„Znao sam ko su, ali nisam slutio da će me napasti. Počeli su da traže novac od mene, što sam ja odbio. Pokušao sam da se udaljim, zato što cela situacija nije slutila na dobro. Umesto da sam odmah počeo da trčim, ja sam nastavio polako a oni su bili odmah iza mene.“

Ovako započinje svoju ispovest momak iz jednog vojvođanskog sela, koji se posle jednog subotnjeg izlaska vraćao kući sam. Situacija koja ga je zatekla te večeri se odvijala jako brzo, bez svedoka, koji bi videli, šta se zapravo dešava. Identitet napadača mu je bio poznat, ali samo iz viđenja, zbog čega je i sam rekao da nisu imali opravdani razlog da ga napadnu. Počeli su da ga ismevaju i ucenjuju, zatim su iznuđivali novac, što je dovelo do fizičkog napada. Objašnjava da je pokušao da se odbrani, ali nije uspevao.

 „Jedan me je stigao, udario me. Ja sam njemu vratio tako što sam ga ošamario i posle toga su me njih trojica savladali, pao sam na trotoar. Udarali su me pesnicama i šutirali. Nije bilo svedoka, trajalo je kratko i nakon što se to desilo ljudi su počeli da izlaze iz kafane. Udario je i jednu devojku, koja mu se suprotstavila. Ispostavilo se da je to njegova bivša devojka. Bio sam i dalje svestan i kad sam ustao nisam mogao da nađem novčanik i dokumente i jedan od nasilnika mi je pokazao gde je. Stigli su da mi uzmu novac iz novčanika. Posle incidenta sam krenuo kući, jedan od njih je vikao da će doći sa tatom i da će da nam spale kuću. Kad sam došao kući, primetio sam da imam masnicu na levom oku. Od udaraca, te noći mi je bilo jako loše, oko mi je još više nateklo.“

Naš sagovornik, žrtva vršnjačkog nasilja je u to vreme bio maloletan, kao i njegovi napadači. Celu situaciju je otežalo to, što su roditelji žrtve radili u inostranstvu. Dodaje i to da je sledećeg jutra odmah reagovao i javio roditeljima, da dođu.

„U ponedeljak posle tog vikenda smo prijavili slučaj policiji i detaljno sam bio ispitivan. Ustanovili su da je bio prisutan slučaj reketiranja, maltretiranja, razbojništva, a naveli su i ubistvo u pokušaju, zbog vidnih i teških telesnih povreda. Istog dana sam imao i snimanje glave, gde je ustanovljeno da sam imao slomljnu orbitalnu i jabučnu kost ispod levog oka i ispostavilo se, da sam imao potres mozga. Lekar me je poslao u Institut za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine kako bi mogli da me operišu.“

Posledice koje ostaju kod žrtve vršnjačkog nasilja nisu samo fizičke.

„Jedan period posle svega mi je bio jako težak, imao sam traume, nekad sam ih i sanjao. Socijalno sam se distancirao, povukao sam se u sebe i nisam se družio sa ljudima. Bio sam i kod psihologa i psihijatra i, na sreću, te psihičke posledice su vremenom postale manje, iako i dalje postoje. Pohađao sam u to vreme gimnaziju u Bačkom Petrovcu. Iako se nije desilo u školi ili u domu, profesori kao i moji školski drugovi su mi tokom cele te situacije i posle pružali podršku i pomagali.”

Kakva je situacija u Bačkom Petrovcu i Magliću?

Pedagoškinja Milana Landup iz Osnovne škole „Žarko Zrenjanin’’ u Magliću navodi da su od početka školske godine zabeležili samo jedan slučaj vršnjačkog nasilja, koji je rešen na nivou odeljenskog starešine. Dvojica dečaka su razmenila nekoliko ružnih reči, na čemu se i završilo.

‘’Tokom prvog polugodišta je stanje mirno. Možda je razlog tome epidemiološka situacija, zato što svako odeljenje ima svoju učionicu, pa su kretanje i komunikacija skraćeni’’, kaže Milana Landup.

Dodaje da je pre korone bilo više zabeleženih slučajeva nasilja različitog oblika. Pre nekoliko godina se odigralo fizičko nasilje između dva dečaka. „Tog dana nije bilo nastave, jer je bio sportski dan, a ta dva dečaka su došla ranije. Počeli su međusobno da se raspravljaju, da bi jedan od njih udario drugog čekićem u glavu. To se desilo najviše zbog toga što su znali da je taj čekić, koji je služio kao rekvizit u predstavi, u prostoriji pored učionice. U slučaj su bili uključeni centar za socijalni rad, lekari i roditelji.“

Takođe navodi da je za vreme vanrednog stanja bilo naznaka pojave nasilja na društvenim mrežama i aplikacijama. Učenici su u Viber grupi jedan drugom upućivali uvrede. Na kraju su došli do zaključka da to nije bilo nasilje, ali da je bilo naznaka.

„Srećom, razgovarali smo na vreme“, rekla je naša sagovornica iz Maglića.

Pedagoškinja Gimnazije „Jan Kolar“ u Bačkom Petrovcu Milena Borovčanin, pominje da je pandemija uticala na smanjenje fizičkog nasilja, jer su učenici školu pohađali kombinovano ili onlajn. Međutim, zbog upotrebe Interneta i društvenih mreža više je bilo izraženo internetsko nasilje.

„Primer elektronskog nasilja u našoj školi je zloupotreba mobilnih telefona na časovima, i snimanje vršnjaka i postavljanje na društvene mreže“, kaže Borovčanin i dodaje da u tom slučaju treba da se pojača vaspitni rad sa određenim učenicima.

Prema njenim rečima, vaspitni rad je postupak koji se pokreće kada se desi neki oblik nasilja. Vodi se sa počiniocem nasilja od strane socijalne službe, odeljenskog starešine i po potrebi se uključuju i drugi stručnjaci. U njihovoj školi do sada su uspevali da  probleme reše na nivou škole, a deci su kroz razgovor  ukazivali da je takav oblik njegovog ponašanja nepoželjan, loš i socijalno neprihvatljiv.

“Bitno je da odeljenski starešina ili pedagog beleže da li ima pomaka. U slučaju da do pomaka ne dolazi, mogu da se izriču određene kazne i disciplinske mere. Disciplinske mere se ne mogu izricati ukoliko se prethodno nije obavio vaspitni rad. Novina je to da se, pored ukora i disciplinske mere izriče i društveno-koristan rad, radi empatije i solidarnosti prema drugima“, kaže pedagoškinja iz petrovačke gimnazije.

Navodi da tokom ove školske godine u gimnaziji „Jan Kolar“ nije došlo do fizičkog nasilja i da se najviše javljalo verbalno. Kaže da je razlog tome loša kultura obraćanja, naročito među mlađim generacijama, ali da ni po tom pitanju do sada  nisu angažovali druge ustanove, jer su uspevali da reše probleme sami.

Ćorić: Vršnjačko nasilje se prenelo na društvene mreže

Članica Koordinacionog tela za bezbednost dece i mladih u osnovnim i srednjim školama u Novom Sadu Dragana Ćorić navodi da, iako je broj prijava slučajeva vršnjačkog nasilja u Novom Sadu sličan onom iz prethodnih godina, ne znači da je u stagnaciji.

„Vršnjačko nasilje se odavno iz škola prenelo na internet, na društvene mreže i brojne aplikacije koje učenici koriste u okviru onlajn nastave. Primera radi, govorimo o nekih do 20 slučajeva nasilja prvog stepena, duplo manjem broju  slučajeva drugog stepena, i najtežeg trećeg stepena, čini mi se da je bilo samo četiri na teritoriji celog Grada Novog Sada. Treći stepen nasilja podrazumeva da je došlo do ozbiljnih povreda, da su pored škole uključeni i centar za socijalni rad, policija, bolnica. Ono što zabrinjava, i ono što će nam biti prioritet narednih meseci, sa čime se slažu učenici iz Gradskog učeničkog parlamenta u Novom Sadu, koji okuplja učenike iz svih osnovnih i srednjih škola, jeste borba za mentalno zdravlje svih učesnika u obrazovanju,“ kaže Ćorić i dodaje da je fokus na mentalnom zdravlju dece, jer oni sada, nakon dve godine sporadično sprovedene uživo i onlajn nastave, osećaju neposredne posledice i ovakvog načina obrazovanja ali i izolacije od redovnih kontakata i druženja koje treba da prati ovaj period.

Načelnik Policijske stanice u Bačkom Petrovcu, Vukašin Ivanišević, kaže da su tokom prethodne dve godine na teritoriji ove opštine prijavljena dva slučaja vršnjačkog nasilja.

„U jednom slučaju, radilo se o verbalnom nasilju, putem društvenih mreža, a u drugom, o fizičkom nasilju, bez težih posledica. U oba slučaja, učesnici događaja bila su deca, uzrasta 12 i 13 godina, koja nisu krivično odgovorna“, navodi on i dodaje da su odmah po prijavi policijski službenici, zajedno sa drugim nadležnim institucijama, preduzeli sve zakonom predviđene mere.

Vršnjačko nasilje i pravni okviri

Krivično pravo izuzima decu od krivične odgovornosti do njihove 14 godine. To znači da i najteža krivčna dela  koja oni počine ostaju nekažnjena a za materijalnu i nematerijalnu štetu načinjenu tim činom nasilja odgovaraju njihovi roditelji. .

Prema rečima Dragane Ćorić,  sudski postupci prema starijima od 14 godina nisu tako retki kao što se čini – samo javnost o njima nema podataka, jer zbog posebne zaštite maloletnika oni nisu javni. Prema saznanjima Dragane Ćorić, oni se uglavnom završavaju usmenom opomenom, odnosno najblažom kaznom prema počiniocima, dok se roditeljima eventualno izriču novčane kazne i pojačani nadzor nad vršenjem roditeljskog prava.

Dragana Ćorić je jedna od autora Aleksinog zakona, nazvanog tako po dečaku iz Niša, koji je bio žrtva vršnjačkog nasilja, zbog čega je izvršio samoubistvo.

‘’Zabluda je da Aleksin zakon nije usvojen. Formalno, brojne stavke iz našeg predloga su usvojene – zakon prepoznaje socijalno nasilje, uvedene su kazne za učenike u vidu društveno korisnog rada, veće kazne za roditelje. Ono što je Aleksin zakon doneo je češće prijavljivanje vršnjačkog nasilja, njegovo prepoznavanje, klasifikovanje u brojne vrste i podvrste nasilja i češći govor o tome. Stigmatizacija žrtve, koja je bila prisutna decenijama se konačno prebacila na pravog krivca – nasilnika. Za čin nasilja je uvek i jedino kriv nasilnik ili nasilnica, bez obzira na godine koje ima, okolnosti u kojima to čini i kontekst u kome se to dešava’’, navodi naša sagovornica.

Kako prijaviti nasilje?

Milena Borovčanin ističe da učenici u toj školi prijavljuju nasilje ali i navodi jedan zanimljiv slučaj.  ‘’Imala sam jedan slučaj gde mi je dete reklo da se plašilo da prijavi, jer je mislilo da će mu se nasilnik svetiti. Problem je što škola može da kontroliše učenike dok su u njoj. Većina učenika prijavi, i to odeljenskom starešini, jer u njega imaju najviše poverenja. Dođu i kod mene, a bilo je slučajeva kada su baš povređeni, pa odu direktno kod direktorke.’’

Načelnik Policijske stanice u Bačkom Petrovcu Vukašin Ivanišević, objašnjava da Policijska stanica Bački Petrovac problematici vršnjačkog nasilja pristupa sa velikom pažnjom i daje joj poseban značaj. “Konkretno, u osnovnim školama se sprovodi projekat o ovoj temi, u okviru kojeg se pripadnici policije razgovaraju sa učenicima, edukuju ih kako da prepoznaju oblike nasilja, kako da se zaštite i na koji način da ga prijave. Održavamo periodične sastanke i sa direktorima škola, u cilju razmene informacija i iskustava’’, navodi Ivanišević.

Dragana Ćorić napominje da se prijava nasilja vrši prvenstveno u matičnim školama u kojima dolazi do njega, psihološko-pedagoškoj službi, razrednom starešini ili direktoru, u zavisnosti u kom se delu postupak nalazi. Ako neko smatra da njegov slučaj neće biti adekvatno ispraćen, ili se boji da lično prijavi to školi, prijava se vrši putem nacionalne platforme Čuvam te.

‘’Grad Novi Sad, koji je pionir u specifičnoj borbi protiv vršnjačkog nasilja, je u decembru ustanovio poseban broj za prijavu vršnjačkog nasilja pri Koordinacionom telu za bezbednost učenika u osnovnim i srednjim školama, 064 844 88 00 ili putem mejla [email protected]. Članovi tog tela po prvi put su i sami učenici – predstavnici Gradskog učeničkog parlamenta, koji su direktni korisnici ovakvih vrsta pomoći, ali i najbolji lakmus za to da li mi odrasli radimo dobre stvari i uopšte radimo ono što je njima zaista potrebno,’’ završava Dragana Ćorić.

Anna Berediová i Mira Arizanović (Storyteller)

Naslovna fotografija: Pixabay

Stažistkinje Storyteller-a bavile su se temom vršnjačkog nasilja u Bačkom Petrovcu i Baču. Prenosimo ovu priču koja je nastala u okviru NDNV-ovog programa stažiranja.