Ukoliko Al Dahra kupi Poljoprivrednu korporaciju Beograd – PKB, s obzirom na to da je prema jučerašnjem saopštenju Ministarstva privrede jedina dostavila ponudu, arapske firme će u našoj zemlji u vlasništvu i zakupu imati oko 27.000 hektara. Posle Petra Matijevića, vlasnika kompanije Matijević, koji obrađuje 30.000 hektara, Arapi će tako gazdovati s najviše zemlje u Srbiji.
Pritom, javnost nema odgovore na mnoga važna pitanja. Kako su arapske firme koje posluju u srpskom agrobiznisu povezane? Ko je njihov vlasnik i u kakvim su vezama sa ovdašnjim biznismenima i „biznismenima“? Da li je ovdašnji ogranak Al Dahre iz Ujedinjenih Arapskih Emirata u vezi sa kompanijom Al Ravafed, osnovanom samo tri meseca pre potpisivanja ugovora sa Vladom Srbije 2014?
Ni Vlada Srbije ni resorna ministarstva to nikada nisu obnarodovali. Ali, kako god, arapske ili/i arapsko-srpske agrarne kompanije u Srbiji – Al Ravafed (Al Rawafed), Al Dahra i Jugo elit agro (Yugo Ellite Agro) trenutno, što u dugoročnom zakupu na 30 godina, što u vlasništvu – imaju oko 10.000 hektara. Ako dobiju PKB, promeniće se dosadašnja, dugogodišnja konstalacija snaga na srpskim njivama. Sa drugog mesta istisnuće biznismena Miodraga Kostića, čija MK grupa sada u vlasništvu i zakupu ima oko 25.000 hektara. Kostić, koji je u poslednje vreme rasprodao neke njive, pašće za jednu lestvicu. Ispod njega, na četvrtoj poziciji, biće Miroslav Aleksa, osnivač i vlasnik kompanije Almex iz Pančeva, koji obrađuje oko 18.000 hektara, potom Miroslav Mišković i njegov „Delta agrar“ sa oko 14.000 hektara, pa Krsta Ćorić, vlasnik Ćorić agrara, sa oko 10.000 hektara…
Imovinu PKB čini oko 17.000 hektara poljoprivrednog zemljišta, oko 70 kilometara kanalske mreže za navodnjavanje, oko 17.000 grla stoke, kao i mehanizacija – kombajni i traktori. Trenutno zapošljava oko 1.700 radnika, a početna cena iznosi 104,5 miliona evra.
Rok za prijavu za kupovinu PKB-a istekao je 10. septembra ove godine, a uslovi su bili nedokučivi za domaće kupce – trebalo je, naime, da su samostalno ili na konsolidovanom nivou ostvarili prihod od najmanje 400 miliona evra u poslednjoj poslovnoj godini, što srpski biznismeni nisu ispunjavali.
Otimanje zemlje i Al Dahra
Al Dahra jedna je od kompanija koje se često pominju u izveštajima organizacija koje se bave problematikom „otimanja zemlje“ (land grabbing), kao i u izveštajima Evropskog parlamenta. U izveštaju agencije GRAIN navodi se da je Al Dahra partner Vlade UAE, da proizvodi hranu i hranu za životinje širom sveta, kroz akvizicije i združena ulaganja, da u više od 20 zemalja gazduje na 80.000 hektara i da ima milijardu dolara godišnjeg prometa.
Podsetimo, Al Dahra je i lane bila viđena kao najozbiljniji kupac PKB-a. Tadašnji premijer Aleksandar Vučić razgovarao je u januaru, u Davosu, sa direktorom arapske kompanije o mogućnostima ove investicije, a tema razgovora, kako je navedeno na zvaničnom sajtu Vlade, bio je i model privatizacije PKB-a.
– Sve što je dobro za Srbiju, mi smo spremni da uradimo. Želimo da razvijamo poljoprivrednu industriju i za to imamo velike planove. Naša kompanija ima obezbeđeno tržište za sve poljoprivredne proizvode – rekao je direktor kompanije Al Dahra Hadim Al Darej.
Podsetimo, Al Dahra je prva od arapskih firmi koja se pominjala kao kupac poljoprivrednih kombinata u Srbiji, a s njom je čak potpisan ugovor o ulaganju u srpski agrar u martu 2013. godine. Ugovor o zajedničkom ulaganju u Abu Dabiju potpisao je tadašnji ministar finansija i privrede Mlađan Dinkić. Od toga ništa nije bilo, a kompaniju Al Dahra, koja je po ugovoru sa Vladom Srbije trebalo da preuzme tadašnja preduzeća u restrukturiranju Bačka iz Sivca, Jadran iz Nove Gajdobre, Mladi Borac iz Sonte i Agrobačku iz Bača, nasledila je firma Al Ravafed. Ona je u dugoročni zakup dobila zemljište Vojne ustanove Morović u Karađorđevu i kao i sivačko preduzeće.
Međutim, nije poznato zašto je i na koji je način prekinut prethodni dogovor Vlade Srbije sa Al Dahrom. Na sajtu Al Dahre tada se moglo videti da ima većinsko vlasništvo u Rundap agraru, odnosno Rundap grupi u Srbiji i da namerava da u našoj zemlji proizvodi, a potom distribuira različite useve. Trenutno, Al Dahra je prisutna u voćnjaku sa 500.000 stabala jabuke na 130 hektara sa godišnjom proizvodnjom od 10.000 tona ovog voća.
Vlada da poništi tender
Oko pitanja da li je PKB trebalo privatizovati ili ne, lome se koplja u stručnoj javnosti, ali zajednička je ocena da se postupak prodaje ovog nekadašnjeg uspešnog giganta ne odvija kako treba.
– Pristalica sam privatizacije PKB-a, ali pristup nije dobar. Kao prvo, ostala je samo Al Dahra kao zainteresovani kupac, što nije dobro za tender. Jedan učesnik na tenderu podrazumeva neuspeh i trebalo bi ga poništiti. Ne bi trebalo da se s tim ide dalje. Naročito ako se ima u vidu da je Al Dahra firma koja je izazvala dosta polemika u javnosti, da je reč o zemljištu, da je jedan ponuđač – kaže za VOICE ekonomski novinar Miša Brkić.
Po njemu PKB, ovakav kakav je, više ne treba da ostane u državnom vlasništvu i mora da se privatizuje.
– Priča o tome da je to nekada bio gigant – stoji, ali to je bilo u vreme socijalizma, a socijalizam je umro davno. Ni teza da PKB treba da bude špajz Beograda nije na mestu – hajde onda da idemo u Sovjetski Savez u sovhoze i kolhoze pa da se bavimo time. Ne, ovo je 21. vek, vreme moderne poljoprivredne proizvodnje. Država očigledno ne ume time da gazduje, jer da je umela, ne bismo dobili ovo što sada od PKB-a imamo – veli Brkić.
Međutim, država je, dodaje, propisala takve uslove prodaje beogradskog kombinata s namerom da obeshrabri domaće kupce da učestvuju na tender. To je, ocenjuje, nastavak trenda državne politike da potpuno skrajne domaće preduzetnike i biznismene i u slučaju PKB-a dovede strane investitore.
– Nisam siguran da Al Dahra ume tako dobro da upravlja oranicama PKB-a. Ne kažem da neće moći, ako želi da napravi dobar posao, ali plašim se da Al dahra nije neki mladoženja. Nije ni bilo velikog interesovanja za ovu privatizaciju ni među domaćim ni među stranim kupcima. Ali, pitanje je na osnovu čega je država procenila da to toliko vredi. Gde je studija koja to pokazuje? Pristup nije dobar i samo govori o nestručnosti domaće pregovaračke strane da formuliše platformu i učestvuje u pravljenju strategije za prodaju. Da li je država Srbija angažovala konsultanstku firmu koja je procenila vrednost? Kad smo davali Aerodrom u koncesiju, imali smo savetnika – što nije uzela savetnika i za prvatizaciju PKB-a? I slučaj RTB-a Bor je sličan. Nismo imali privatizacionog savetnika, ni finansijskog ni pravnog, i to je vrlo simptomatična praksa – ukazuje Brkić.
On napominje da je reč o prodaji 17.000 hektara, što je dovoljno uverljiva površina da država stavi prst na čelo i kaže da je trebalo da ima ozbiljniji plan, s jasno određenim uslovima i koracima. Ovako, kao da se prodaje stari televizor, kaže naš sagovornik dodajući da bi PKB trebalo privatozovati, to jest prodati ga nekome ko ume da od toga pravi profit. Po njemu, ima i domaćih i stranih preduzetnika i biznismena koji se bave poljoprivredom a mogli bi uspešno da upravljaju ovim kombinatom.
Brkić odbacuje mogućnost konverzije poljoprivrednog zemljišta u vlasništvu PKB-a u građevinsko, što protivnici privatizacije spominju kao mogući scenario.
– To je fama. U Beogradu ima toliko građevinskog zemljišta da nema potrebe da neko otima u močvari njive da bi ih koristio kao gradsko građevunsko. Ne vidim tu opasnost. Pritom, ako su urbanistički planovi Beograda takvi da to ostane poljoprivredno zemljište, ne može tek tako da ga neko pretvori u građevinsko. Ne vidim toliku potrebu Beograda za tolikom količinom stanova na toj strani Dunava. Protivnicima prvatizacije to ne bi trebalo da bude argument – poručuje Brkić.
Fokus na zemljištu
Za profesora Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodraga Savića očekivano je to što se Al Dahra javila kao jedini kupac, te da je fokus interesovanja upravo na zemljištu.
– Znalo se da su oni najozbiljniji kupac jer su najozbiljniji bili i u prikupljanju informacija na koje su prema tenderskoj proceduri imali pravo. Stvar je u tome šta su zapravo njihove prave namere. Imam utisak da ih najviše interesuje zemljište, a da nisu raspoloženi za deo stočarstva, jer je to ozbiljna i zahtevna delatnost. Videćemo kakvi su njihovi uslovi, da li odgovaraju onome što vlada traži – kaže Savić.
Osvrćući se na podatak o broju hektara kojim gazduju najveći domaći agrobiznismeni Matijević i Kostić, on podseća da su oni svojevremeno kupovali zemljište u više navrata i na više lokacija.
– PKB je specifičan. Velike su to površine u jednom komadu, nadomak Beograda, ne može se porediti zemljište u vojvođanskom selu i ono koje se naslanja na prestonicu. Kompanija Lidl je, recimo, hektar plaćala 750.000 evra. To jeste građevinsko zemljište, ali je ono do pre nekoliko godina bilo poljoprivredno. Kada je napravljen Pupinov most, kada je prošao auto-put, cena je skočila. Zemlja je jedini resurs koji beskonačno traje, sve drugo prođe. Fabrika tehnološki zastari, pregazi je vreme, dođu nove tehnologije… Zemlja je tu. Lišavamo se neverovatnog resursa. U bliskoj budućnosti, u narednim decenijama tu će se graditi neki deo Beograda. Kada tako posmatramo, iz ugla večitog resursa i činjenice da to za 50 godina može imati ko zna koliko puta višu cenu, treba staviti prst na čelo i pitati se da li smo to trebali prodavati – kaže Savić.
Apsurdi na tržištu zemljišta
– Pitanje je da li je budući kupac PKB-a zainteresovan za oranice ili za potencijalno građevinsko zemljište. Hektari koje poseduje beogradski kombinat nisu dovoljni za prehrambenu sigurnost Beograda ili nekog drugog centra. To su sve floskule, to nije pravi ralog zbog čega se PKB prodaje na problematičan način. To zemljište moglo bi da ima mnogo višu cenu kao građevinsko – kaže za VOICE poljoprivrednik iz Đurđina Daniel Kovačić.
On napominje da u poslednje vreme vladaju veoma neobični odnosi na tržištu poljoprivrednog zemljišta. Cena po njemu nije realna jer se hektar oranica u Bačkoj prodaje za 11.000 ili 12.000 evra.
– To za Srbiju nije realno, jer svuda je u okruženju jeftinija zemlja, ako izuzmemo Bosnu i Hercegovinu, a oni svi još imaju mnogo veće subvencije nego mi. Neće više naše velike gazde da kupuju po toj ceni i nude manje, pa neko pristaje na te uslove, a neko čeka. Bez navodnjavanja ne znam koliko je to isplativo. Generalno, cena hektara sa konvencionalnom poljoprivrednom ratarskom proizvodnjom nije isplativa ni kada je reč o prodaji, ni kada je reč o zakupu – kaže Kovačić dodajući da je i zakup “otišao u nebesa” i da dostiže i 400 ili 500 evra po hektaru. – To se obično poljoprivredniku ne isplati, pogotovo u ovakvim mesecima kada imamo strašne gubitke. Danas, ako svaka biljka ne nikne i ako ne radite na ozbiljnim uštedama, teško da se može nešto zaraditi. Može ako radite ogromne površine, a radnicima dajete platu 25.000 dinara.
Slavko Vukov iz Saveza udruženja poljoprivrednika Banata kaže da je stav te asocijacije da se u Srbiji mora uvesti zemljišni maksimum, odnosno ograničena površina koju jedno fizičko lice ili firma mogu da imaju.
– Veliki sistemi, desetine hiljade hektara u vlasništvu jednog gazde su norma neprimerena za jednu državu kakva smo mi, to jest kakva nastojimo da budemo u evropskoj porodici. Nismo za stvaranje novih sistema jer tako će postojati samo pretnja za male poljoprivrednike. To se već pokazalo. Jer veliki sistemi nisu samo prisutni u primarnoj poljoprivredi već i na svim drugim frontovima – u proizvodnji i trgovini repromaterijalima, našim gotovim proizvodima… Očigledno, to su sistemi koji se ponašaju po monopolskim principima i špekulativnim odnosima funkcionišu na tržištu – ocenjuje Vukov.
Slađana Gluščević (VOICE)
