Zakon o pristupu informacijama od javnog značaja najčešće koriste istaživački novinari i pojedine organizacije civilnog društva, smatraju sagovornici VOICE-a. Ovaj zakon, koji je usvojen 2004. godine, pre svega je namenjen građanima kao sredstvo kontrolisanja rada vlasti, ali nedovoljan je broj primera kada su građani “pobedili” institucije.
Iz Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA) smatraju da je za nekorišćenje Zakona o pristupu informacijama od javnog značaja od strane građana pre svega kriva država. Kako kažu, nije uloženo dovoljno napora da se građanima objasni značaj tog zakona, niti da se podstaknu da zakon i mehanizme koje im on daje na raspolaganje koriste.
“Stiče se utisak kao da državi nije stalo da građani postanu svesni moći koju im ovaj zakon daje u smislu kontrole nad radom državnih organa i javnih ustanova. Kao da očekuje da on bude tu tek forme radi, slovo na papiru i još jedna štriklirana formalnost kojom se ilustruje navodna demokratizacija sistema”, ocenjuje organizacija CRTA.
Politički komentator Boban Stojanović navodi za VOICE da više od deset godina koristi prava koja proizlaze iz Zakona o pristupu informacijama od javnog značaja. Stojanović je jedan od retkih primera građana koji koriste ovaj zakon kako u privatne, tako i u profesionalne svrhe. Kako navodi, zahtev za pristup informacijama od javnog značaja slao je za potrebe naučnih istraživanja, ali i kada su ga neke stvari zanimale kao građanina svoje opštine i svog grada.
“Ja za svoj doktorat radim lokalne i izvršne vlasti i do mnogih podataka ne možete da dođete jednostavnom pretragom. Uputio sam svakoj opštini ili gradu makar jedan zahtev za pristup informacijama od javnog značaja. Tako da stvarno imam portfolio tih zahteva na stotine, a možda i hiljade”, kaže Stojanović.
Stojanović dodaje da se situacija dosta promenila od 2010. godine do danas, te da su opštine i gradovi odgovornije i da uglavnom odgovaraju na zahteve u zakonsom roku.
“Dešava se da se ljudi jave da nemaju vremena da prikupe sve podatke u zakonskom roku od 15 dana, i onda zamole za produžetak roka kako ne bih podneo žalbu povereniku. Dok te 2010. apsolutno niko nije odgovarao na te zahteve”, kaže Stojanović i naglašava da se i danas dešava da se informacije ne dobiju, ili da se na zahtev i ne odgovori, ali da to pretežno zavisi od tipa informacije koji se traži.
Građanski aktivista Filip Vukša ocenjuje da dobijanje tražene informacije zavisi od toga koji se podatak traži i koliko vlast vidi taj podatak kao potencijalno ugrožavajući.
“Bilo je slučajeva gde oni kojima podnosite zahtev zaista nisu upoznati sa procedurom, pa do toga gde imamo neke lokalne samouprave i javna preduzeća koja su za primer i koja bez ikakvog odlaganja to odrade i dostave vam šta treba. Ima i onih koji su, da kažemo, standardno problematični, gde Poverenik mora da reaguje. I tu opet imamo dva sloja, jedan sarađuje na prvu urgenciju Poverenika i dostave vam tražene podatke, dok drugi ipak čeka onaj duži postupak”, kaže Vukša.
To svojim primerom potvrđuje i članica Grupe za konceptualnu politiku Branka Ćurčić. Kako navodi, Grupa za konceptualnu politiku tražila je od Gradske uprave za opšte poslove finansijske i programske izveštaje o radu 47 mesnih zajednica u Novom Sadu i koliko su zborova građana imali do 2007. do 2017. godine. Mesne zajednice su po nalagu uprave počele da prikupljaju podatke, ali – kako kaže naša sagovornica – proces je obustavljen, najverovanije po političkoj odluci.
“Mi smo dobili informaciju od Gradske uprave za opšte poslove da oni zapravo ne prikupljaju te podatke, što nije tačno. Dakle, bila je u pitanju politička odluka. Uputili su nas na svaku mesnu zajednicu pojedinačno. Mi smo onda podneli novih 47 zahteva za pristup informacijama od javnog značaja i tu smo dobijali razne odgovore. Većina je bila ćutanje, odnosno neodgovaranje u roku. Neki odgovori su bili tipski, da nisu dužni da daju te informacije nama, već da su odgovorni za svoj rad samo stanovnicima na teritoriji mesne zajednice, što je takođe potpuni nonsens. Neki jesu poslali ono što su imali, ali to je manji broj mesnih zajednica. U većini slučajeva uložili smo žalbe Povereniku, koji je onda postupio po svojoj nadležnosti i na kraju su svi odgovorili”, kaže Ćurčić.
Penzioner i aktivista pokreta Odbranimo reke Stare planine Božidar Todorović procenjuje da 90 posto informacija dobija u roku, a 10 posto uz pomoć poverenika. On je od dvadesetak opština i više Ministarstava tražio informacije, a jedino protiv Gradske uprave Pirot ima tri prekršajna postupka, jer su odbili da izvrše rešenje.
Iako primera koji pokazuju da građani koriste ovaj zakon ima, činjenica je da većina ljudi ne zna da im pripada pravo da traže informacije od javnog značaja. Ukoliko i znaju, izbegavaju to da čine, uglavnom jer misle da će to biti još jedna donkihotovska administrativna borba sa javnim institucijama.
CRTA je 2018. godine sprovela istaživanje na nacionalnom nivou o učešću građana u demokratskim procesima. Rezultati su pokazali da 58 posto građana smatra da je za njih pravo na pristup informacijama od javnog značaja izuzetno važno, ali uprkos tome oni zahteve ne šalju.
“To što građani u velikom broju ne znaju kako praktično da iskoriste to pravo, nije njihova krivica. Takođe, značaj zakona ni na koji način ne umanjuje činjenica da se na njega u najvećoj meri pozivaju mediji i organizacije civilnog društva, jer i oni to čine u javnom interesu”, zaključuje CRTA.
Iva Gajić (VOICE)
Tekst je nastao u okviru projekta „Informisani građani, kontrolori lokalne vlasti“, koji NDNV realizuje u saradnji sa organizacijom CRTA
