Meštani naselja Velika Remeta na Fruškoj gori pronašli su dvadesetak uginulih pasa. Oni su podneli krivičnu prijavu protiv NN lica jer sumnjaju da su psi otrovani. Zvanične potvrde o trovanju nema, a ne zna se ni gde su završili leševi životinja.
Početkom aprila ove godine stanovnici Velike Remete zatekli su više uginulih vlasničkih i nevlasničkih pasa u svojim dvorištima i okolini. Vlasnica jednog od tih pasa Ivana Milovac kaže za VOICE da su slučaj odmah prijavili policiji jer sumnjaju da su psi otrovani.
„Policija je četiri puta dolazila na poziv građana, ali nije ništa urađeno osim sastavljanja službene beleške. Jedan čovek je rekao da je u svom dvorištu pronašao dva ili tri leša i da ih je bacio u šumu, ali policija nije ni to proverila. Mi smo tražili da policija pozove veterinarskog inspektora kako bi se pokrenuo postupak za utvrđivanje smrti pasa“, kaže Milovac i naglašava da je inspektor došao tek tri dana posle poziva.
Prema njenim rečima, četiri psa su prebačena na Institut za veterinarstvo u Novi Sad. Međutim, kako veterinarski inspektor nije sačinio zapisnik, troškove obdukcije za sve pse morali su da snose građani.
Budući da Velika Remeta pripada opštini Irig, pitali smo nadležne u toj opštini, između ostalog, da li je utvrđen uzrok smrti pasa i da li je eventualno pronađen otrov na pomenutoj lokaciji. U kratkom odgovoru iz opštine navedeno je da su nadležni inspektori izašli na teren, ali da Javno preduzeće Komunalac, koje obavlja usluge zoohigijene, nije primilo poziv za uklanjanje uginulih pasa. Takođe, tvrde da oni, kao ni JP Komunalac, nemaju informacije o tome da meštani Velike Remete ostavljaju uginule životinje u šumi, niti gde se ta mesta nalaze.
Uputili smo pitanja i Ministarstvu unutrašnjih poslova u vezi sa ovim slučajem. Međutim, odgovor do objavljivanja teksta nije stigao.
Ne zna se gde su leševi pasa završili
Usluge zoohigijene u opštini Irig vrši Javno preduzeće Komunalac. Tu spada i uklanjanje leševa uginulih životinja. Meštani tvrde da ovo preduzeće, ali i svi stanovnici okolnih sela kojima ugine neka životinja, ostatke bacaju u jednu jamu u blizini Male Remete.
“To je prosto poznato među meštanima”, objašnjava Ivana Milovac, “Ja sam to prijavila i inspekciji i tražila zvanične informacije kako se postupa sa otpadom životinjskog porekla na deponiji u Irigu, ali naravno nisam dobila odgovor još uvek.”
Ni redakciji VOICE-a nije stigao odgovor na isto pitanje koje smo postavili preduzeću Komunalac.
Na sajtu Agencije za zaštitu životne sredine mogu se pronaći sve dozvole izdate za upravljanje otpadom. Prema bazi podataka Agencije, JP Komunalac iz Iriga nema dozvolu za upravljanje otpadom životinjskog porekla. Naime, prema Katalogu otpada šifre za “otpad od životinjskog tkiva” su 02 01 02 i 02 02 02. Nijedna šifra nije upisana u dozvoli koju poseduje Komunalac.
Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture izdaje dozvolu za obavljanje poslova zoohigijene. Iz tog ministarstva u odgovoru za VOICE naveli su da JP Komunalac iz Iriga nije bilo u obavezi da traži dozvolu jer je obavljalo komunalnu delatnost pre stupanja na snagu Uredbe o načinu i uslovima za otpočinjanje obavljanja komunalne delatnosti koja je doneta 2018. godine, ali je moralo u roku od tri meseca da uskladi svoje poslovanje sa Uredbom.
JP Komunalac nije odgovorilo na pitanja u vezi sa ovom dozvolom.
Kako bi u praksi trebalo postupati sa ovom vrstom otpada, objasnila je Nevena Nenadović iz organizacije Inženjeri zaštite životne sredine: “Svakako, životinje uginule usled trovanja spadaju u otpad čije sakupljanje i odlaganje podleže posebnim zahtevima zbog sprečavanja širenja potencijalne infekcije. Ako uzmemo u obzir da JP Komunalac odlaže svoj otpad na gradsku deponiju u Irigu koja se nalazi u kategoriji lokacija deponovanja K4, gde su svrstane zvanične deponije – smetlišta koja ne ispunjavaju minimalne mere zaštite, onda odlaganje ovakve vrste otpada u skroz nekontrolisanim uslovima predstavlja pravu ekološku bombu”.
Nevena Nenadović kaže da su lokalne samouprave dužne da izgrade međuobjekte gde se specijalnim vozilima prikupljaju uginule životinje i čuvaju do otpremanja u kafileriju.
„Mrciništa“ i dalje aktivna u Srbiji
Marijana Mladenović iz Udruženje za zaštitu životinja i životne sredine „Zelena šapa“ iz Vrdnika kaže da ovo nije prvi slučaj masovnog pomora pasa i da uginule životinje završavaju u tzv. mrciništima.
„Nekad su se tako odlagali leševi životinja. To je jama i u selu se to zove ‘mrcinište’. To više nije po zakonu, ali nažalost u većini sela po Srbiji se i dalje tako odlažu leševi životinja. U opštini Irig ima još nekoliko takvih mrciništa koja nisu zapečaćena“, navodi Mladenović.
Ona kaže da se dešavalo i da živi psi završe u mrciništu. Tada ljubitelji životinja organizuju spašavanje.
Zašto je ostavljanje otrova na javnim površinama opasno?
Ljudi koriste razne otvrove, među kojima su oni zabranjeni, kako bi zaštitili seme na njivama ili kako bi se rešili štetočina. Problem nastaje kada se otrovi i otrovani leševi nađu na javim površinama jer lako dospevaju u lanac ishrane.
Aleksa Vukićević iz Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije kaže da neki otrovi tako brzo deluju da životinje stradaju na licu mesta.
„Prva stvar koja će se javiti kada se takvo meso nađe u prirodi je da će doći životinje koje se time hrane. Tako se taj ciklus zapravo nikad ne završava, nego otrov dalje ulazi u lanac ishrane, odnosno, dalje ulazi u ekosistem. Na primer, često imamo bačenu mrtvu ovcu koja je otrovana, onda dođe šakal koji jede ovcu pa ugine šakal, pa dođe lisica, pa onda dođe ptica grabljivica i tako unedogled. Tako dobijemo masovno trovanje“, objašnjava Vukićević.
Problem je, kako on kaže, što u Srbiji nema nikakve evidencije o tome ko kupuje otrove. U suprotnom, policija bi vrlo lako mogla da pronađe trovača.
„Mi uopšte više ne znamo ko to kupuje. U nekim zemljama postoje registri ljudi koji su kupili te supstance. I ako se desi trovanje, na primer u selu u kom ima četiri poljoprivrednika koji su kupili taj otrov, vrlo je lako naći onog ko je taj otrov bacio“, poručuje Vukićević.
On kaže da napušteni psi mogu da naprave veliku štetu, a da oštećeni nemaju pomoć institucija oko naknade štete, te ljudi pribegavaju namernom trovanju ovih životinja.
Ni građani ni nadležni ne znaju kako da postupaju u slučaju trovanja životinja
Ukoliko postoje sumnje da je životinja uginula usled trovanja, slučaj se obavezno prijavljuje policiji i veterinarskoj inspekciji, poručuju Pravnici za zaštitu životinja.
„Policija treba da izvrši uviđaj, a veterinarski inspektor je u obavezi da sačini zapisnik o zatečenom stanju i merama koje je preduzeo“, kažu iz ovog Udruženja za VOICE i napominju da je važno da građani ne dotiču predmete ili otrovne materije.
Oni savetuju da se otrov prekrije nekim predmetom, bez doticanja ili nekako ogradi, kako bi se sprečilo dalje raznošenje, te da se sačeka da nadležni organi dođu na lice mesta.
Veliki problem u otkrivanju počinilaca ovih krivičnih dela je nepostupanje nadležnih službi.
„Prebacivanje odgovornosti sa jednih na druge, umanjivanje značaja ovog krivičnog dela samo zato što su u pitanju životinje… Sve to doprinosi da se počinilac teško otkrije, te građani često odustanu od podnošenja prijave protiv NN lica i na kraju gube poverenje u nadležne organe, a često i ne znaju kome se šta prijavljuje“, primećuju aktivisti pomenutog udruženja.
Oni smatraju da je neophodna edukacija građana, ali i zaposlenih u nadležnim službama.
„Imajući u vidu iskustva građana prilikom podnošenja prijava, smatramo da je neophodno edukovati i humanizovati zaposlene koji rade pri Ministarstvu unutrašnjih poslova i veterinarskoj inspekciji, kako bi počeli da sarađuju sa građanima, da se primenjuju mere koje zakon propisuje i da se građanima omogući veće poverenje u nadležne službe, a nakon toga je neophodno izvršiti i edukaciju građana u ovoj oblasti“, zaključuju Pravnici za zaštitu životinja.
Ivana Milovac, naša sagovornica sa početka priče, kaže da joj je stigao neformalni odgovor iz Instituta za veterinarstvo u kom piše da na leševima pasa nisu uspeli da detektuju otrove za koje se rade analize u toj ustanovi, ali nisu isključili mogućnost trovanja nekim drugim otrovom.
“Rekli su mi da možda možemo na VMA da uputimo preostale uzorke koji se čuvaju na Institutu, ali moramo pogurati tužilaštvo da im se uputi zahtev jer VMA zbog korone trenutno ne prima životinjske uzorke”, kaže Ivana Milovac. Ona je najavila i da će o svemu će obavestiti republičku veterinarsku inspekciju.
Ivana Kragulj (VOICE)
