Skip to main content

Dr Predrag Đurić: Korto Malteze u borbi protiv pandemije

20. Sep 2021. Biografija
5 min čitanja

Skroman, smiren i edukativan

Pojavio se i polako počeo da krči put do nacionalne javnosti u jeku širenja pandemije koronavirusa.

Ono malo novinara s iole dugim pamćenjem nije isprva bilo sigurno da li je dr Predrag Đurić, koji sada kao epidemiolog na nacionalnim televizijama priča o koronavirusu, isti onaj dr Predrag Đurić, pokrajinski poslanik nakon 2000. godine.

Čak i ako nisu uspevali da, usled protoka vremena, prepoznaju lik, bili su sigurni da je reč o istoj osobi kada su prepoznali istu onu odmerenost i blagost koja ga je onomad razlikovala… pa od skoro svih kolega poslanika.

Nije u Vojvodini i Srbiji nakon 5. oktobra bilo sjajno i bajno, ali to je, danas znamo, ništa spram ovih teških i pogubnih pandemijskih vremena. Kad se ni u postrevolucionarnim danima 2000. nije, kao mnogi drugi, predavao strastima, tek u vremenima kada, barem oni normalni, vape za rečju stručnjaka – uključujući i epidemiologa! – nije poželjno padati u vatru.

Iako nije, kao što bi možda trebalo, prisutan u medijima poput nekih njegovih kolega, zvanično i/li štapski zadužene za borbu protiv koronavirusa, Đurić je, prema mišljenju pojedinih novinara, i bez toga stekao status „protivteže zvezdama Kriznog štaba“.

U razgovoru s novinarima uvek smiren, nesklon širenju panike i samopromociji, takav karakter redovno prenosi i javnosti. Za početak, izbegava davanje bilo kakvih prognoza, po cenu i da se one ispostave tačnim. Smatra to neodgovornim, jer mnogi inputi nisu dostupni, a sve to može samo da dovede do uznemirenja građana. Odgovorno, smireno, i sve samo na temelju naučnih činjenica – šta sluđeni i uplašeni građanin više da poželi od stručnjaka na teveu?

Dr Đurić je trenutno angažovan na projektu Evropske unije u Ukrajini čiji je cilj unapređenje sistema javnog zdravstva u ovoj državi, a sarađuje i sa Globalnim fondom za borbu protiv HIV-a, malarije i tuberkoloze iz Ženeve. Poslednjih pola godine boravi u Srbiji, sticajem okolnosti, i samo zahvaljujući tome uspeva da putem medija doprinosi davanju proverenih informacija i saveta o koronavirusu.

Briga o javnom zdravlju Đuriću je odavno odredila životni put, i pre nego što je 2008. postao prvi doktor medicinskih nauka u oblasti javnog zdravlja na Univerzitetu u Novom Sadu.

Karijeru je započeo 2000. kao doktor medicine u Domu zdravlja Bački Petrovac. Nakon toga je radio u Institutu za javno zdravlje Vojvodine kao epidemiolog i šef Odeljenja za HIV, hepatitise, seksualno prenosive infekcije i tuberkulozu a na Medicinskom fakultetu kao docent i šef Katedre za epidemiologiju. Od 2012. godine radio je kao konsultant Programa za razvoj Ujedinjenih nacija za Istočnu Evropu i Centralnu Aziju, a 2016. godine postao je predavač na Univerzitetu Kraljice Margarete u Edinburgu, pri Institutu za globalno zdravlje i razvoj. Jedno vreme bio je direktor Jedinice za operativna istraživanja Lekara bez granica u Briselu i Luksemburgu.

Bio je među osnivačima 2008. Centra za edukaciju, toleranciju i multikulturalizam (CETIM) sa sedištem u Magliću.

Na septembarskim izborima 2000. izabran je za pokrajinskog poslanika u izbornoj jedinici 15 Bački Petrovac, kao kandidat koalicije DOS za Vojvodinu. Od 2014. više nije član nijedne stranke, ali se i te kako interesuje za politiku i o njoj piše na portalu Politički pregled.

Ono što malo ljudi zna o Đuriću jeste da se nekad intenzivno bavio pisanjem scenarija za strip, i da je četiri puta – 2014, 2018, 2019. i 2020. – na Međunarodnom festivalu stripa u Velesu dobio nagradu za najbolji scenario.

Njegov intervju portalu storyteller.rs iz 2019. otkriva i da je prvu nagradu dobio još 2009. godine – treća nagrada za scenario zagrebačkog StripGena, a sve ostale su zapravo vezane za festival u Velesu – treća nagrada za strip Razglednica iz Sarajeva (2013), specijalna nagrada žirija za strip Pepeo pepelu (2014), nagrade za najbolji scenario za stripove Pepeo pepelu, Love is in the air, Zaglavljen i Poslednji Italijan (2014, 2018, 2019. i 2020).

“Čini mi se da sam oduvek živeo sa stripom. Presudnu ulogu su, verovatno, imale tri žene. Prva je moja majka koja mi je kao jako malom redovno kupovala stripove o Tomu i Džeriju i o Mikiju Mausu. Druga je moja sestra, koja je, što je retkost za devojčice, čitala stripove, posebno one o Komandantu Marku i o Velikom Bleku. Ja sam joj, tad kada sam ima 5-6 godina, služio kao potrčko – odlazio sam kod tetka Cane na „trafiku“ da joj kupujem te stripove, a onda ih i sam čitao. Treća ženska osoba bila je moja komšinica iz detinjstva Marina (ćerka nepravedno zaboravljenog dečjeg pesnika Radomira Đurovića, koji je takođe na mene značajno uticao), koja je, iako starija od mene, bila godinama i moja najbolja prijateljica i koja je, takođe, pasionirano čitala stripove. Eto, sve se to dešavalo u tom malom Magliću početkom osamdesetih godina“, naveo je tom intervjuu.

Između 2012. i 2016. vodio je izdavačku kuću Rosencrantz koja je objavila tridesetak knjiga, strip albuma i grafičkih novela.

Autor je tri romana, 16 strip-albuma i grafičkih novela i četiri knjige o stripu. Urednik je ili koautor pet udžbenika za studente medicine, stomatologije i javnog zdravlja i više od 200 naučnih i stručnih radova. Autor je tri izložbe – u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine 2015,  Kulturnom centru Novi Sad 2012. i Studentskom kulturnom centru Beograd 2020.

Bez obzira na nagrade i ljubav prema stripu, Đurić o tome retko govori. Rekosmo već, nije sklon samopromociji. Čak ni novinari koji su ga intervjuisali o koronavirusu i sa njim imali prilike da neformalno ćaskaju, o toj njegovoj ljubavi nisu znali. Samo su mogli da naslute otkud u njegovom stanu toliki broj stripova i grafičkih novela.

Čak i kad treba da se izjasni na kojeg strip junaka liči, skromnost mu ne dozvoljava da superheroji budu među prvim izborima.

„Da sam kojim slučajem junak stripa, verovatnih bih najviše ličio Kortu Maltezeu. O meni bi se tada moglo reći: sin srednjoevropskog Jevrejina lutalice, neostvarenog pesnika, fantasta i renegata i tihe panonske Romkinje plavih očiju kojoj niko nije mogao da oduzme slobodu.”

Ako neko misli da su strip i zdravstvo nespojivi, grdno greši. Đurić navodi da postoji čitav pravac u strip umetnosti koji se zove grafička medicina, gde se kroz strip ili pričaju priče o suočavanju ljudi sa svojim bolestima ili se predočavaju iskustva zdravstvenih radnika, a ponekad imaju i edukativan karakter.

Bude li se radio strip o koronavirusu, dr Đurić, vidimo, na više frontova ispunjava potrebne kvalifikacije za posao scenariste. A sigurno bi, kao što mu to uspeva kad je pred kamerama, kod čitalaca uneo i potrebnu dozu smirenosti i edukativnosti, koja baš i nema zavidan skor u ratu s dezinformacijama, lažima i teorijama zavere o koronavirusu i njenih efektima.

Dr Predrag Đurić rođen je u Novom Sadu 2. septembra 1974. godine. Osnovnu školu završio je u Bačkom Magliću, a Srednju medicinsku i Medicinski fakultet u Novom Sadu. Oženjen je i ima sina. U inostranstvu živi od 2016. godine, a pre toga živeo je u Magliću i u Novom Sadu.

Denis Kolundžija (VOICE, foto: lična arhiva)