Ukoliko se nastavi dosadašnja praksa eksploatacije šume u Nacionalnom parku Fruška gora određene životinje, biljke, insekti i druga živa bića mogu izgubiti svoja staništa, upozoravaju stručnjaci. U Nacionalnom parku negiraju optužbe i tvrde da – seča stabala doprinosi očuvanju prirodne raznolikosti.
Naučnici su saglasni u tome da je geografski položaj Fruške gore svakako jedan od najvažnijih razloga njene izuzetne biološke raznovrsnosti. Na samoj granici između Panonske nizije i Balkanskog poluostrva Fruška gora predstavlja dom za oko 1500 vrsta biljaka, oko 500 vrsta gljiva, 280 vrsta ptica i drugih kičmenjaka te brojnih vrsta beskičmenjaka i insekata.
Naučna istraživanja koja su vršena tokom 19. i 20. veka pokazuju da je pre samo 200 godina na Fruškoj gori bilo mnogo više biljnih i životinjskih vrsta, koje su zahvaljujući ljudskom delovanju sada izgubljene.
Nezahvalno je i veoma teško procenjivati ali ima osnova za tvrdnje da je sadašnji broj biljnih i životinjskih vrsta manji za oko 40 odsto u odnosu na biodiverzitet te planine pre 200 godina, tvrde sagovornici VOICE.
S druge strane, u Nacionalnom parku Fruška gora ponosni su na korake koje preduzimaju u cilju očuvanja, kao i obnavljanja nekadašnjeg biodiverziteta.
“Ne treba zaboraviti na uslove u kojima radimo. Kroz Nacionalni park dnevno prođe preko 20.000 kamiona i automobila, teritoriju parka deli osam opština i na park se naslanja četrdesetak naseljenih mesta. Zamislite da je u svakom naselju samo jedan krivolovac ili neko ko nelegalno seče šumu, bere lekovito bilje ili traži gljive, a ima ih mnogo više”, kaže Konstantin Plužarević, pomoćnik direktora za zaštitu i razvoj NP Fruška gora.
“I pored brojnih problema, uspešno smo obnovili populaciju evropskih jelena, a tokom ove godine očekujemo evropske bizone i jelene lopatare. Nadamo se da će im prijati njihov novi a stari dom, jer su te vrste ovde živele pre više stotina godina”, kaže Branka Bogavac iz NP Fruška gora.
Obnova pojedinih populacija koje su nestale poput jelena, bizona ili pokušaj stalnog gnežđenja i hranilište orlova krstaša svakako je veoma važna stvar, ali ključna stvar za očuvanje biološke raznovrsnosti Fruške gore jeste očuvanje njenih stoletnih šuma kao i travnatih staništa na padinama, kaže za VOICE Nikola Stojnić iz Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode.
Očuvanje i obnova šuma
Član 3. Zakona o Nacionalnim parkovima kaže da je “Nacionalni park ‘Fruška gora’ između ostalog osnovan i radi: održanja šumskih ekosistema sa raznovrsnim tipovima hrastovih šuma, posebno reliktnom termofilnom šumom hrastova sa grabićem, mediteranskog obeležja”.
Tumačenje odredbe navedenog zakona predstavlja polaznu tačku rasprave između dve struke – biologa i šumara. I dok za biologe očuvanje šuma znači da se šuma prepusti prirodnim procesima starenja, šumari tvrde da stare šume ne samo što nemaju ekonomsku vrednost, već predstavljaju i potencijalnu opasnost.
“Stara stabla su oaze biodiverziteta i najbolji način da se šume očuvaju jeste da se u što većoj meri isključi ljudska intervencija. To pokazuju primeri iz inostranstva, ali i kod nas”, kaže Nikola Stojnić.
“Stara stabla predstavljaju izuzetno dragocena mikro staništa brojnih vrsta sisara, gmizavaca, ptica i insekata, a danas je veoma malo takvih stabala na Fruškoj gori” kaže prof. dr Ante Vujić sa Departmana za biologiju i ekologiju Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu.
“Šumar i najveći zaštitar”, kako sebe opisuje Konstantin Plužarević, kaže da su stabla hrasta i bukve stara između 80 i 120 godina “starci” te da su stare šume više izložene potencijalnim bolestima poput premnožavanja leptira gubara (Lymantria dispar) i drugih invazivnih vrsta insekata i gljiva koje mogu uništiti ogromne površine šuma.
“Tvrdim da će prirodnim procesima u roku od 30 do 40 godina u šumama gde nema intervencije čoveka, poput Papratskog dola, doći do nestanka šuma bukve i hrasta, koje smo hteli da zaštitimo, jer će ih potisnuti neka druga vrsta”, odgovara Plužarević.
“Papratski dol na Fruškoj gori je primer kako šuma treba da izgleda. Baš na tom mestu i u najvećem broju žive najređe vrste koje nastanjuju Frušku goru, i to nije slučajno”, kaže Stojnić.
Od oko 26.000 hektara, kolika je površina NP Fruška gora, planskoj seči ne podleže svega tri procenta (oko 800 hektara) šumske površine koje su pod strogom zaštitom, poput Javorove gudure i Papratskog dola.
U drugim nacionalnim parkovima u Srbiji površina pod prvim stepenom zaštite je mnogo veća – NP Đerdap osam odsto, NP Kopaonik 12,3 i NP Tara 13,3 odsto.
Put, pojas i seča
VOICE: Na samo nekoliko metara od Papratskog dola koji je u 1. stepenu zaštite, praktično ih razdvaja put koji ide po grebenu Fruške Gore, nalazi se površina na kojoj je izvršena totalna seča. Da li je to adekvatna zaštita tako dragocene šume?
Plužarević: Mi se trudimo i imamo i zakonsku obavezu da ostavimo jedan pojas visine stabala 30-40 metara oko prvog stepena zaštite, tako smo i ovde uradili.
VOICE: Ovde nema pojasa.
Plužarević: Ima.
VOICE: Na toj lokaciji postoji samo put.
Plužarević: Pa dobro, i put je pojas.
“Mi se emotivno vezujemo za neko staro stablo koje vizuelno lepo izgleda ali to vam je kao i sa ljudima – ne znači da je svaki naočit čovek i zdrav. U zaštićenim područijima, gde nema seče, drvna masa se smanjuje. Pre 30 godina tamo je bilo oko 900 a danas je oko 350 kubnih metara drvne mase po hektaru”, kaže Plužarević.
Posmatrati vrednost šuma kroz drvnu masu za naše sagovornike koji se bave zaštitom životne sredine predstavlja dokaz da rukovodstvo Nacionalnog parka ne poštuje neka od načela zaštite prirode koja su propisana Zakonom o zaštiti prirode (Čl. 5.) među kojima su – načelo visokog stepena zaštite prirode, održivog korišćenja prirodnih resursa te načelo neposredne primene međunarodnog prava i međunarodnih ugovora.
Ante Vujić tvrdi da se dosadašnja šumarska praksa mora promeniti jer izuzetno negativno utiče na očuvanje biološke raznovrsnosti Fruške gore.
“U Evropi se uvodi trajna praksa očuvanja starih stabala koja su preživela vek ili dva kao jedan od temelja očuvanja biodiverziteta ksilofagnih vrsta. Ove vrste, vezane isključivo za stara stabla, nemaju šansu za opstanak uz postojeću šumarsku praksu u Srbiji. Ksilofagne vrste predstavljaju izuzetno značajan elemenat biodiverziteta polinatora kojima preti nestanak iz evropskih ekosistema”, tvrdi Vujić.
Šume Fruške gore nastanjuje najmanje 15 vrsta slepih miševa koji su zaštićeni brojnim međunarodnim konvencijama te domaćim zakonima i podzakonskim aktima poput – Konvencije o očuvanju migratornih vrsta tzv. Bonska konvencija; Konvencije o očuvanju evropskog živog sveta i prirodnih staništa tzv. Bernska konvencija; Zakonom o potvrđivanju Sporazuma o očuvanju populacija slepih miševa u Evropi (EUROBATS); Zakonom o zaštiti prirode, i tako dalje.
“Ukoliko se nastavi sa dosadašnjom praksom seče šume na Fruškoj gori, može doći do nestanka brojnih vrsta, poput dugouhog večernjaka (Myotis bechsteinii), retke i strogo zaštićene vrste slepog miša koja živi u starim stablima”, kaže Andrej Čonti, biolog koji se bavi proučavanjem populacije slepih miševa na Fruškoj gori.
Za Milana Ružića iz Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije jednoobrazne i uzgajane šume nemaju istu vrednost kao i prirodne. Reč je o degradaciji prirodnih vrednosti koja je nedopustiva u jednom nacionalnom parku, tvrdi Ružić.
Šumarstvo učestvuje sa oko 60 odsto u ukupnim godišnjim prihodima NP Fruška gora. Dugoročni plan jeste da se udeo šumarstva u ukupnim prihodima smanji, tvrde u NP Fruška gora.
Nikola Stojnić iz Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode razume da nije lako uskladiti tri osnovne funkcije koje Nacionalni park vrši a to su – očuvanje biodiverziteta, gazdovanje šumama i kao izletište. Ipak, kaže Stojnić, zaštita biološke raznovrsnosti mora imati prioritet, tim pre jer u Srbiji postoji dosta komercijalnih šuma te različitih izletišta.
A u Ministarstvu zaštite životne sredine očekuju da će primena Zakona o Nacionalnim parkovima doprineti očuvanju i održivom korišćenju prirodnih resursa kao i “jačanju društvenog konsenzusa i podizanju svesti u vezi sa javnim interesom, zaštitom prirode i efikasnijim obezbeđivanjem interesa nosilaca ekološki odgovornog, odnosno održivog socio-ekonomskog razvoja u nacionalnim parkovima“.
Dragan Gmizić (VOICE)
