Skip to main content

Fruška gora u doba korone

20. Apr 2020. Analitički članci
4 min čitanja

Gazeći dobrano šezdesete sate najdužeg policijskog časa otkako je u vanrednom stanju, Novi Sad danas bio je grad duboke tišine, nestvarne i neusklađene sa podnevnim suncem i vedrinom. Jednako tiho bilo je i sa bačke i sa sremske strane Dunava, uverili su se reporteri VOICE-a, koji su, ruku na srce, krećući u obilazak okolnih mesta i vikend naselja očekivali više života u njima.

Tek pokoji automobil na najprometnijoj novosadskoj ulici – Bulevaru oslobođenja kvario je besprekorni mir, a na kraju bulevara, to jest na početku mosta preko Dunava policija je poprečila svoja vozila kako bi zaustavila i prekontrolisala one koji se kreću.

U Sremskoj Kamenici ista slika: nekoliko automobila na ulici i usto toliko ljudi u svojim dvorištima. Tako sve do Rakovca. I Dunav kao da stoji, previše plitak za ovo doba godine.

Kanda nismo bili u pravu kada smo, sudeći po tome što se na parkinzima u novosadskim naseljima proteklih dana moglo naći mesta, mislili da su mnogi otišli na rančeve i vikendice – sasvim drugačiju situaciju zatekli smo u Rakovcu. Na putu do Rakovačkog manastira poneki zvuk testere i kosilice, a pretpostavljamo da radova oko kuća i vikendica nema ni zbog verskog praznika. Ispred jedne vikendice malo više života – roštilj, muzika i manje društvo: prva slika praznične svakodnevnice van doba korone.

Radovi su stali i u samom manastiru, ušuškanim u podnožju Fruške gore, pre ulaska u Nacionalni park. Na ulazu u manastirsko dvorište dočekuje nas monahinja, koja, kako kaže, tu živi već „jako, jako dugo, trideset godina“. Dok prolazimo s njom ispod drvenih skela i ulazimo u manastir, priča nam kako je za vreme Drugog svetskog rata oštećena i crkva i konaci, kako je zvonik porušen a ikone odnete. Kako je pre nekoliko godina manastiru vraćena ikona bogorodice i kako još uvek nije u potpunosti završeno vraćanje imovine oduzete nakon rata.

“Sad nemamo ekonomiju, sem groblja i kapele, manastiru pripada dvorište i kuća. Imali smo breg i šumu, dosta imanja pa videćemo kako će se šta vraćati. Mi smo tu, a država koliko vrati – vrati”, priča nam vremešna monahinja.

Veli, juče, za Uskrs, održana je služba, a i inače se redovno organizuje. Zimi u kući, sada, kada je toplije u crkvi, a najviše vernika bude nedeljom kada stižu autobusi iz Novog Sada.

Očekuje se, priča nam, da se uskoro završi adaptacija, kupljena su zvona i biće postavljena kada se zvonik završi.

“Kod nas je sve isto. Danas i svaki dan. Svako ko nam dođe dobro je došao, ko otišao – ima pravo – kazala nam je prateći nas ova monahinja”, jedna od četiri stanovnice ženskog manastira u Rakovcu.

Pored manastira vodi sveže od šume iskrčeni široki put na čijem kraju, kažu nam, neki “gazda” gradi sebi hacijendu i priključne turističke objekte. Ali, o tome drugom prilikom, istražićemo…

Svraćamo i do prijatelja koji su “izbeglice” iz grada, od vremena uvođenja policijskog časa. Kuvaju nam kafu, razgovaramo preko ograde, za svaki slučaj. Isporučujemo im različite vrste sredstava za dezinfekciju, raspituju se kako je u gradu, ali im ne pada na pamet da se vrate.

Svraćamo do Brankovca, predivan pogled, predivno vreme, vide se Novi Sad, Dunav, pogledu se ne vidi kraj, a tu je i ljuljaška…

Dalje, preko Fruške gore, ne srećemo nikoga sve do Letenke. Međutim, put prema Bešenovu na koji se naslanja letenički, ni danas nije prazan. Tu je, sve su priike, slika ista i u redovno i u vanredno vreme – dva kamiona novosadske kompanije „Karin komerc“ u vlasništvu poznatog biznismena Mirka Dubroje u poslu su i danas. Ko često ide ovim fruškogorskim putem, na kojem je i bešenovački kop, kaže da je gotovo nemoguće proći a ne sresti „Karinov“ kamion.

Ubrzo nailazimo na letenačko odmaralište koje je pod okriljem Ministarstva odbrane od kraja marta u funkciji karantina. U njemu su, prema izjavama nadležnih, smešteni naši državljani koji su pre i po proglašenju vanrednog stanja stigli iz inostranstva. Ispred odmarališta parkirana su medicinska i vojna vozila, a tu je i nekoliko vojnika. “Civile” ne vidimo.

Dalje, idući starim „Partizanskim putem“ sve je pusto i prazno. Spuštajući se od mesta na kojem se razvdajaju putevi za Đipšu i Šišatovac, kroz Sviloš pa sve do banoštorskog i čerevićkog Dunava nikoga ni na putu ni u dvorištu. Nakon svega, Bulevar oslobođenja ipak deluje dinamično…

Slađana Gluščević i Dinko Gruhonjić (VOICE) 

Istina je: ima nas! Klikni i podrži slobodno novinarstvo!