatorno telo za elektronske medije (REM) najbolji je primer za to: ovo po zakonu nezavisno telo koje bi trebalo da brine o medijskim slobodama i medijskom pluralizmu – pretvorilo se u malj za pripitomljavanje medija i podizanje najprimitivnijeg medijskog taloga. Generalno, institucije koje bi trebalo da podstiču kvalitet medija i njihovih sadržaja danas predstavljaju ogroman teret za njih.
„Zakoni su za protivnici“, sigurno je omiljeni citat (Nikola Pašić) ove vlasti, a sva dubina te sentence najjasnije se videla na, javno prenošenom, sastanku Maje Pavlović sa premijerkom Anom Brnabić i predstavnicima drugih institucija, održanom prošlog utorka. Vlast može u svakom trenutku iz džaka zakona i podzakonskih akata da pronađe nešto što će vam zagorčati život, i istovremeno, uz pomoć neefikasnog sudstva, da sakrije ono što bi vam moglo biti od pomoći. I da za to vreme drži ruke iznad stola, pokazujući kako je nevina i bespomoćna.
Marfijev zakon lokalnog informisanja
A problemi lokalnih i regionalnih medija, onih koji drže do profesije i javnog interesa, veoma su brojni. Ovde je važio i još uvek važi Marfijev zakon – sve što može da krene po zlu, krenulo je i krenuće. A ako nije i ako neće, tu je vlast da to ispravi.
Pođimo prvo od brojnosti medija. U registru koji se vodi kod Agencije za privredne registre ima upisano više od 2.000 medija. Iako mi zapravo i ne znamo šta ta cifra znači i kakva je zapravo njena struktura, jedno je ipak sigurno: ogromna je gužva u borbi za deo marketinškog kolača koji u razvijenim zemljama predstavlja glavni izvor prihoda za ne-javne medije. A upravo je država kriva za tu gužvu. Tokom Miloševićeve ere, mediji su nicali kao pečurke po državnom planu kako bi se stvorila kakofonija i bukom zaglušila glasila okupljena oko tadašnjeg ANEM-a, a potom se tokom dodele frekvencije nije vodilo računa o potrebama i mogućnostima tržišta pa su dozvole za emitovanje deljene šakom i kapom.
Ako ovom broju pridodamo i strane kablovske televizije, koje takođe jurišaju na reklamni prostor u Srbiji, jasno je da je premnogo krokodila u ne odveć velikoj bari. Procenjuje se da je tržište oglašavanja u Srbiji danas negde oko 170 miliona evra na godišnjem nivou. Ovaj podatak kazuje da Srbija u ovoj sferi još uvek nije izašla iz (svetske) ekonomske krize, s obzirom da je 2008. godine tržište oglašavanja iznosilo 206 miliona evra iako je u tom periodu bilo registrovano dvostruko manje medija.
Centralizovano reklamiranje
Lokalni i regionalni mediji poseban problem imaju u činjenici da su marketinška davanja uglavnom centralizovana i odlaze na velike medije, putem famoznih marketinških kompanija, od kojih su mnoge bliske vlasti. Analiza medijskog tržišta, koju je radio Ipsos pre izvesnog vremena, kazuje da se od 15 najvećih komercijalnih oglašivača niti jedan ne oglašava na lokalnim, pa čak ni na regionalnim stanicama. Lokalni i regionalni emiteri moraju dodatno plaćati kako bi se njihovi programi merili i kako bi uopšte mogli da ponude pakete za oglašavanje ozbiljnim oglašivačima.
Lokalnim medijima preostaju lokalni oglašivači, koji su i sami u teškoj poziciji usled prodora velikih kompanija i centralizovanja celokupnog poslovanja u zemlji. U prednacrtu Medijske strategije, koju su izradili predstavnici novinarskih i medijskih udruženja i prosledili Vladi Srbije navodi se da lokalni i regionalni mediji „posluju na malim, ograničenim, izuzetno siromašnim tržištima i vrlo malo prihoduju od oglašavanja“. Takođe se navodi da je digitalizacija TV signala „nametnula nove troškove televizijama koje nije pratilo i povećanje prihoda“. Rekli bismo, ne da nije pratilo povećanje prihoda nego naprotiv – prihodi su se značajno smanjili .
Prihodi Kanala 9
Posle 2015. godine država dodatno vrši pritisak na medije i medijske slobode, a to se može videti i po strukturi prihoda Kanala 9.
Pre 2015. godine struktura prihoda TV Kanala 9 je bila: 1/3 marketing, 1/3 ugovori o javnom informisanju, 1/3 sufinansiranje projekata na konkursima za medije. Prihodi od marketinga 2015. godine bili su oko 600.000 dinara mesečno, a danas su manje od 100.000 dinara mesečno.
Ugovori sa javnim preduzećima su 2015. bili 850.000 dinara mesečno, a danas su 170.000 dinara mesečno. Na konkursima za sufinansiranje medija u Novom Sadu 2014. godine Kanal 9 je dobio 4,3 miliona dinara, a 2018. godine samo – 200.000 dinara. Bitno je smanjeno i sufinansiranje projekata i na Pokrajinskom nivou.
A troškovi su se višestruko uvećali.
Ovako oslabljeni, lokalni i regionalni mediji su ostavljeni na milost i nemilost vlastodršcima. Ispostavilo se da je država u medijskoj sferi, kao i u kulturi, više nego što je ikada bila – potpuno dominantan producent koji se pita za sve. Lokalni mediji bez budžetskog novca jednostavno ne mogu da opstanu osim ukoliko žive od stranih donacija kojih je u medijskoj sferi – relativno malo. A takvi, slabi mediji koje je lako uceniti, novinari koji su taoci ne samo moćnika nego i vlasnika i urednika medija – upravo odgovaraju vlastodršcima. Može se reći da je u pitanju strategija organizovanog haosa, a neregularno tržište omogućava instrumentalizaciju medija i njihovu jednostavnu kontrolu.
Novac građana se raspoređuje po nivou poslušnosti
Sve do 2015. godine, mediji poput Kanala 9 nisu mogli normalno da posluju jer su imali konkurenciju neposredno u samoj državi. Javna preduzeća u vlasništvu lokalnih samouprava koja su se bavila informisanjem (uglavnom, televizije) kretali su, metaforički govoreći, u trku na 100 metara sa 90 metara prednosti. Imali su pokrivene sve troškove unapred, i mogla su reklamni prostor i druge medijske usluge nuditi po „damping“ cenama. Pritom, rad tih „javnih“ televizija, čast izuzecima, svakako nije bio u javnom interesu već u interesu stranke koja je upravljala njima. A ti mediji su se, kao i druga javna preduzeća, nakon izbora delili među strankama kao izborni plen.
Jedan od ciljeva medijskih reformi bio je da se obezbedi normalna tržišna utakmica, a da novac koja država usmerava ka medijima bude raspoređen pravičnije, kroz sufinansiranje kvalitetnih medijskih sadržaja.
A onda se desio preokret na još gore. Zahvaljujući katastrofalnoj privatizaciji, mediji lokalnih samouprava su postali vlasništvo jedne stranke i tri porodice. Iako su 2016. godine novinarska i medijska udruženja objavila Belu knjigu konkursnog sufinansiranja, u kojoj su ukazali na mnoge nepravilnosti u ovom procesu i predložili promene koje će ga unaprediti, stvar se iz godine u godinu pogoršavala. Iz pozicije ovog trenutka, ispada da je 2015. godina čak bila dobra u odnosu na ono što je usledilo potom. Novac građana se ovim mehanizmom uglavnom odliva u stranačke i medije bliske vlasti, među kojima dominiraju oni koji redovno krše novinarski kodeks i predstavljaju primitivni propagandistički komplet. Istovremeno, profesionalni mediji ili ne dobijaju sredstva na konkursima ili su ona na simboličnom nivou. Poseban problem predstavlja to što se u medije bliske vlasti nekontrolisano sliva javni novac i iz drugih izvora, kao što su javne nabavke, razna budžetska sponzorstva i donacije. Da stvar bude gora, država ima veliki uticaj i na raspodelu sredstava iz privatnih kompanija u medijske sfere, s obzirom da su neke marketinške kompanije bliske vlastima, a privrednici generalno izbegavaju, u deregulisanom okruženju, da se reklamiraju u vlastima neomiljenim medijima, jer time uvećavaju rizik poslovanja.
Ne treba zaboraviti da su lokalni elektronski mediji kao konkurenciju donedavno imali i brojne nelegalne, piratske emitere, koji za razliku od legalnih nisu imali čitav niz državnih i paradržavnih nameta.
Nameti, novi nameti
A upravo su razni državni i paradržavni nameti – problem koji dramatično otežava rad lokalnih emitera i zbog kojih je Maja Pavlović i krenula u štrajk glađu. Tokom digitalizacije veliki broj lokalnih televizija je „iz tehničkih razloga“ – silom prilika a ne svojom voljom – postao regionalni emiter. To je značilo i drastično povećanje naknada. Tako recimo Kanal 9 ima više od pola miliona obaveza na mesečnom nivou pre nego što uopšte započne sa radom. Obaveze koje plaća za emitovanje Javnom preduzeću Emisiona tehnika i veze iznose oko 200.000 dinara (iako su navodno u pitanju nekakve povlašćene cene), a otprilike toliko plaća i dozvolu za emitovanje Regulatornom telu za elektronske medije (REM).
OFPS-u i SOKOJ-u Kanal 9 na mesečnom nivou plaća bezmalo po 60.000 dinara, a ovaj iznos se u proteklom periodu izmenom tarifa drastično uvećao. Ranije je nadoknada za ove organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava iznosila 1,3 odsto od ukupnih prihoda, pa se u ovisnosti od meseca, za Kanal 9 kretala od 3.000 do desetak hiljada dinara. U međuvremenu, po novoj tarifi minimalna naknada iznosi nešto manje od 60.000 dinara za ove dve organizacije, a to lokalne medije stavlja u apsurdno težak položaj.
Može se dakle govoriti o postojanju kontinuiteta: vlast kontinuirano povećava troškove za lokalne medije, a onim koji ne izveštavaju u skladu sa njenim interesima onemogućava pristup javnim sredstvima. Istovremeno je stvorila mrežu svojih medija koje izdašno plaća novcem građana i koji predstavljaju nelojalnu konkurenciju osiromašenim lokalnim medijima.
Dve vrsta lokalnih emitera
U razgovoru za VOICE, Maja Pavlović ističe da u Srbiji postoje dve vrste lokalnih elektronskih medija – „oni koji pokušavaju da ostanu nezavisni i oni koji služe u propagandne svrhe vladajućoj partiji i rade po zadatku“.
„Oni koji pokušavaju da ostanu nezavisni podvrgnuti su ekonomskom iscrpljivanju i raznoraznim drugim pritiscima, kao što su ekstremno česte inspekcijske kontrole, krivične prijave, fizička zastrašivanja,potpuno ignorisanje od organa javne vlasti – nedostavljanje informacija, nemogućnost dobijanja izjava i informacija, odvlačenje radnika i novinara nuđenjem duplo većih plata, kao i onemogućavanjem ostvarenja bilo kakvih prava putem sudova, dok pravosudni organi vrlo efikasno utužuju i naplaćuju njihove obaveze“, kaže Maja Pavlović.
Ona dodaje da se ekonomsko iscrpljivanje ostvaruje i onemogućavanjem regularnog poslovanja, odnosno „uticajem na privrednike koji se reklamiraju na takvim medijima, nedostupnošću marketinških agencija koje raspodeljuju reklame velikih stranih oglašivača, nezaključivanjem ugovora o javnom informisanju sa organima javne vlasti i javnim preduzećima, krajnje neravnopravnim odnosom na konkursima za sufinansiranje javnog interesa…“
„Nezavisnim medijima država vrlo efikasno i revnosno naplaćuje ili utužuje sve obaveze, dok su istih obaveza, na raznorazne načine, oslobođeni ili se ne utužuju mediji koji nisu nezavisni. Takse i naknade za lokalne i regionalne medije utvrđene su u iznosima koji apsolutno prevazilaze svaku njihovu ekonomsku moć“, kaže Pavlović i navodi da je najbolji dokaz za to – da je 125 elektronskih medija u Srbiji izgubilo dozvolu za emitovanje jer nisu mogli da plate takse i naknade koje je država odredila.
Ona ističe da je u Srbiji ostalo svega desetak lokalnih i regionalnih tv stanica koje ne služe u propagandne svrhe vladajućoj partiji. Kao primer pritiska, navodi da je na Kanalu 9 od 2015. godine bilo čak devet inspekcijskih kontrola.
Ekonomski pritisak je politički pritisak
Stojan Marković, vlasnik Ozon radija i „Čačanskih novina“, koji je ispred Poslovnog udruženja Lokal pres tokom prošle godine bio član Radne grupe za izradu medijske strategije, slaže se sa Majom Pavlović da su lokalni mediji posebno ugroženi.
„Nasuprot činjenici da lokalni elektronski mediji imaju veći procenat gledanosti u svojim sredinama od RTV stanica sa nacionalnom frekvencijom, u raspodeli prihoda sa medijskog tržišta udeo prihoda lokalnih RTV stanica u odnosu na udeo prihoda RTV stanica sa nacionalnom frekvencijom meri se u promilima“, ističe Marković.
On takođe ukazuje da naknada koje SOKOJ i OFPS ubiru prema svojim Tarifnicima, koji kao osnovna akta tih organizacija nisu usklađeni sa ZASP (Zakon o autorskim i srodnim pravima), tj. znatno su uvećani iznosi u odnosu na zakonom propisane – predstavlja dodatni ekonomski pritisak na RTV stanice.
„Uticaj politike na položaj lokalnih emitera izražen je kroz ekonomski pritisak, podsticanje autocenzure i uskraćivanje dostupnosti informacijama od javnog značaja: neraspisivanje konkursa za sufinansiranje medijskih sadržaja, raspodela sredstava na konkursima po kriterijumu podobnosti, uskraćivanje davanja traženih informacija ili usporavanje davanja informacija do prestanka njihove aktuelnosti …“, ističe Marković.
Kako popraviti položaj lokalnih medija
Marković smatra da bi država morala drastično da smanji finansijske obaveze koje lokalni mediji imaju prema državi kada su u pitanju takse za regulatorna tela i Emisionu tehniku, tj. usklađivanje dažbina sa ekonomskom moći medija i lokalnog medijskog tržišta.
„Osim toga, treba uvesti korenitu deetatizaciju regulacije odnosa između medija kao korisnika i SOKOJ–OFPS-a kao monopolskih organizacija za zaštitu autorskih i srodnih prava. Potrebno je ukinuti monopolski položaj SOKOJ-a i OFPS-a, koji je i u suprotnosti sa Ustavom tj. ustavnim pravom autora da se samoorganizuju u cilju zaštite svojih prava i interesa, kao i svi drugi građani u Srbiji. Takse treba da uređuje tržište, a ne država. Država samo treba da garantuje pravo autora da dobiju naknadu za korišćenje njihovog autorskog dela onako kako je dogovore sa korisnicima, a ne da država propisuje visinu naknade i posreduje u pregovorima medija i SOKOJ-a oko tarife na način da toleriše nezakonito postupanje i štiti monopol SOKOJ-a“ – ističe Marković.
On smatra da je neophodno da država donese podsticajne mere i uredi finansiranje lokalnih medija kao „vrstu komunalne usluge za koju građani imaju opravdani interes u svojoj lokalnoj sredini“.
„Kriterijumi za ovo bili bi: doprinos pluralizmu javnog informisanja, doprinos razvoju medijske pismenosti i informativni medijski sadržaj od javnog interesa za javno informisanje u lokalnoj zajednici“, ističe Marković.
Informisanje u javnom interesu bi trebalo da bude okosnica čitavog niza olakšica za lokalne i regionalne emitere, smatra i medijski i pravni ekspert Miloš Stojković, koji je takođe učestvovao u izradi prednacrta nove medijske strategije. On smatra da je neophodno pre toga uvesti red u konkursno sufinansiranje medijskih sadržaja, kao i oblasti drugih davanja medija iz javnih sredstava, uključujući i javno oglašavanje.
„Trebalo bi da se propišu posebne naknade za JP ETV kada se u programu ostvaruje javni interes, dakle neka vrsta popusta za lokalne i regionalne televizije koje imaju kvalitetan medijski sadržaj. Takav popust za medije čiji je program usklađen sa javnim interesom trebalo bi da imaju i OFPS i SOKOJ. Moguće je predvideti za takve emitere i druge pogodnosti, kao što su poreske olakšice“, smatra Miloš Stojković.
Jedini problem je u tome ko bi bio taj koji bi određivao koji emiter radi u skladu sa javnim interesom, a koji ne. Logično bi bilo da to određuje Regulatorno telo za elektronske medije (REM), ali sa ovakvim REM-om to će teško ići.
Na kraju smo na početku. Nemoguće je bilo šta rešiti u državi u kojoj nema vladavine zakona. A to je već par excellence politički, a ne medijski problem.
Nedim Sejdinović (VOICE)
