Slučaj Jugoremedija: Kako je sistematski uništavan farmaceutski gigant SFRJ (1)

09. Mar 2020 by Darko Šper | Nema komentara

Prvi deo: Početak propasti

Industrija lekova Jugoremedija iz Zrenjanina, nekada lider u farmaceustkoj industriji Jugoslavije i Srbije, u kojoj je nekoliko stotina zaposlenih vredno radilo i zarađivalo za sebe i svoje porodice, danas liči na zgradu duhova u kojoj niko ne boravi. Kada je 2002. kontroverzno privatizovan društveni kapital nastali su mnogi problemi. Radnici-mali akcionari udružili su se ne bi li se izborili za svoja prava, ali u tome nisu uspeli, jer iza njih nisu bili ni država ni pravosuđe. U međuvremenu pravda je zadovoljena i sporna privatizacija je proglašena nezakonitom, ali je sada kasno.

Fabrika je odavno u stečaju i čeka na novog vlasnika, koji neće imati skoro nikakve obaveze prema bivšim radnicima, vlasnicima većinskog dela akcija. Oni će se namiriti iz stečajne mase, a koliko će para dobiti nije poznato. U svakom slučaju mnogo manje nego što bi dobili da su bili u prilici da trguju svojim akcijama i da su mogli da utiču na izbor vlasnika. Ovo je bila uspešna fabrika u Poljoprivredno-industrijskom kombinatu „Servo Mihalj“ Zrenjanin, koji više ne postoji. Zrenjanin više nije jak industrijski centar.

Na aukciji održanoj 9. septembra 2002. makedonsko preduzeće Jaka 80, čiji je većinski vlasnik bio niški biznismen Jovica Stefanović zvani „Nini“, kupilo je 41,93 posto akcija Jugoremedije. Jaka 80 je preostali deo društvenog kapitala Jugoremedije, nakon “mrtve trke” sa ljubljanskim Lekom, platila 959,5 miliona dinara, iako je početna cena iznosila 175 miliona dinara. Kupoprodajni ugovor je novog kupca Jugoremedije obavezao i da u roku od 30 meseci izvrši investiciona ulaganja od 360 miliona dinara, s tim da je za prva 24 meseca bilo potrebno izvršiti 50 odsto ulaganja.

Pokojna Verica Barać je upozoravala da je Jaka 80 sumnjivom dokapitalizacijom postala većinski vlasnik Jugoremedije (foto: Medija centar Beograd)

Jugoremedija je tada imala oko 400 zaposlenih i ukupno 4.357 akcionara. Oni su držali u svojim rukama preostali kapital fabrike. Da bi smanjio njihov udeo u Skupštini akcionara i uskratio im prava na odlučivanje, kompanija Jaka 80 je vrlo brzo nakon privatizacije, umesto investicionih ulaganja, izvršila konverziju duga Jugoremedije za kupljeni repromaterijal. Na takav način je početkom 2003. godine izvršena dokapitalizacija fabrike u iznosu od 360 miliona dinara, a Jaka 80 postala je vlasnik preko 61 odsto akcija.

Da se iza brda ipak nešto valja ukazao je 2004. godine Savet za borbu protiv korupcije, na čelu sa pokojnom Vericom Barać, saopštivši da kupac Jugoremedije nije ispunio ugovorne obaveze. Savet je utvrdio da Jaka 80 nije dala bankarske garancije za investicije, ni godinu i po dana nakon kupovine 41,93 odsto akcija fabrike, iako je bila u obavezi da to učini pri potpisivanju kupoprodajnog ugovora.

Prema oceni Saveta, Jaka 80 je sumnjivom dokapitalizacijom postala većinski vlasnik Jugoremedije, pošto je sporna potraživanja od Jugoremedije prikazala kao investicije koje su bile predviđene ugovorom. “Akcijski fond Srbije nije smeo da potpiše ugovor sa kupcem pre nego što je položena bankarska garancija, a ni da mu dopusti ulazak u firmu i upravljanje pre nego sto su ispunjeni uslovi iz ugovora”, naveo je Savet za borbu protiv korupcije. Privatizacija Jugoremedije bila je jedna od 24 sporne privatizacije koju je targetirala Evropska unija, a za koje se država obavezala da će ih razrešiti.

Bogata istorija zrenjaninske fabrike lekova

U sistemu IPK „Servo Mihalj” Zrenjanin bilo je 13 poljoprivrednih organizacija i pet neprehrambenih. Pored fabrike duvana, fabrike kože, centra za doradu semena i fabrike hemijskih proizvoda, ovaj privredni gigant bivše SFRJ činila je i fabrika lekova Juugoremedija. Ovaj kombinat se među prvima u Jugoslaviji uključio u međunarodnu podelu rada. Razvio se veliki spoljnotrgovinski promet, a među prvima je zaključio ugovore o zajedničkim ulaganjima sa inopartnerima. Tako je stvorena i Jugoremedija.

Ideja o izgradnji fabrike lekova u Zrenjaninu potekla je 1960. U to vreme je Kombinat je imao poslovne odnose oko većeg izvoza dekstroze sa multinacionalnom firmom Hehst iz Frankfurta. Iz toga potiče ugovor između ovih dveju firmi o kooperaciji i tehničkoj saradnji u proizvodnji određenih vrsta lekova od 21. juna 1961. Tim ugovorom su utvrđeni važni oblici saradnje, koji su uključivali i izgradnju odgovarajućih proizvodnih pogona i obezbeđenja mašina i opreme.

Dok još nisu izgrađeni proizvodni pogoni u Zrenjaninu, ostvarivana je proizvodnja lekova u Hemofarmu, gde je 1963. proizvedeno više od 250.000 kutija „baralgina“. Završetkom izgradnje prve proizvodne hale, 2. oktobra 1964, ozvaničeno je postojanje Fabrike lekova u sastavu zrenjaninskog Kombinata. Bio je to pogon za proizvodnju čvrstih preparata – tableta sa svim pratećim uslovima za uspešnu i kvalitetnu proizvodnju.

Policijski kordon pokušava da smiri štrajkače (arhivska fotografija: Beta)

Jugoslovensko, a i tržište SSSR-a, uspešno i brzo je prihvatilo nove specifične lekove iz Kombinata, kojih do tada nije bilo u upotrebi. Uspešno poslovanje sa nemačkim partnerom rezultovalo je 1. jula 1974. kada je stupio na snagu Ugovor o zajedničkom ulaganju Kombinata, Hehsta i beogradske Jugohemije, kao zastupnika Hehsta u Jugoslaviji (Kombinat 51%, Hehst 38% i Jugohemija 11%). Kombinat je uložio zemljište i zgradu, Hehst sve potrebne mašine i opremu, a Jugohemija obrtna sredstva. Bilo je to zajedničko ulaganje sa jednom zapadnom firmom, jedinstven slučaj u celokupnoj farmaceutskoj industriji, ne samo kod nas već i u ostalim socijalističkim zemljama. Ovim ugovorom dotadašnja Fabrika lekova „Servo Mihalj” promenila je naziv u „Jugoremedija”.

Ovaj ugovor bio je presudna osnova za dalji ubrzani razvoj fabrike. Najpre je izgrađena nova hala za proizvodnju ampula, a zatim i hala za proizvodnju „hemakcela”, zamene za krvnu plazmu. Uz to, razvijala se i proizvodnja novih lekova, uključujući i antibiotike, i to u svim oblicima. Nagli razvoj pratio je i sve veći plasman na domaće i strana tržišta (najviše u SSSR). Potpisan je novi ugovor i obezbeđena izgradnja novih proizvodnih hala sa najsavremenijim visokoautomatizovanom linijama za proizvodnju noviteta u farmaceutskoj industriji, pre svega „klaforana“ i drugih antibiotika specifičnog spektra i upotrebe, koji su omogućili još veće prisustvo na domaćem, a posebno na tržištu SSSR-a.

U drugoj polovini osamdesetih godina 20. veka godišnji izvoz lekova u SSSR iznosio je čak 50 miliona dolara. Sa takvim izvozom Jugoremedija je bila najveći izvoznik lekova u Sovjetski Savez, čak znatno veći od Plive, Krke, Galenike i Leka. U istom periodu, sve do početka tranzicionih procesa i embarga, budući da je građena i organizovana po važećim zapadnoevropskim standardima, Jugoremedija je slovila za najuzorniju i najsavremeniju fabriku lekova na čitavom jugoslovenskom prostoru.

Radnici nisu sve ćutke pratili. Vrlo brzo nakon kupovine organizovani su protesti i obustave trada, zbog kojih je određen broj radnika bio suspendovan sa posla pod pretnjom otkaza. Pred kraj 2003. zaključali su se u fabričku menzu i započeli generalni štrajk. Novo rukovodstvo Jugoremedije nije imalo sluha za njihove probleme, a država je ostala nema. Kulminacija se dogodila kada je novi vlasnik angažovao privatno obezbeđenje koje je dobilo zadatak da suspendovane radnike i one koji su bili u štrajku ne puštaju u fabrički krug.

Prema rečima tadašnjeg rukovodstva Jugoremedije, radnici su vršili namernu opstrukciju, jer su po sredi “ostaci radničkog samoupravljanja i pokušaji da se ljudi mešaju u sve i svašta”. Novi gazda Jovica Stefanović je 1. januara 2004. sa obezbeđenjem ušao u fabriku pod izgovorom da to “nije bio generalni štrajk nego pobuna, stanje anarhije i nasilnog zauzimanja fabrike, što je zahtevalo intervenciju, pa je dovedeno profesionalno obezbeđenje, koje će je čuvati”.

Pobuna radnika Jugoremedije (arhivska fotografija: Beta)

Takvo stanje trajalo je do avgusta iste godine kada su radnici odlučili da probiju policijski kordon na fabričkoj kapiji, uđu u fabrički krug i fizički se sukobe sa privatnim obezbeđenjem. Na nekoliko sati su i preuzeli fabriku, sve dok ih pripadnici žandarmerije nisu izbacili na ulicu. Nekoliko dana kasnije u prostorijama Saveza samostalnih sindikata u Zrenjaninu započeli su štrajk glađu koji je trajao više od deset dana. Završio se kada je sa poslodavcem postignut kakav-takav dogovor i oni su se vratili u fabričke hale. Ali zajednički jezik sa novim vlasnikom nikad nisu našli. Pokrenuli su i sudski postupak kako bi dokazali da je privatizacija bila nezakonita, ali epilog je usledio tek nekoliko godina kasnije.

Špekulacijama na berzi, u nekim slučajevima koristeći akcije Jugoremedije, Jovica Stefanović u međuvremenu je tada postao i većinski vlasnik Medele iz Vrbasa, Elida iz Gadžinog Hana, Elinda iz Valjeva, Luksola iz Zrenjanina, Žitoprometa iz Niša, Vetproma iz Novog Sada, Pivare Niš, Srboleka iz Beograda i Prosvete iz Niša. Odranije je bio i vasnik 15 odsto kapitala banke AIK.

Konačno, odlukom Višeg trgovinskog suda u Beogradu dokapitalizacija Jugoremedije je 2007. poništena, malim akcionarima je vraćeno 58 odsto vlasništva, a državi 42 odsto. Gubitkom Jugoremedije Stefanović je izgubio vlasništvo i u firmi Luksol, dok je vrbaska Medela ostala pod sporom, jer je u međuvremenu pokušao da je preuzme van berze.

Odbijena ponuda od 470 miliona dinara, turska kompanija nudi više

Prema rečima Zdravka Deurića, koji je do poništenja privatizacije bio predsednik Udruženja malih akcionara, Jugoremedija je čak u jednom trenutku uspela da prevaziđe sve probleme proistekle iz nezakonite privatizacije. „Nakon što je državi vraćeno 42 odsto akcija, ponovo smo 2008. pokrenuli proizvodnju, a kasnije i investirali 12 miliona evra u izgradnju novog proizvodnog pogona sa najsavremenijom farmaceutskom tehnologijom, kao i renoviranje 14.000 kvadrata proizvodog prostora“, kaže za VOICE Deurić, koji je od 2008. do 2012. bio direktor Jugoremedije.

Za lošu privatizaciju Jugoremedije on okrivljuje prethodnu vlast jer je donela Zakon o svojinskoj transformaciji kojom je država dobila upravljanje društvenom imovinom. „Svi radnici, vlasnici društvene imovine, time su osuđeni da im bude nasilno imovina oduzeta. Jugoremedija, kao primer fabrike gde su radnici uspeli najdalje da bace to koplje, nije uspela. To je loš primer privatizacije i dokaz da bi nekoga doveo u vlasništvo prethodno nekog drugog moraš da ugušiš“, smatra on.

Zdravko Deurić: “Akcije radnika su vredele 20 miliona evra, a sada nemaju ništa”

Kako kaže, danas se to ogleda na drugačiji način, pošto vlast pomaže stranim investitorima da dođu u Srbiju i otvore pogone i ekploatišu jeftinu radnu snagu. „To je dovelo do toga da kvalifikovani mladi kadrovi odlaze na rad u inostranstvo da bi mogli da žive od svog rada, što ovde ne mogu“, tvrdi Deurić.

Podseća da su akcije radnika vredele oko 20 miliona evra, jer je 22 evra bila pojedinačna vrednost akcije kada je Jaka 80 kupila Jugoremediju. „To je ujedno bila i najveća vrednost fabrike. Svaki radnik bi prošao kao radnici Hemofarma ili Apatinske pivare da su prodali akcije. Sada radnici nemaju ništa od toga i u najboljem slučaju dobiće 12 plata nakon prodaje fabrike iz stečaja“, zaključuje on.

A kako sada stvari stoje govori poslednji pokušaj jer Jugoremedija ni u desetom pokušaju nije prodata, iako je ovog puta bila blizu pronalaženju novog vlasnika. Odbor poverilaca odbio je ponudu kompanije Project One iz Beograda da fabriku otkupi za nešto više od 470 miliona dinara. Razlog je, kažu, to što se pojavio novi zainteresovani kupac koji nudi više novca i spreman je da u Zrenjaninu oživi proizvodnju lekova.

(Kraj prvog dela)

Darko Šper (VOICE)

Istina je: ima nas! Klikni i podrži slobodno novinarstvo!

Print Friendly, PDF & Email