Presuda koja je doneta još 10. juna ove godine, pobudila je pažnju javnosti tek pre izvesnog vremena. Radi se o presudi Apelacionog suda u Beogradu u krivičnom postupku protiv dvadesetjednogodišnjeg D.Č., koji je sa svojih 19 godina stupio u redovne seksualne odnose sa šest godina mlađom devojkom.
Devetnaestogodišnji momak i trinaestogodišnja devojčica su se upoznali preko društvene mreže, ubrzo su stupili u redovne seksualne odnose koji su rezultirali trudnoćom, a kasnije i rođenjem zajedničkog deteta. Momak i devojka su počeli da žive u vanbračnoj zajednici jer po zakonu osoba koja nije napunila 16 godina ne može da zaključi brak. Za ovu priču je bitna i činjenica da seksualni odnosi sa osobama mlađim od 14 godina predstavljaju krivično delo, a da je devojčici u ovom slučaju nedostajalo dva meseca da napuni 14 godina.
Nakon što je trinaestogodišnjakinja pregledana u Opštoj bolnici gde je ustanovljeno da je trudnoća nastupila u starosnoj dobi u kojoj su zabranjeni seksualni odnosi, obavešteno je i Više javno tužilaštvo u Pančevu koje je pokrenulo krivični postupak protiv D.Č. zbog toga što je smatralo da je izvršio krivično delo Obljuba nad detetom iz člana 180. stav 2. Krivičnog zakonika. Viši sud u Pančevu, nakon sprovedenog postupka, osudio je D.Č. na pet godina zatvora zbog ovog krivičnog dela. Odbrana se žalila na ovu presudu, pa je Apelacioni sud u Beogradu uvažio žalbu i oslobodio okrivljenog D.Č.
Ovaj tekst bi se završio na ovom mestu, a čitav slučaj bi se izučavao na pravnim fakultetima kao školski primer pravilne primene više pravnih načela, da u javnosti nije došlo do (ne)namerne zamene teza.
Iz konteksta je istrgnuta jedna činjenica, koja u čitavom slučaju ne igra ključnu ulogu. To je pripadnost devetnaestogodišnjeg momka i trinaestogodišnje devojčice romskoj etničkoj zajednici. Javnost je čak išla dotle da je optuživala Apelacioni sud u Beogradu da je opravdao silovanje maloletne devojčice samo zato što je Romkinja.
Ostavimo po strani tabloidne medije koji su čitav slučaj iskoristili kako bi se obračunali sa nepodobnim sudijama i pređimo na one dobronamerne pojedince i organizacije, koji su se boreći se protiv diskriminacije Roma i diskriminacije žena, suprotstavili načelu individualne odgovornosti koja stoji u temelju moderne civilizacije, koja je univerzalna i nije nužno povezana sa polom, nacionalnom ili etničkom pripadnošću.
Prema načelu individualne odgovornosti, pojedinac može da bude odgovoran samo za svoje postupke. Pre uvođenja načela individualne odgovornosti, kažnjavalo se u svakom slučaju kada neko učini ono što je zabranjeno, a individualne karakteristike pojedinca i njegov lični odnos prema zabranjenom delu nisu uzimani u obzir. Da bi postojalo krivično delo, danas je potrebno utvrditi, između ostalog, i subjektivni odnos osobe koja je učinila delo, prema tom delu. Subjektivni odnos učinioca prema delu naziva se krivica. U slučaju devetnaestogodišnjeg D.Č, krivica bi postojala ukoliko je znao da su seksualni odnosi na trinaestogodišnjakinjom zabranjeni, pa je uprkos tome stupio u zabranjene seksualne odnose. Međutim, ukoliko D.Č. nije znao da su seksualni odnosi sa trinaestogodišnjakinom zabranjeni, nema ni krivičnog dela. Bilo bi potpuno apsurdno kažnjavati osobu koja ne zna šta čini.
Bitan element krivice je svest o protivpravnosti, odnosno svest neke osobe da svojim ponašanjem čini krivično delo. Ukoliko osoba koja učini neko delo nije svesna, niti je mogla biti svesna da je to delo zabranjeno, neće postojati ni njegova krivica. Naravno, postoje krivična dela, poput ubistva ili silovanja, za koje će se uvek smatrati da je učinilac bio svestan da je zabranjeno činiti takva dela. Sa druge strane, postoje i krivična dela za koja sud mora, u svakom pojedinačnom slučaju, da utvrđuje da li je učinilac bio dužan da zna i da li je znao da je njegovo delo zabranjeno.
Krivično delo Obljuba nad detetom iz člana 180. stav 2. Krivičnog zakonika postoji u situaciji kada neko lice ima polni odnos sa detetom mlađim od 14 godina pa kao posledica tog odnosa dođe do trudnoće. Za ovo krivično delo sud može izreći kaznu od 5 do 15 godina zatvora.
Vratimo se sada na slučaj devetnaestogodišnjeg D.Č. koji je imao seksualne odnose sa trinaestogodišnjom devojčicom, koji su rezultirali trudnoćom. Na prvi pogled, zaključuje se da postoji krivično delo Obljuba nad detetom. Međutim, da li će se slika o ovom slučaju promeniti ako joj dodamo i okolnosti koje su postojale u vreme izvršenja dela, a koje su vezane za okrivljenog D.Č.? Da li se slika menja ukoliko znamo da okrivljeni potiče iz porodice koja je slabijeg socio-ekonomskog stanja, ako je napustio školovanje, ako je utvrđeno da mu je fond znanja ispod očekivanog za taj uzrast i stepen formalno dostignute edukacije? Može li takva osoba da zna i da li je dužna da zna da je seksualni odnos sa trinaestogodišnjakinjom zabranjen zakonom? Šta ukoliko su momak i devojka odrastali u sredini u kojoj su bili izloženi istim ili sličnim primerima i u kojima ovakva vrsta stupanja u seksualne odnose prolazi bez društvene osude, ali i bez kazne od strane nadležnih državnih organa? Šta ukoliko su njihove porodice proslavile njihovu vanbračnu zajednicu i rođenje deteta?
Sve gore navedene činjenice postojale su na strani D.Č. u slučaju koji je rešen pred Apelacionim sudom u Beogradu. Apelacioni sud u Beogradu je na osnovu činjenica, koje su utvrđene u toku postupka, našao da okrivljeni nije mogao da zna niti je bio dužan da zna da je seksualni odnos sa trinaestogodišnjakinjom zabranjen. Dalje je Apelacioni sud u Beogradu utvrdio da zbog postojanja neotklonjive pravne zablude kod okrivljenog nema krivice, a bez krivice nema ni krivičnog dela, pa je okrivljenog oslobodio od optužbe da je izvršio krivično delo Obljuba nad detetom.
Za presudu Apelacionog suda u Beogradu nije od značaja kojoj etničkoj grupi pripadaju okrivljeni i oštećena. Upravo u tome je i lepota pravde koja je slepa na lična svojstva kao što su nacionalna ili etnička pripadnost. Da su postojale iste okolnosti na strani okrivljenog, sud bi doneo istu presudu i da se radilo o pripadnicima ma koje nacije ili etničke grupe.
Presuda Apelacionog suda u Beogradu tretira devetnaestogodišnjeg D.Č. kao ličnost sa svim svojim individualnim karakteristikama. U ovom slučaju, individualne karakteristike tog mladića ukazuju na to da on nije mogao znati, niti je bio dužan da zna da su seksualni odnosi sa trinaestogodišnjakinom zabranjeni. D.Č. nije silovao devojčicu, kako se to u javnosti prikazuje, nego su on i devojčica od 13 godina stupili u dobrovoljne seksualne odnose. Okrivljeni nije iskoristio ni nedovoljnu duševnu zrelost trinaestogodišnje devojčice, kako bi sa njom stupio u seksualne odnose jer je u toku postupka utvrđeno da je i on sam približne duševne zrelosti kao i trinaestogodišnjakinja, bez obzira na razliku u godinama. D.Č. je pokazao da nije imao nameru da seksualno iskoristi oštećenu jer je nastavio sa njom da živi u vanbračnoj zajednici i odgaja zajedničko dete. D.Č. i trinaestogodišnjakinja su živeli u takvoj društvenoj sredini u kojoj je stupanje u seksualne odnose u ovim godinama uobičajeno, nisu naišli na društvenu osudu, niti su imali prilike da vide da je neko iz njihove sredine zbog toga kažnjen. Njihove porodice ih nisu primorale na seksualne odnose i vanbračnu zajednicu, nego su se momak i devojčica upoznali preko društvene mreže.
Sve to ne menja činjenicu da je neophodno kažnjavati zbog stupanja u seksualne odnose sa osobama koje zbog svojih godina nisu dovoljno psihički i fizički zrele. Međutim, tu zrelost ne dostiže svako u isto vreme. Četrnaest godina predstavlja prosečnu starosnu dob koja je zakonom opredeljena kao vreme kada većina pojedinaca dostiže psihičku i fizičku zrelost za stupanje u seksualne odnose. Ovde se može postaviti logično pitanje, šta bi se po pitanju zrelosti suštinski promenilo kod devojčice da je bila starija dva meseca, odnosno da je imala punih 14 godina?
Takođe, potpuno je logično i opravdano pitanje kakav izbor ima devojčica koja raste u okruženju u kome je potpuno normalno stupati u seksualne odnose i pre navršenih 14 godina. Opravdano je pretpostaviti da je devojčica stupila u seksualni odnos sa nepunih 14 godina zato što je bila okružena sličnim primerima. U sličnoj situaciji po pitanju okruženja u kome je odrastao je bio i D.Č. Međutim, može li neko biti kažnjen zbog toga što se ponašao u skladu sa pravilima i društvenim normama koje važe u njegovom okruženju i u situaciji kada objektivno nije znao da je zakonom zabranjeno stupanje u seksualne odnose sa osobom mlađom od 14 godina? Ne može, ukoliko ne želimo da podrijemo temelje pravnog sistema. Društvena nepravda u kojoj odrastaju romske devojčice neće biti ispravljena ukoliko sud osudi osobu koja ne snosi krivicu za izvršenje krivičnog dela. U konkretnom slučaju, odlazak D.Č. na odsluženje petogodišnje zatvorske kazne onemogućio bi mu da zajedno sa svojom vanbračnom partnerkom odgaja zajedničko dete.
Zbog toga, pre nego što se upre prstom u jedno hrabro sudsko veće koje je donelo pravno besprekornu presudu, potrebno je razmisliti na koji način se treba boriti protiv predrasuda, stereotipa i diskriminacije. Nezavisan i nepristrasan sud nam je upravo potreban da u situacijama kada javnost zahteva osuđujuću presudu, a ukoliko okolnosti slučaja ukazuju da okrivljeni nije kriv, donese oslobađajuću presudu. Bez nezavisnog i nepristrasnog suda, neće biti moguća ni borba protiv predrasuda, stereotipa i diskriminacije. I zato ne treba kretati na put do pakla koji je popločan dobrim namerama.
Veljko Milić
(novosadski advokat, stručnjak za medijsko pravo i izvršni direktor Nezavisnog društva novinara Vojvodine)
