Skip to main content

Želimir Žilnik: Tako se kalio čovek

23. Avg 2021. Biografija
3 min čitanja

Autori

Dragan Gmizić

“Likvidacija Novog talasa i promena naziva u Crni talas je očigledan primer jedne velike, efektivne i samodestruktivne akcije. Potpuno je zaustavljena najkreativnija faza domaćeg filma. Ja sam tada bio još uvek mlad, nisam imao ni trideset godina, i odlučio sam: neću dozvoliti tim parazitima da me slome”.

Ne, paraziti njega ne mogu da slome. A nije da nisu pokušali. Za više od pola veka, koliko traje karijera jednog od najoriginalnijih filmskih autora, razni paraziti su uspeli da slome sve i svašta, ali ne i Želimira Žilnika.

On im uspešno odoleva jer ne naseda na njihovo razmetljivo mahanje budžetskim novcem koji čeka “pravu filmsku priču samo kad bi…”. Samo kad “car ne bi bio go”. A jeste.

Zato je radnja njegovih filmova (a napravio je preko 80 dugometražnih i kratkih, igranih i dokumentarnih filmova) smeštena na samo dno provalije koja razdvaja proklamovane vladajuće ideologije od života običnog čoveka. A dno je uvek prljavo i sirovo. Antiestetsko i crno, kako bi rekli njegovi kritičari.

Bez obzira na to da li je reč o staljinističkim birokratama koji cenzurišu autore tzv. Crnog talasa, nacionalistima koji su partijsku podobnost zamenili za nacionalnu, ili pak o tzv. evropskim birokratama koji su za milione siromašnih i obespravljenih ljudi sa istoka i juga podigli nove zidine. Tvrđavu Evropu.

Njima a i nama Žilnik pokazuje da su “bitange uvek u lister odelima”. Hvala mu na tome. Ali da ne bude zabune! Iako je on jedan od najdoslednijih autora društveno-politički angažovane kinematografije, pogrešno je filmove Želimira Žilnika tumačiti samo kroz prizmu društvene kritike.

Rođen u logoru (Niš, 1942.) Žilnik pre svega ceni život kao takav. U svojim filmovima on daje omaž običnim ljudima i njihovom načinu života. Bez obzira na to da li su protagonisti mladi ljudi nadahnuti Marksom (Rani radovi) ili je reč o Diki, Duletu i Kareliju (Vruće plate), Džoniju i Merlinu (Marble Ass) ili Kenediju (Kenedi se vraća kući).


Klikom na baner možete se prijaviti na newsletter VOICE OF VOJVODINA

Žilnik nam ostavlja iskrene i dirljive portrete koji svedoče o tome da “se esencija života, refleksi i kultura preživljavanja na Balkanu ne nalazi u establišmentu, već na margini društva. Establišment i dalje čine prevaranti, ideolozi i kriminalci”.

Upravo tu treba tražiti univerzalni jezik njegovog filmskog stvaralaštva za koje je dobio brojne nagrade i priznanja, među kojima je svakako najvažniji Zlatni medved u Berlinu (1969.). Njegov filmski opus bio je predmet niza inostranih retrospektiva (Viennale Film Festival, Beč 2020; Centre Pompidu, Pariz 2019; Cinemateca, Argentina 2018; New York and Harvard film archive 2017. etc.), dok su pojedini filmovi uvršteni u kolekcije inostranih Art Galerija i Muzeja savremene umetnosti.

Reditelj Janko Baljak, autor prvog dokumentarnog filma o Želimiru Žilniku (“ŽŽŽ” – “Žurnal o Želimiru Žilniku”), koji je netom premijerno prikazan na 27. Sarajevskom filmskom festivalu, kaže da on “ima urođenu intuiciju da oseti pravu temu koja ga vodi, da ne čeka mnogo, radi sa skromnim budžetima i malim ekipama koji su mu u međuvremenu postali dobri prijatelji, i to sve ne liči na nešto što je filmska industrija u ovo neko vreme globalističko u kojem od trenutka kada imaš ideju do trenutka kad dobiješ sredstva prođe tri, četiri godine, a tebi se tad već radi nešto sasvim drugo. On ne dozvoljava da mu se to desi, ne čeka da mu prođe prvi talas inspiracije, odmah je u priči, ulazi u fajt sa okolnostima i zato je jedinstven.”

Verovatno su zbog toga paraziti tako i kivni na njega. Ali ne treba brinuti, njega, baš kao i Sarajevo, oni nikada neće slomiti. Zato mu Srce Sarajeva odavno i pripada.

Dragan Gmizić (VOICE, foto:zilnikzelimir.net)

Edit