Nova praksa koju je ustanovio predsednik Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove (Mehanizam), naslednika Haškog tribunala, da se osuđenici za ratne zločine više ne puštaju na slobodu po ustaljenoj dosadašnjoj praksi nakon odsluženja dve trećine kazne ukoliko nema dokaza da su zaista rehabilitovani, neće promeniti praksu po kojoj se zločinci, kada se nađu izvan rešetaka tretiraju kao heroji i, neretko uz pomoć državnih organa, zdušno rade na relativizaciji i negiranju zločina za koje su osuđeni, ocenjuju sagovornici VOICE-a.
Od kada je pre nekoliko meseci na čelo Mehanizma došao sudija Karmel Ađijus, odbio je da na slobodu pusti nekoliko osuđenika (Radivoja Miletića, Miroslava Brala i Radoslava Brđanina) jer, kako su preneli mediji, nisu pokazali dovoljan stepen rehabilitacije. Zbog novog pravila, izlazak na slobodu upitan je za još nekoliko visokorangiranih osuđenika poput Nebojše Pavkovića, Vlastimira Đorševića i Sretena Lukića.
Omer Hadžiomerović iz Društva sudija Srbije za VOICE pojašnjava da je praksa Haškog tribunala da veće koje je izreklo presudu može da odluči o pomilovanju ili o ublažavanju kazne licima koja izdržavaju kaznu, ukoliko je to moguće po zakonima zemlje u kojoj ona izdržavaju kaznu.
– Ta zemlja obaveštava Haški tribunal da kod njih postoje uslovi da se oslobodi ranije ili da se ublaži kazna i o tome odlučuje Tribunal. On pri tome, kad donosi odluku, uzima u obzir težinu krivičnog dela, kako se postupalo u sličnim situacijama, da li je osuđeni pokazao znake rehabilitacije ili eventualno njegovu saradnju sa tužiocem – navodi Hadžiomerović.
Naše sudije najčešće puštaju osuđenike na slobodu nakon dve trećine izdržane kazne
Kada je u pitanju Srbija, naš sagovornik podseća da kod nas izvor prava nije sudska praksa već samo zakon zbog čega, dodaje, naše sudije praksa Mehanizma ni na koji način neće obavezivati. Hadžiomerović precizira da u našem pravu ne postoji rehabilitacija niti pomilovanje već uslovni otpust, na koji se osuđenik pušta nakon odsluženja dve trećine kazne, pod određenim uslovima.
– Naš zakon kaže, kod uslovnog otpusta, sud će pustiti na uslovni otpust lice koje je izdržalo dve trećine kazne ako se tako popravilo i dobro vladalo da se može očekivati da neće vršiti krivična dela za vreme uslovnog otpusta. Uzme se u obzir njegovo vladanje, izvršavanje radnih obaveza… Dakle, kad je izdržao dve trećine kazne, on može da podnese zahtev za uslovni otpust, sud odlučuje o tome i ako ga pusti na uslovni otpust, ne sme da izvrši krivično delo za vreme dok mu ne istekne cela kazna. Ukoliko u tom periodu, kada je na uslovnom otpustu, učini neko krivično delo za koje je osuđen na kaznu zatvora od jedne godine ili više, onda se automatski taj uslovni otpust opoziva i on se vraća na izdržavanje kazne – napominje Hadžiomerović.
Dodaje da zakon pravi razliku između određenih grupa krivičnih dela, pa za dela organizovanog kriminala i dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom sud nakon dve trećine kazne može, a ne mora otpustiti osuđeno lice.
– Praksa Haškog tribunala vezano za pomilovanje i ublažavanje kazne nema nikakve veze sa našim pravom i neće imati nikakav uticaj. Mi primenjujemo naš zakon i uslove koji su propisani našim zakonom – dodaje on.
Ivana Žanić iz Fonda za humanitarno pravo podseća da su domaće sudije do sada gotovo uvek nakon dve trećine izdržane kazne puštale osuđene na slobodu.
– Saša Cvjetan, osuđen za streljanje pre svega civila, među kojima je bilo dosta dece u Podujevu u martu 1999. godine pušten je 2018. godine na prevremenu slobodu. Tako da se srpske sudije neće mnogo obazirati na praksu Haškog tribunala, već će pre svega primenjivati zakon koji važi u Srbiji, a koji oni već dugo godina primenjuju – kaže Žanić za VOICE.
Kometarišući ocene da se uskraćivanjem uslovnog otpusta nakon odslužene dve trećine kazne osuđenicima praktično kazna produžava, sudija Hadžiomerović kaže da se to nikako ne može tako posmatrati.
– Neko je osuđen na kaznu na koju je osuđen. Dakle, jedino postoji mogućnost da se pod određenim uslovima pusti na uslovni otpust. To, dakle, nikako ne može biti produženje kazne – kaže Hadžiomerović.
Ivana Žanić ukazuje da je to što su neki optuženici podrazumevali da će nakon dve trećine sigurno izaći iz zatvora samo njihova želja.
– To je njihova interpretacija prava. To što se neko nadao je sasvim druga stvar, ali sud ne sudi na osnovu nade i ne donosi presudu na osnovu nade, već isključivo na osnovu pravila – ističe Žanić.
Političko ili pravno pitanje
Nejasno je da li je novoustanovljena praksa Mehanizma iz političkih ili pravnih razloga, jer je rehabilitacija ratnih zločinaca godinama prisutna u zemljama regiona. Kolinda Grabar Kitarović na svoju je inauguraciju tako pozvala Tomislava Merčepa, a odbila je i da oduzme ordenje generalima osuđenim za ratne zločine. U Srbiji je situacija još drastičnija – Vojislav Šešelj je narodni poslanik, Ministarsrtvo odbrane objavljuje knjige haških osuđenika, SNS je organizovala promocije knjige Veselina Šljivančanina…
Marko Milosavljević iz Inicijative mladih za ljudska prava za VOICE kaže da ne veruje da je promena prakse Mehanizma iznuđena time što su na prostoru bivše Jugoslavije osuđeni ratni zločinci normalizovani i prikazani kao heroji, već da je to pre posledica onoga što se dešava sa osuđenim licima u Ruandi, budući da su dve prakse tribunala za bivšu Jugoslaviju i Ruandu povezane.
– Videćemo kada dođu na red i drugi zahtevi. U ove tri ključne odluke, odnosno odbijanja zahteva, koje dolaze na osnovu tih lekarskih izveštaja, najčešće psiholoških, jeste sudska odluka predsednika Mehanizma. To ne znači da će se uspostaviti neka stalna praksa – navodi Milosavljević.
Dodaje da je zanimljivo što se odluke ne tiču samo jedne strane u ratu.
– Nisu samo vojnici koji su pripadali Vojsci Republike Srpske ili bivšoj JNA, nego to važi i za pripadnike HVO-a, a i za ljude koji su bili, poput Radivoja Miletića, jedni od glavnih operativaca kada govorimo o genocidu u Srebrenici. Tako da mislim da više zavisi od nekog šireg konteksta nego od lokalnog – rekao je on.
Da je ovo opomena vlastima u Srbiji ne veruje ni Ivana Žanić, navodeći da uloga ni Haškog tribunala nekada ni Mehanizma sada nije da opominje već da apeluje da se sudske presude moraju poštovani. Ona dodaje da bi volela kada bi vlasti u Srbiji tu poruku tako shvatile i kada bi skorašnje opomene međunarodne zajednice po pitanju urušavanja demokratskih institucija i ugrožavanja slobode medija bile izrečene i u kontekstu glorifikacije ratnih zločina i osuđenih ratnih zločinaca.
Regionalna alternativna istina
– Međutim, poslednjih meseci, mogu da kažem slobodno i godina, svedočili smo tome da vlast u Srbiji nikada nije ozbiljno shvatala ni izveštaje Serža Bramerca Savetu bezbednosti, ni neke druge izveštaje međunarodnih organizacija koje su govorile o tome da se u Srbiji na velika vrata vraćaju osuđeni ratni zločinci i da oni imaju podršku, ne samo društva, već i države. Ja bih volela da budem optimista, ali mi se čini da to neće biti u slučaju ratnih zločinaca jer, podsećam, nijedna vlast u Srbiji nije imala kritički osvrt na dešavanja devedesetih, niti je imala tu potrebu da konačno stane na put heroizaciji ratnih zločinaca i da se prihvate činjenice koje su utvrđene u presudama Haškog tribunala – navela je ona.
Milosavljević podseća da je i u drugim zemljama u regionu uvreženo pravilo da su ratni zločinci prihvaćeni kao heroji bez obzira na ono što deklarativno kažu pri kraju izdržavanja svojih kazni kako bi bili pušteni na prevremenu slobodu.
Što pre suditi radikalima
Iako odluku suda u Hagu vidi kao ohrabrenje i za tamošnje Tužilaštvo, Marko Milosavljević iz Inicijative mladih za ljudska prava za VOICE kaže da se ne može povući paralela između odluke predsednika suda Mehanizma i Tužilaštva koje bi trebalo da sudi radikalima Vjerici Radeti i Petru Jojiću.
On podseća da bi, u skladu sa poslednjom odlukom Žalbenog veća Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove, članovima Srpske radikalne stranke za optužbe o nepoštovanju suda trebalo da se sudi u Hagu.
– Mnogo će se više znati o slučaju Šešelj ukoliko se utvrdi da li su i na koji način Radeta, Jojić i još neki drugi radikali uticali na svedoke. Mislim da je to za međunarodnu pravdu jako važan postupak. Nadam se da će se uskoro videti taj epilog da im se zaista sudi – kaže Milosavljević podsećajući da su radikali danas, kao nekada u doba Slobodana Miloševića, evidentno ponovo postali omiljeni opozicionari.
– Možda je tu jedan od najeklatantnijih primera te vrste privida pokajanja Dragoljub Ojdanić koji je, da bi izašao ranije, rekao kako mu je žao zbog žrtava za koje je odgovoran, da bi odmah po sletanju rekao kako ne oseća nikakvu vrstu krivice za to što je ležao toliko godina u zatvoru – kaže Milosavljević.
Ocenjuje da u rehabilitaciji ratnih zločinaca prednjači ministar Aleksandar Vulin koji je „upregao celo svoje ministarstvo“ i veliki deo njegove izdavačke delatnosti uložilo u knjige čiji su autori Nebojša Pavković i Vladimir Lazarević – kažnjeni i odgovorni za zločine protiv čovečnosti na Kosovu.
– Sa druge strane, tu je, recimo, Nikola Šainović koji je politički predvodio celu operaciju zločina na Kosovu, koji je tu mnogo perfidniji u svojim izjavama. Koji je na neki način polovično priznao svoju odgovornost, distanciranije od Lazarevića i Pavkovića govori o tom periodu i on se danas ponovo vratio u sedlo SPS-a – kaže naš sagovornik.
Podseća i da je Srpska napredna stranka 2017. godine dobila packe od Evropske narodne partije zbog Veselina Šljivančanina.
– Nakon toga oni na indirektniji način nego do tada govore, ali imaju rukavce i druge filtere preko kojih se isti taj sadržaj isporučuje, a to je da zločina nije bilo, oni se nisu desili, to je jedna velika laž, nasuprot sudski utvrđenih činjenica i kazni za te ljude – ističe Milosavljević.
Dalibor Stupar (VOICE)
Naslovna fotografija: Pixabay
