Izvesni sajtovi i mediji objavili su pre tri dana navodnu konačnu “presudu” Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) o rodno osetljivoj upotrebi jezika: “Borkinja, psihološkinja, vojnikinja, sekretarka – gramatički nepravilne”. Mali problem sa ovom vešću jeste to što je reč o tekstu koji je razmatran još u februaru 2011. godine, dakle pre više od šest i po godina. Otkuda je sada taj dokument ponovo “oživeo”? Sagovornice VOICE-a smatraju da je reč o dve stvari: prvo, konzervativci i desničari koriste bajate argumente da bi zaustavili usvajanje progresivnog Zakona o rodnoj ravnopravnosti, koji se već dve godine priprema; drugo, reč je o zamajavanju građana Srbije, kako bi se skrenula pažnja sa odluka vlasti kojima još više otežavaju ionako tešku ekonomsku i socijalnu situaciju građana.
“Ne vidim razlog da se odjednom polemiše o rodno senzitivnoj upotrebi jezika sada kada su mnoge lingvistkinje i lingvisti već uveliko uspeli u tome da urodnjavanje jezika u javnoj komunikaciji bude deo naše svakodnevice. Dakle, sada otvarati ponovo to pitanje mi je nekako potpuno retrogradno. Reč je o završenom procesu koji se ne može poništiti. Čemu onda gubljenje vremena u nesvrsishodnim polemikama, osim ako nije namera da se ‘oposle neka druga posla’, opet kroz jezičku politiku. A u skoroj prošlosti smo već bili na žalost toga svedoci”, kaže za VOICE lingvistkinja Dubravka Valić Nedeljković, redovna profesorka na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.
Aktivistkinja za ženska ljudska prava Marija Srdić ocenjuje da je izvlačenje teme rodne ravnopravnosti jezika “iz naftalina” zapravo neposredna posledica bure koja se digla oko Nacrta zakona o rodnoj ravnopravnosti.
“Taj nacrt je trenutno nešto najbolje što imamo. Ali, u njemu se nalazi niz stvari koje aktuelna politička elita ne može da proguta: kvotu od 40 odsto za žene, što je evropski standard, zatim dobro napisan deo koji se tiče kaznenih odredbi ukoliko se zakon ne poštuje. Postojeći zakon se primenjuje kao deklaracija, kome se sviđa – primeni, kome se ne sviđa – ne primeni”, kaže Marija Srdić za VOICE.
Oživljavanje “dilema” oko upotrebe rodno osetljivog jezika ona vidi kao orkestriranu kampanju, iza koje stoji konzertvativna polovina društva. “Oni to vide kao veliku opasnost da taj zakon nešto suštinski promeni u Srbiji. A jezik im je uvek zgodna tema. Patrijarhalna Srbija se odupire tome i oni su organizovani i orkestrirani”, smatra Marija Srdić.
Slično misli i lingvistkinja Maja Sedlarević. “To je stvaranje atmosfere kojoj svedočimo od momenta kada je najavljen ulazak Nacrta zakona o rodnoj ravnopravnosti u skupštinsku proceduru i jasan znak nevoljnosti da se jedan takao progresivan zakon o rodnoj ravnopravnosti donese. Ovo je samo početak pritiska na javnost zbog tog zakona”, smatra Maja Sedlarević, koja je i članica Predsedništva Lige socijaldemokrata Vojvodine.
Ljiljana Pešikan Ljuštanović, redovna profesorka sa Odseka za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, za VOICE ocenjuje da je priča o rodnoj upotrebi jezika zapravo pred građane i stručnjake “bačena kao dimna zavesa”.
“To je bačeno preko Novosti i nekih sličnih novina, u času kada se dešava odluka ministarstva da poslodavci mogu da otpuste trudnu ili bolesnu ženu, a ništa bolje neće ni muškarci proći. Iza toga se mnoge stvari dešavaju. To je neka vrsta zamajavanja. Uostalom, to nije samo pitanje žena, to je i pitanje muškaraca. Ali, pretvarati to u pitanje sukoba među polovima je samo zamagljivanje suštine. Iza toga stoji mnogo opasnija stvar, to je bačeno kao što nam često bace neku kosku. Nije dobro što mi stalno idemo za tim zvečkama, bože me prosti, kao som na varalicu. Idemo za različitim senzacijama, a ne razmišljamo šta je u suštini iza toga”, smatra Ljiljana Pešikan Ljuštanović.
Ona podseća da je Srbija potpisala i odgovarajuće međunarodne ugovore, kojima se obavezala na upotrebu . upotrebu rodno korektnog jezika. I zaista, Uprava za rodnu ravnopravnost Ministarstva rada i socijalne politike Vlade Srbije je još u junu 2012. godine, dakle godinu i kusur nakon što je Odbor SANU za standardizaciju srpskog jezika doneo sporne zaključke, objavila Preporuku za upotrebu rodno osetljivog jezika u javnom govoru.
Uprava za rodnu ravnopravnost se u tom dokumentu poziva na Nacionalnu strategiju za poboljšanje položaja žena i unapređivanje rodne ravnopravnosti, na Akcioni plan za njenu implementaciju, kao i na međunarodne preporuke (UN, Savet Evrope).
“Smatramo da, kad god za to postoji mogućnost i uz poštovanje pravila srpskog jezika, treba upotrebljavati imenice ženskog roda za uloge, zvanja, funkcije, zanimanja i poslove koje obavljaju žene (na primer: doktorka, ministarka, vozačica, programerka…) Takođe, smatramo da je upotreba oblika imenica u gramatičkom muškom rodu za uloge, zvanja, funkcije i zanimanja koje obavljaju i žene i muškarci – neprihvatljiva. Žene su osvojile sve sfere društvenog života i ovakva upotreba jezika je diskriminatorna. Ona čini žene nevidljivim i održava tradicionalne podele na ‘muške’ i ‘ženske’ uloge u našem društvu. Smatramo da jezik mora da sledi promene koje su se već dogodile u sferi društvenih odnosa i da, u skladu sa tim, doprinese vidljivosti žena u javnom životu, a ne održanju stereotipa i predrasuda”, navodi se u toj preporuci koju je te 2012. godine potpisala direktorka Uprave za rodnu ravnopravnost Natalija Mićunović.
Ljiljana Pešikan Ljuštanović smatra da je dodatni razlog za čuđenje najnovijim otporima upotrebi rodno osetljivog jezika i istorijska činjenica da je takva upotreba jezika bila zastupljena kod Srba i u 19. veku. “Na primer, upotrebljavalo se profesor ili profesorka, i to onda kada su prve žene ušle na univerzitet. Da li je profesorka, po nekima, samo žena profesora? I zašto onda nikada nisam čula da je spremačica spremačeva žena?”, pita se ona.
“Mogu se pozvati ovde i na Zaharija Orfelina i na Dositeja Obradovića. Orfelin ima jedan sonet u kojem kaže, da parafraziram: Mnogi kažu da su žene ništa, a ništa samo ništa roditi može (“Ako jesu te ništo, kako govore sad/To, tko rožden od žene, il’ nju obožajet,/ima biti il’ ravan, il’ gorši od nje jest”). Dositej je jako bio protiv potcenjivanja žena. Robinja može roditi samo roba, to je Dositej rekao. Dakle, to je pitanje lične samosvesti, pitanje izbora. Vi možete birati neslobodu, niko vam to ne može zabraniti”, navodi Ljiljana Pešikan Ljuštanović.
Lingvistkinja, profesorka emerita Univerziteta u Novom Sadu i borkinja za ženska prava Svenka Savić takođe smatra da je tekst koji je objavljen pre tri dana zapravo “podmenut” iz sasvim drugih pobuda, koje nisu jezičke.
“Ako se budemo borili za svaku imenicu, a zanimanja i titula ima preko 30.000 u srpskom jeziku, ne znam dokle ćemo dogurati. U podmetnutom tekstu nastalom pre nekoliko godina, zabrinjava uvodnik u kojem stoji da se treba buniti protiv mišljenja koje se poslednjih godina ‘nameće preko medija i pojedinih nevladinih struktura, pod pritiskom iz inostranstva’. Čudna retorika! Nama starijima dobro poznata iz ranijih vremena. Nevladine strukture su ustvari udruženja građana, a građani imaju pravo da se brinu o svom jeziku, pogotovo u onim oblicima udruživanja u kojima nema moćnika. Mediji pišu za građane i oni imaju dužnost da se brinu o jeziku”, navodi Svenka Savić.
Prema njenim rečima, “pritisak iz inostranstva” je najčudnija konstrukcija, jer što će se inostranstvo brinuti o srpskom jeziku, sem ako to inostranstvo nisu države jugoslovenskog područja koje sa nama imaju zajednički jezik.
“Nameće nam se neprihvatljiva ideja da o jeziku brine institucija nad institucijama, a ne građani kojima je on svojina… A građani znaju, a decu treba učiti, da jezik treba da bude spreman da se prilagodi novim situacijama i okolnostima u društvu”, kaže Svenka Savić.
Marija Srdić podseća da je službena upotreba jezika uvek pitanje političkog dogovora. “Ako je to jezik, onda želimo da se sporazumemo da muškarci i žene moraju biti vidljivi u službenom jeziku. Dakle, potrebna je politička volja da se u službenoj upotrebi jezika jednako vide žene i muškarci”, navodi ona.
Prema rečima Dubravke Valić Nedeljković, po konzervativnoj i desničarskoj logici, jezik ne trpi nikakve izmene, inovacije, derivacije. “To onda valjda znači da ne bismo imali i svako drugo bogaćenje rečnika, u eri izrazito naglog tehničko-tehnoloskog razvoja koji utiče i na društvene promene. Taj razvoj je uticao i da se mnoge profesije feminizuju, otvore nove, dođe do potpuno drugačijeg odnosa prema svetu u kojem živimo, tako da je čak i po analogiji, ako već ne po normalnom odnosu prema jeziku i rodu, sada sasvim prirodno da profesije koje su žene osvojile dobiju ženski rod”, kaže Dubravka Valić Nedeljković.
Maja Sedlarević smatra da je priča konzervativnih desnih krugova da je upotreba rodno osetljivog jezika “silovanje jezika” zapravo potpuna zamena teza. “Upravo je ono što oni rade silovanje jezika iz više razloga. Jezik je promenljiv, jezik prati društvene tokove, formira se svest javnosti onim što je izgovoreno, jezik pokazuje promene u društvu. Kao što žene nekada nisu bile ministarke, astronautkinje, predsednice, danas to jesu i upotrebom imenica u ženskom rodu mi pokazujemo da se bave tim zanimanjima. Reč je zapravo o pokušaju sprečavanja promena koje su neminovne, a najveći razlog za to je patrijarhalni model na kome insistiraju i iz kojeg niti mogu niti žele da izađu”, navodi Maja Sedlarević.
Svenka Savić kaže da je indikativno da osobe od društvene moći u “podmetnutoj i podgrejanoj situaciji” spremno odgovaraju u Novostima, ali ne saopštavaju svoje istraživačke rezultate kao dokaze, nego svoje lične stavove podrazumevajući da im to pripada kao “moćnicima ovenčanim članstvom u SANU”.
“Suprotno njima, tokom ovih 30 godina, a posebno u poslednjih nekoliko godina, istražujem upotrebu rodno osetljivog (srpskog) jezika u pisanoj i govorenoj formi u institucijama od nacionalnog interesa (Univerziteti, SANU, Matica srpska) i u pojedinim grupama uposlenika oko jezičke norme u raznim institucijama, kao što su izdavačke kuće i slično (za poslove lektorisanja, prevođenja na srpski jezik sa raznih jezika, ili titlovanja stranih filmova i govora na srpskom jeziku), zatim koji neposredno predaju maternji jezik, ali i u feminističkim organizacijama, društvenim mrežama, časopisima i slično – preko 10.000 različitih podataka. Podaci pokazuju da se promena događa, da je sporija od očekivane, ali podrazumevana uz sve otpore i prepreke na koje nailazi, od kojih je i ova poslednja od pre nekoliko dana. Ukratko, za diskusiju o tome kako se koristi jezik, valja imati reprezentativne podatke”, navodi Svenka Savić.
Prema njenim rečima, podaci pokazuju da postoji sistemska blokada za prodor rodno osetljivog jezika u službenu upotrebu: vrlo mali broj zna da postoje odluke, predlozi i drugi usvojeni dokumenti i konkretne preporuke, valjano obrazložene za upotrebu rodno osetljivog srpskog jezika u službenoj upotrebi (ombudsmana i drugih), zatim da uglavnom ne čitaju stručnu literaturu sa takvom temom, da povezuju ovu promenu u jeziku sa nacionalnim identitetom, tačnije sa ugroženošću opstanka ćirilice.
“Ovde moram naglasiti da je u poslednjih nekoliko godina agresija dosledne upotrebe ćirilice u institucijama od nacionalnog interesa, da od toga boli glava. Na primer, vratili su nam dopis iz stručne službe univerziteta napisan latiničnim pismom (kao što smo činili sve ovo vreme), uz zahtev da ga napišemo na ćiriličnom pismu i ponovo dostavimo”, upozorava Svenka Savić.
U lifletu pod nazivom “Rodno osetljiva upotreba jezika: predlog osnovnih uputstava”, Ženske studije i istraživanja ponudile su uputstva svima onima koji žele da imaju svestan odnos prema jeziku i da i upotrebom rodno izbalansiranog jezika doprinesu ravnopravnosti žena i muškaraca.
“Jezik je moćno sredstvo izražavanja misli, njihovog oblikovanja i ostvarivanja uticaja u društvu. Stoga je pitanje normiranja jezika ne samo stručno, nego i društveno i političko pitanje. Žene i muškarci se smatraju aktivnim sudeonicama promena u društvu i zato je neophodno da se odluka o rodnoj ravnopravnosti ostvarenoj putem jezika uključi u sve oblasti javnog društvenog života i u sve političke dokumente (zakone, odluke, propise…)”, piše u tom lifletu.
Podsećanja radi, prema Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima (1948) nije dozvoljen bilo koji oblik diskriminacije u društvu, a jezik bi trebalo da signalizira nastojanje društva da otkloni oblike diskriminacije (prema rasi, naciji, etničkoj, polnoj, starosnoj, rodnoj, jezičkoj, seksualnoj i drugoj pripadnosti).
Za početak, očigledno ne bi bilo loše da se konzervativni spin doktori podsete pojmova kao što su: diskriminacija žena, jednake mogućnosti, mizoginija, predrasude, rodna ravnopravnost, seksizam, stereotipi, ženska ljudska prava.
Ili da nauče razliku između pola i roda: pol podrazumeva biološke, unapred zadate razlike između žena i muškaraca, dok rod podrazumeva razlike u društvenim ulogama žena i muškaraca koje se uče usvajanjem kulturnih obrazaca društva i podložne su promenama. A potom i da je rodno osetljiv jezik “ponašanje u pisanoj i govornoj jezičkoj praksi tako da se pomoću jezika signalizira shvatanje o ravnopravnosti polova u društvu”.
Ili, neka se podsete i da treba slediti osnovno pravilo za građenje rečenice u srpskom jeziku: subjekat i predikat se moraju slagati u rodu, broju i licu.
Dinko Gruhonjić (VOICE)
