Roditelji LGBT osoba – nevidljivi, izolovani i uplašeni

26. Dec 2019 by Denis Kolundzija | Nema komentara

Manje od četvrtine LGBTI+ osoba u Novom Sadu ima punu podršku i prihvatanje od strane svojih porodica

Ocene u školi, društveno prihvatanje, bezbedni povratak iz izlaska, budućnost u Srbiji. I sigurno je još tema o kojoj razmišljaju, istovremeno brinući, valjda svi roditelji ovdašnjih tinejdžera. Kada o tome ne žele otvoreno da govore, razlozi mogu biti razni. Bude tu sramote zbog loših ocena, upisa u neželjenu školu, problematično ponašanje…

Ocene u školi, društveno prihvatanje, bezbedni povratak iz izlaska, budućnost u Srbiji. I, da, još je na tom spisku briga i onih roditelja tinejdžera koji se ne stide svoje dece zbog eventualno loših ocena, pohađanja škole koje nije bila na spisku želja, ili nečeg drugog. Ali svejedno, o svojoj deci i o tome šta ih muči, malo kome otvoreno govore. A kad pristanu na to, recimo s novinarom, imaju izričit uslov: da im identitet, kao i identitet deteta, bude maksimalno zaštićen.

Ne zbog svoje, već zbog bezbednosti svoje dece.

Što bi im drugi možda pripisali kao strah od sramote, oni anonimnost brane brigom da im dete ne bude….obeleženo. „Sad je sve kao ok, jer je vlast tako naredila, ali šta kad toga više ne bude, a moje dete je u jednom razgovoru za medije ostalo obeleženo?“, obrazložio je svoju opreznost jedan roditelj u razgovoru za Autonomiju.

Reći će nam i drugi roditelji da takvim stavom poštuju i odluku svoje dece. Da ona imaju pravo na privatnost. Na odluku o tome kada će i kome će se autovati. Da su LGBTI+ osobe.

Život izvan Srbije

„Imam dva života, jedan interni, drugi za spoljni svet”, priča za Autonomiju majka 18-godišnje trans osobe, koja je tražila da je potpišemo samo kao ’N’. „Moje dete se ne ponaša tako, ona nije svesna šta je sve čeka i nije do kraja svesna koliko je grozna ova zemlja“.

O tome s kakvim izazovima se suočavaju kao roditelji LGBTI+ osobe, Autonomija je uspela da razgovara s tek troje roditelja iz Novog Sada koji podržavaju seksualnu orijentaciju svoje dece ili njihov željeni rodni identitet.

Broj podržavajućih roditelja u Novom Sadu nije poznat ni aktivističkim organizacijama, ali oni u svakom slučaju spadaju u manjinu. Prema istraživanju o položaju LGBTI+ zajednice u Novom Sadu, koje su 2017. sproveli Grupa „Izađi“, Zaštitnik građana Novog Sada i Centar za razvoj demokratskog društva Europolis, manje od četvrtine LGBTI+ osoba u Novom Sadu ima punu podršku i prihvatanje od strane svojih porodica.

Oni žive u okruženju u kojem je prisutan visok stepen homofobije i spremnost na fizičko nasilje kao rešenje za probleme s kojima se suočavaju, pokazuje istraživanje iz 2017.

„Iz njega vidimo i da o LGBT zajednici vlada veliko neznanje, da mnogi i ne znaju koga sve obuhvata skraćenica LGBT, štaviše, mnogi misle da tu spada i pedofilija“, kaže za Autonomiju Isidora Isakov iz Grupe „Izađi“.

Istovremeno, ističe, pokazuje se da kako se interakcija sa LGBTI+ osobama povećava, stepen homofobije i diskriminacije u društvu se smanjuje.

Ali, procesi u našem društvu koji bi život LGBT+ dece, kao i čitave te zajednice, učinili drugačijim nego što je to danas, odvijaju se sporo. Iako nekih pomaka ima, roditelji koji su pričali za Autonomiju u ovom trenutku ne vide da će te promene u dogledno vreme biti dovoljne da svoju decu zadrže u Srbiji. I makar u tome ne razlikuju se od onih koji bi ih, samo kad bi to znali, rado osuđivali zbog razumevanja koje imaju prema svojoj deci.

„Moje dete, kao i druga trans deca, sebe ne vidi u budućnosti u Srbiji, priča majka 17-godišnjeg deteta, koja je tražila da je predstavimo samo kao „V“. „Suočavam se tim da moje dete ima svest o tome da se ovde stvari veoma sporo menjaju i da želi da ode odavde jer ne zna da li će ovde moći da živi kvalitetno.“

„I ljudi u mojim godinama razmišljaju da odu odavde, doduše, iz drugih razloga“, navodi „Ivan“. „Ako se moja ćerka na to odluči jer misli da će joj negde drugde biti bolje, da će živeti kvalitetnije i imati bolji posao, razumeću je, jer najvažnija mi je njena sreća“, kaže ovaj otac koji je tražio da mu ne navodimo pravo ime.

Roditelji na poslednjem mestu

„U odnosu na same pripadnike LGBTI+ zajednice njihovi roditelji čini se da su još nevidljiviji“, kaže za Autonomiju psihološkinja Vedrana Mirković koja je za svoj master rad izabrala upravo iskustva roditelja LGBTI+ dece. „Postoji rasprostranjeno uverenje kod nas da su LGBTI+ osobe ’pale s neba’, kao da nemaju nikoga, ni roditelje, ni braću ni sestre. A da ih nismo ’uvezli sa zapada’ da bi rušili srpsku porodicu pokazalo se na ovogodišnjem Prajdu u Beogradu kada su učesnici šetali zajedno sa svojim roditeljima.“

Ona navodi da je radeći svoj master rad shvatila da se roditelji LGBTI+ dece osećaju izolovano, da mnogi od njih nemaju sa kim da pričaju o tome kako se osećaju i sa čim se suočavaju, i da im nedostaje da čuju još nečije iskustvo. „Tako je došlo do toga da u okviru Grupe ’Izađi“ prošle godine pokrenemo program podrške upravo roditeljima i članovima porodice LGBTI+ osoba“.

Vedrana Mirković, foto: Medija centar Beograd

U Grupi ’Izađi“ ističu važnost dobrih odnosa između roditelja i dece i da njihovo zalaganje ide u pravcu restauracije odnosa unutar porodica kako bi ona bila sigurno okruženje za sve njene članove, pre nego za otvaranje sigurnih kuća za LGBTI+ osobe.

„Mnogi roditelji ne prepoznaju da je njima potrebna podrška da prihvate dete“, ističe Vedrana Mirković. „Umesto toga, čekaju da se dete promeni nadajući se da je u pitanju faza u razvoju, ili posežu za kažnjavanjem uvereni da to oni mogu da promene. Dok ne shvate da to nije do njih, neće ni shvatiti da im je potrebna podrška.“

Prema pomenutom istraživanju iz 2017, o seksualnoj orijentaciji ili o željenom rodnom identitetu svoje dece poslednji saznaju baš roditelji. Pre njih o tome će biti obavešteni, redom, prijatelj/prijateljica, školske kolege/koleginice, braća i sestre i kolege/koleginice sa posla.

„Roditelji su uvek najteži korak, jer su osnova podrške u tvom životu, a ti sad treba da im kažeš nešto što možda ne mogu da prihvate“, objašnjava Isidora Isakov iz Grupe „Izađi“. Iz iskustva rada s LGBTI+ osoba znamo, navodi naša sagovornica, da je u situacijama kada im dete saopštava svoju seksualnu orijentaciju ili željeni rodni identitet, jedan od najvećih strahova roditelja da će im dete biti fizički napadnuto, jer je drugačije, i zato bi radije da dete ne bude to što jeste, ili, ako već mora da bude, da to ne pokazuje javno. Reakcije roditelja, ukoliko nisu pozitivne, mogu da idu od podrugljivanja do čak fizičkih napada.

Reakcije roditelja treba sagledavati i u kontekstu opraštanja od slike deteta kakvu su do tada imali. „Maštali su da će se sin oženiti i dobiti decu, nastaviti porodično ime, baviti se nekim određenim poslom, dakle , imaju san o tome šta njihovo dete treba da postigne, i onda odjednom taj san više nije moguć“, navodi Isakov.

Edukacija, edukacija, edukacija

Kao da nerazumevanje i osuda okoline nije dovoljno otežavajuće, roditelji transrodne dece moraju da se suočavaju i s nedovoljno edukovanim stručnjacima.

„Od stručnjaka ne želiš neprihvatanje a još manje da tvoje dete tretiraju kao bolesno. Edukacija, edukacija i edukacija svih koji su u prvoj liniji rada sa decom, to je ono na čemu treba insistirati“, navodi N.

Pre pet godina, priča nam, kada se suočila s tim da joj je dete odbacuje nametnuti rodni identitet, o transrodnosti s stručnjacima nije mogla da priča jer o tome gotovo da ništa nisu znali. „U prvom trenutku pomislila sam – gde mene ovo da snađe, što bar nije gej. Ništa o tome nisam znala, skoro da nisam imala koga da pitam, i nisam znala da se to pojavljuje i kod dece od 13 godina”.

“Kao roditelj morate da budete i dobar psiholog da biste mogli da svom detetu pružite utehu i razumevanje kad je potrebno, da podižete dete kad ono padne i kad ne vidi razlog zašto da živi “

Deca naših sagovornica, srećom, nisu iskusila nasilje zbog željenog identiteta, ali taj iskorak nije prolazio bez osuda okoline, distanciranja i nerazumevanja.

„Bilo perioda kad je moje dete imalo samo mene kao nekog kome može da se poveri“, priča nam „V“. „Društvo iz osnovne škole je, po saznanju, bilo iznenađeno i krenulo je odbacivanje, ali su nakon nekog vremena ipak shvatili da je to ista ona osoba koju vole i poznaju od ranije, ali, eto, sad ima tu specifičnost da je transorodno.“

Kad imate inteligentno dete koje je shvatilo da je transrodno, priča nam ova majka, problem je što je ono svesno da živi u Srbiji. I da će morati dugo da čeka da bude zdravstveno zbrinuto i obrađeno, i da je nužan korak odlazak u Beograd jer samo tamo rade stručnjaci za transrodne osobe. I da sve to podrazumeva vreme, čekanje, razočaranost zbog odlaganja mesecima unapred zakazanih pregleda.

Svetska zdravstvena organizacija je ove godine konačno uklonila poremećaj rodnog identiteta iz tzv. F dijagnoza, čime je skinuta stigma s transordnih osoba. Psihološkinja Vedrana Mirković ne smatra, međutim, da će odluka SZO u mnogome pomoći ljudima, pa i roditeljima transrodnih osoba, u svakodnevnom životu, niti će to u skorijoj budućnosti promeniti mišljenje većine u društvu.

„I homoseksualizam je izbačen iz klasifikacije bolesti (tzv. F-dijagnoza) još pre 30 godina, pa se na te ljude i dalje gleda kao na bolesne. Moraju da se ruše predrasude, da se menja medijski diskurs i način na koji se o ovom pitanju izveštava. Za tu promenu važne su i lične priče, ali izaći s tim je jako teško, to znači i da si kao roditelj i kao osoba nacrtao sebi metu na čelo u svojoj zajednici. Paradoks je da moraš puno da se izlažeš da bi dobio minimum, a izlaganje ti nosi problem, a neizlaganje ti ne donosi ništa. Potrebno je da se uđe u škole sa seksualnim obrazovanjem. Grupa ‘Izađi’ radi na tome da ostvarimo kontakt sa školama – da roditelji LGBTI+ dece govore o iskustvu, da se organizuju radionice za prevenciju diskriminacije i da psiholozi kreiraju program zaštite LGBTI+ dece od diskriminacije na osnovu pravilnika od ove godine koji štiti od diskriminacije u školama, ali ne znaju kako da ga upotrebe“, kaže ova psihološkinja.

Nerazumevanje u školama

To potvrđuju i naši sagovornici među roditeljima. Školovanje njihove dece takođe nije prošlo bez problema: u, uslovno govoreći, boljoj varijanti on biva izražen u distanciranju druge dece, a u goroj – do potrebe da se, usled nerazumevanja, pre svega oko obraćanja u željenom rodu, školovanje nastavi vanredno.

Prajd, Novi Sad

„Škola ni na koji način nije bila podrška za moje dete da završi školu, oslovljavali su je stalno kao muškarca, nudili su nam da pređemo vanredno u Beograd, ali to mora ministarstvo da odobri, što uključuje da u svim dokumentima moraš da navedeš razlog a to moja ćerka nije želela. Pokušali smo da nađemo neko rešenje sa školom, ali to nije uspelo, pa je vanredno školovanje nastavila u drugoj školi“, prepričava nam N. svoje iskustvo sa srednjom školom koju je njena ćerka prvobitno upisala, vodeći se pričama da je reč o školi naprednih shvatanja.

„Ivan“ je pak školu naterao da se pridržava sopstvenog pravilnika koji sprečava diskriminaciju.

„Moja ćerka se slikala sa svojom devojkom, jedna drugoj je sedela u krilu, i to je neko fotografisao i objavio na društvenim mrežama. Njih dve se nijednog momenta nisu uplašile, nisu smatrale da su išta uradile loše, već da je to uradila osoba koja ih je fotografisala i time inicirala razne komentare na društvenim mrežama. U svemu tome, školski psiholog se poneo veoma loše prema moj ćerki. Otišli smo u školu i tražili da se to reši u skladu s postojećim propisima, i ,naposletku, ta devojka je morala da ukloni fotografiju s društvenih mreža i dobila je lošu ocenu iz vladanja.“

Autonomija je pokušala da u Ministarstvu prosvete dobije komentar o tome koliko se u školama u Srbiji poštuju pravilnici koji sprečavaju diskriminaciju učenika po svim osnovama, kao i o planovima za edukacije, zaposlenih i učenika, kao i njihove senzibilizacije po pitanju prava LGBTI+ osoba, ali odgovor nismo dobili ni nakon više nedelja čekanja.

Dug put do operacije

„Kao roditelj morate da budete i dobar psiholog da biste mogli da svom detetu pružite utehu i razumevanje kad je potrebno, da podižete dete kad ono padne i kad ne vidi razlog zašto da živi i kada u kući u kojoj živi niko osim mene ne želi da ga oslovljava u željenom identitetu. Uz sve to, užasno dugo traje taj put do dolaska do lekara koji će dete uvesti u transorodnu proceduru, a posebna priča su troškovi koje imam i koje ću imati kao samohrani roditelj“, priča nam „V“.

Obe majke transorodnih osoba koje su pričale za Autonomiju navele su kako njihova deca žele da se tranzicija u kojoj se nalaze okonča hirurškim zahvatom. Nije tu problem samo novac, iako taj faktor nipošto nije zanemarljiv pošto je operacija promene pola prilično skupa: do tog trenutka one sa svojom decom moraju da prođu proceduru, koja iziskuje strpljenje koje ovde ne može da prođe bezbolno.

Vedrana Mirković nam predočava da tranzicija u Srbiji u proseku traje oko pet godina, i da u najboljem slučaju traje samo tri.

„Prvi deo čini socijalna tranzicija, kada osoba počne da živi svoj rod i kada se autuje okolini. Kada psiholog i psihijatar, a takva je sada procedura, utvrde da je identitet stabilan, sledi hormonalna terapija koja se koristi minimum godinu dana, ali negde dve do tri godine je potrebno dok telo ne bude spremno, i tek onda ide operacija. Kad se krene s hormonima posle par meseci nastaju fizičke promene koje ljudima olakšavaju svakodnevno funkcionisanje, u smislu da se telo sve više usklađuje s rodom, na ulici ih doživljavaju u željenom rodu. Kad dobiješ nalaz da možeš na operaciju, dešava se da se, iako je zakazana, otkaže jer doktor ima hitan slučaj, pa se mora čekati novih 6 meseci. Problem je u tome što imamo manjak stručnjaka, a u Srbiju dolaze i pacijenti iz drugih država.“

Za jednu od majki u pitanju je mučan, višegodišnji proces. Za nju, kao samohranu majku, nije samo problem da li će, ako bude morala, uspeti da isfinansira operaciju koju njeno dete priželjkuje, već i da li će u međuvremenu uspeti da omogući samostalni privatni prostor u kojem njeno dete više neće morati da, uz sve ostalo, što ga sputava, trpi oslovljavanja u neželjenom rodu. A gde će moći da se oseća slobodno. Baš kao i sva druga deca.

Denis Kolundžija (Autonomija)

(Tekst je nastao u okviru projekta „Protiv mržnje i stereotipa, bez patetike i lažnog saosećanja – profesionalno i afirmativno“ koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva)

Print Friendly, PDF & Email