Radnici u Srbiji – zastrašena klasa

24. Nov 2019 by Darko Šper | Nema komentara

"Postavlja se pitanje jesmo li građani ili podanici"

Srbiju poslednjih nedelja potresa afera navodne prodaje oružja po povlaštenim uslovima iz valjevske namenske industrije „Krušik“. Aferu je otkrio radnik te fabrike Aleksandar Obradović, a država je žestoko reagovala i uhapsila ga. Nameće se pitanje gde su ostali radnici Krušika koji su za ove zloupotrebe znali. Šta ih je sprečilo da se solidarišu sa njim? Izostala je reakcija i sva tri reprezentativna sindikata u Krušiku!

„Ništa nisam sakrio, ništa slagao, ništa nisam ukrao, samo sam želeo da istina o poslovanju Krušika izađe na videlo“, rekao je po izlasku iz zatvora uzbunjivač iz valjevske fabrike naoružanja i vojne municije. On je tek nakon pritiska javnosti pušten iz zatvora i vraćen u kućni pritvor u Valjevo zbog sumnje da je odao poslovnu tajnu, jer je novinarima dostavio dokumentaciju iz koje se vidi da je firma GIM koju je zastupao otac ministra policije Branko Stefanović po povlašćenim cenama kupovala oružje i municiju iz Krušika.

Predsednik Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“ Zoran Stojiljković smatra da je kod ljudi koji podržavaju Aleksandra Obradovića prisutan strah od posledica ukoliko bi svoj stav javno izrazili.

Zoran Stojiljković, foto: Saša Avramesku

„S jedne strane kod ljudi koji ga podržavaju, a ne izlaze na ulicu da ga podrže, prisutan je strah od posledica. Kada imate u društvu na dnu piramide socijalni strah, a na vrhu pohlepu to tako ide. Postoje široke klijentelističke mreže u koje ljudi upadaju da bi preživeli, ne verujući da će ikada biti drugačije“, kaže Stoiljković za Autonomiju.

Za sociologa Miroslava Keveždija najvažnije je da je ipak postojala solidarnost nezavisnih medija i slobodnih građana koja je imala neki efekat.

“To je jedan jako dobar znak. Ne radi se ovde o principu da li se mene ovo tiče, već bi trebalo da se zapitamo da li se mene ovo tiče i da li bismo trebali da odemo i da pomognemo na način kroz koji se solidarnost izražava. Srbija treba da sazre u tom smislu i isto tako ta zrelost će dovesti do mreža sistema organizacija gde će mnogo brže dolaziti do efikasnih rešenja, ali je mnogo prepreka na tom putu“, kaže Keveždi za Autonomiju.

Miroslav Keveždi, foto: Saša Avramesku

Prema njegovim rečima na slučaju uzbunjivača Aleksandra Obradovića mogla se videti sva neprincipijelnost najvažnijih institucija u Srbiji.

„S druge strane vidi se kako institucije ne poštuju svoje osnovne principe. Dakle, ne radi se o zaštiti onih koji zaštitu zaista zaslužuju, nego se zapravo štite malobrojni koji izvlače korist od šire društvene zajednice“, upozorava Keveždi.

Psiholog Mikloš Biro smatra da je u Srbiji sveprisutan balkanski princip „mazni lovu i beži“, sa jedinim ciljem da bi se neko obogatio, bez obzira da li će sve propasti i da li će to sistemski unazaditi celu državu da nam i praunuci budu gladni.

„U Srbiji nema inicijative koja pokazuje da su sindikati ti koji trebaju da budu lideri i da artikulišu tu snagu radništva. To bi bio legitiman način borbe sa kapitalističkim faktorom u zemlji koji kontroliše vlast. Međutim, svest ljudi je i dalje da su sindikati ti koji zaposlenima trebaju da obezbede polutku i zimnicu“, kaže Biro.

Prema njegovoj oceni pravosuđe u Srbiji je presudan faktor zašto sindikalna borba, gde je ima, na može da dođe do punog izražaja.

„Da bi sindikati dokazali svoju vrednost moraju nekog radnika da spasu od otkaza, a za to im je potrebno pravosuđe koje je rak-rana ovog društva. Sindikati moraju da prikažu efekte svoje borbe, iako mnogi radnici danas u Srbiji nemaju nikakva prava da se sindikalno organizuju. Čak i u tim situacijama sindikati bi trebali da reaguju i udruže se“, ocenjuje Biro.

Zoran Stojiljković u šali kaže da su sindikati postali predmet za kliničko posmatranje kada klinički psiholog daje dijagnozu sveta rada u Srbiji.

Postavlja se pitanje jesmo li građani ili podanici. Bojim se da je za to važno da imamo bazični sistem vrednosti, a ne da se nalazimo u sferi straha od egzistencije i partijskog zapošljavanja… Mi smo svi na bazičnim instiktima i reagujemo kao životinje. Kada se emancipujemo i dobro poradimo na sebi moći ćemo da se ponašamo kao građani. Sindikat je složena organizacija koja treba da usaglasi različite interese svojih članova. Neki bi sa govnjivom motkom na državu, a neki su spremni za pregovore“, zaključuje on.

Slučaj Lučani: Ljudi su solidarni samo sami sa sobom

Javnost u Srbiji nedavno je potresla i neljudska reakcija radnika Namenske industrije „Milan Blagojević“ u Lučanima. Oko 330 kolega Milomira Milivojevića i Milojka Ignjatovića, koji su stradali u eksploziji u pogonu raketnih goriva, 3. oktobra iz Lučana su pošli u Ivanjicu gde se sudi direktoru Radošu Milovanoviću zbog pogibije dva radnika. Dok je Milovanović izlazio iz suda radnici su ga dočekali frenetičnim aplauzima, a oca Miomira Milivojevića Milovana vređali i optužili ga da je rušitelj fabrike koji Milovanovića želi da strpa u zatvor!?

Za Mikloša Bira ovo je najočitiji primer ucene ljudi koji se radeći u fabrici „Milan Blagojević“ bore za egzistenciju.

Mikloš Biro, foto: Saša Avramesku

„Veliki broj ljudi u Srbiji danas je zaposlen preko agencija za posredovanje u zapošljavanju. Ti ljudi su angažovani, ali nisu zaposleni. Tim agencijama upravljaju vladajuće strukture i ti ljudi su samim tim ucenjeni. Slučaj podrške radnika ‘Milana Blagojevića’ generalnom direktoru, koji je optužen za pogibiju radnika tog preduzeća, najočitiji je primer ucene jer ti ljudi nisu pokazali ni minimum saosećanja prema porodici koja je izgubila dete. To je svet koji se bori za golu egzistenciju i u tome misle da će uspeti samo ako podrže neku partiju ili nekog direktora“, smatra Biro.

Kao i u slučaju Krušika, radnička solidarnost je potpuno zakazala, štaviše ostrvila se na čoveka čije je dete izgubilo život tu pored njih. Za razliku od Krušika, gde sindikati ćute, u Lučanima su glasni, ali samo kada treba stati uz direktora. Predsednik fabričkog Samostalnog sindikata Zoran Babić izjavio je da taj sindikat nije organizovao odlazak radnika u Ivanjicu radi podrške Radošu Milovanoviću, već da su se oni samoorganizovali. Prema njegovim rečima, radnici su tražili slobodan dan, što je sindikat i podržao, a u Ivanjicu su putovali „o svom trošku“.

Bezrezervna simpatija i podrška direktoru u više navrata iskazana je od strane još jedne sindikalne organizacije.

Jedino njemu verujemo, jedino sa njim smo sigurni u svoju budućnost i samo on može da nam obezbedi uposlenost svih kapaciteta. Verujemo u pravdu, ali još više verujemo u čoveka koji nas je podigao iz pepela i zahvaljujući kome smo postali to što danas jesmo“, poručili su iz Sindikata fabrike „Milan Blagojević – Namenska“.

Prema sociologu Miroslavu Keveždiju to samo potvrđuje da su u Srbiji ugroženi i elementarni egzistencijalni uslovi.

„To znači da su ljudi solidarni samo sami sa sobom. To je znak jednog individualizma i straha. To takođe znači da su elementarni egzistencijalni uslovi vrlo ugroženi, da se ljudi toliko boje da neće moći da izdrže sutra da prosto moraju da rade stvari koje su vrlo nehumane. One gube suštinu u ovakvom sistemu“, smatra Keveždi.

Kulturološkinja Aleksandra Đurić Bosnić skreće pažnju na činjenicu da se kroz primer pogibije ranika u Lučanima najbolje oslikava i stanje u medijima u Srbiji.

„Činjenica je da mi o ovim tragičnim stvarima i mnogim drugim nemamo priliku da saznamo istinu i mislim da je to najporaznije i najstrašnije. Svi mediji koji nisu režimski zaslužuju ogromno građansko poštovanje i podršku. Jer ako mi budemo pomogli i donirali takve medije koji hoće da nas informišu o tome gde i kako živimo, doprinećemo da jednog dana ta slika bude objektivnija, a da san o slobodnim medijima ne bude baš tako daleko“, kaže Đurić Bosnić za Autonomiju.

Aleksandra Đurić Bosnić, foto: Saša Avramesku

Prema njenim rečima, solidarnost i umeće empatije uporno nam izmiču što dovodi do toga da smo kao društvo godinama postajali vrlo apatični.

„To znači da nismo samo izgubili građansku svesnost, već i savesnost i spremnost da jedni drugima pomognemo i budemo solidarni. Za to su sindikati kao organizacije koje okupljaju veliki broj ljudi izuzetno važne i važno je da o ovakvim temama, koje su naša stvarnost, govorimo vrlo glasno i vrlo jasno“, poručuje Đurić Bosnić.

Kada u nekom društvu poraste ego-trip solidarnost prva strada

Prema oceni sagovornika Autonomije, Srbija je kao društvo izgubila smisao angažovanja i solidarnost je u velikom deficitu. S druge strane, kažu, kod nas ne postoji tradicija milostivosti ili darežljivosti i društvo je zapalo u duboku apatiju iz koje će teško izaći. A kada u nekom društvu poraste ego-trip, solidarnost prva strada, upozoravaju oni.

Mikloš Biro deo odgovora vidi u altruizmu (nesebičnoj brizi za dobrobit drugih ljudi) koji baš nije primeren ljudskom biću.

„Mi se rađamo kao egoisti i tek kroz proces vaspitanja i civilizacijskog napora da se prilagodimo i razmišljamo o opštem dobru i drugim ljudima postajemo manje egoisti, a više skloni da posmatramo stvari sa empatijom i altruizmom. Tako da bi to moglo da se protumači da kod nas manjak civilizacije i loše vaspitanje doprinose tome“, ocenjuje Biro.

Prema njegovim rečima, definitivno je jasno da kod nas ne postoji karitativna tradicija (biti milostiv ili darežljiv).

„U visokorazvijenim civilizovanim zemljama, pogotovo skandinavskim, vidite da je svest ljudi takva da su sretni ako su i drugi ljudi dovoljno sretni, odnosno da su nesretni ako je neko u njihovom okruženju nesretan. Ja to ne bih pripisao njihovom bogatsvu već dugogodišnjem načinu vaspitanja gde je bogougodno da budeš skroman i vredan i da brineš o drugima“, kaže Biro i dodaje da bismo morali da poradimo na vaspitanju za brigu o drugima.

Za Zorana Stojiljkovića nije svaki vid solidarnosti nešto što je poželjno, jer su “najsolidarniji” ljudi koji su u koruptivnoj šemi ili u mafiji. Prema njegovim rečima, solidarnost vredi samo ako se zasniva na nekim vrednostima koje predstavljaju saosećanje, brigu, kulturu dijaloga i tolerancije.

„To znači da nije svaka solidarnost poželjna. Sa druge strane mi smo solidarnost doveli do velikog deficita, jer kada do te mere poraste ta vrsta ego-tripa solidarnost prva strada“, smatra on.

Stojiljković je mišljenja da je osnovni problem oko solidarnosti što je, na neki način, svedena na milosrđe ili iskazivanje zajedničke brige u velikim nepogodama i katastrofama, a ne vezuje se za neku grupu, vrednost, socijalnu pravičnost ili demokratiju.

Kada imate tu vrstu ego-tripa onda imate nepoverenje i prema ljudima koji vas vode u proteste, sindikate ili građanske organizacije sa mišlju da će valjda neko drugi izaći na ulicu, potpisati peticiju i zašto to baš moram da budem ja. Ta vrsta raspoloženja, koja se neguje u režimima u kojima se ulazi u odnos sa razbijenim institucijama samo prema vođi, upravo dovodi do ovakvih posledica“, zaključuje Stoiljković.

Prema oceni Miroslava Keveždija, ljudima danas predstavlja problem da spoznaju solidarnost jer misle da je to zadatak institucija kao industrije solidarnosti.

„To ustvari znači da smo svoju ličnost prebacili u ruke nekom drugom, što se dugačije zove otuđenje… Svako može da bude solidaran i da pomogne jer uvek ima onih koji imaju manje, ali i onih koji imaju više. Nekom ćete nešto učiniti, ali je pitanje da li ćete time ojačati društvenu zajednicu bez zarade u finansijskom smislu. Pitanje je ko je danas u svetu onaj koji je vlasnik i koliko ima, odnosno ko je danas onaj koji to nije i koliko nema. Gde smo mi, a gde su drugi po pitanju osećanja, sažaljenja i krivice? Ako nekome pomognem on će rasti kao čovek. Time nećete štetiti sebi ali ćete doprineti humanizaciji društva“, smatra Keveždi.

Solidarnost u Srbiji danas, po njemu, ograničena je na relativno male grupe i ona je u vidu koji je više tehnički.

„Dakle kada nije u pitanju porodica koja je osnova svake solidarnosti, onda zapravo imamo malo društvenih formi koje neguju solidarnost. Sindikati su danas, po mom mišljenju, više orijentisani na taj tehnički vid, gde ljudi vide sindikat kao neku osiguravajuću kuću. Članovi sindikata vrše određene uplate i očekuju da kada nastupi nevolja sindikat odreaguje kao neka osiguravajuća kuća. Već kada treba napraviti sledeći korak i pokazati solidarnost u tom smislu da se ljudi okupe, dođu na protest, potpišu peticiju ili nastupe zajedno, uočava se kriza solidarnosti unutar sindikata“, zaključuje Keveždi.

Darko Šper (Autonomija), naslovna fotografija: Pixabay

(Tekst je nastao u okviru projekta „Protiv mržnje i stereotipa, bez patetike i lažnog saosećanja – profesionalno i afirmativno“ koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.)

Print Friendly, PDF & Email