Tabloidni mediji u Srbiji u doba pandemije oživeli su opet mit o narodu koji ne jede meso, živi do 165 godina, i u kojem nema malignih oboljenja.
Iz naftalina priču je, između ostalih, izvadio portal “NS Uživo”, tekstom o tom neverovatnom narodu naseljenom na severu Pakistana, koji nikada nije imao slučaj raka. Portal “Srbija danas” je u jednom tekstu naveo da je, po informacijama iz jednog “kineskog magazina”, izvesni pripadnik ovog naroda zbunio sve radnike emigracione službe na londonskom aerodromu, kada su videli da mu na pasošu piše da je rođen 1832. godine.
Pomenuti članak iz kineskog magazina u elektronskoj formi danas nije moguće pronaći, niti je poznat naziv magazina u kom je tekst navodno objavljen. Jedino šta je moguće pronaći je kopi-pejstovan mit na više jezika, na tabloidnim portalima, u okviru reklama za alternativnu medicinu, kao i na homeopatskim sajtovima širom sveta.
“Dokazujući” tezu o savršenom zdravlju tog naroda “Srbija danas” se poziva na podatke nekakve “geokancerologije”. Takve, naučno zasnovane podatke, takođe nije moguće naći.
Na osnovu istraživanja objavljenog u magazinu “Gerontolodžist”, pod nazivom “Dugovečnost u Abhaziji” iz 1984. godine, pominju se istraživanja o dužini života naroda sa izolovanih područja, kao što je slučaj sa Hunzima. Do datuma pisanja tog članka, ističe se da niko nije istraživao tvrdnje o dužini života Hunza, jer oni nemaju pisani jezik, niti evidenciju rođenja. Ove navode potvrđuje i Sintija Bil u “Studijama o dugovečnosti”, gde napominje da o dugovečnom životu Hunza u svojoj studiji neće pisati, zbog nedostatka pisanih dokaza. Konstatuje se da su istraživanja o dužini života Hunza bez dokaza, ali i da su zasnovana na preuveličavanju u cilju mnogih socioloških, političkih i kulturoloških razloga.
Elen Rouds u knjizi “Druge kulture, starije doba” navodi da Hunzi govore jezikom koji nema pismo, a naglašava da su sve tvrdnje o dugom životu ovog naroda veoma subjektivne, jer u dolini Hunza nije rađen popis stanovništva, a zbog odsustva pisanog jezika, nema ni zvaničnih podataka o datumima rođenja pripadnika tog naroda.
Po pisanju iz “Tipologije o ekstremnoj dugovečnosti”, tamo gde su godine rođenja dostupne od sredine do kraja 19. veka, validne tvrdnje o životu preko 122 godine ne postoje. Ljudi “žive duže od 130 godina” samo u mestima gde nema podataka o rođenju ljudi.
Novinar Njujork Tajmsa Džon Tirni 1996. godine napisao je tekst o svojoj poseti narodu sa doline reke Hunza. Mada je otišao u cilju pisanja o “tajnama njihovog zdravlja”, uočio je da ne žive u dobrim uslovima, iako je priroda zaista ličila na mitsku rajsku dolinu Šangri-La. Ljudi sa tog područja su bolovali od bronhitisa, raka, malarije, a kada bi bili upitani za godine, preuveličavali bi brojke za deceniju ili dve, što je proverio upoređujući njihove godine sa istorijskim događajima.
U tekstovima sa portala “NS uživo” i “Srbija danas”, navedeno je da je na Međunarodnom kongresu o kancerogenim oboljenjima 1977. godine rečeno da se potpuno odsustvo raka javlja samo kod naroda Hunza. Na osnovu podataka o prethodnim kongresima sa zvaničnog sajta Svetskog kongresa o raku, kongres o kom piše pomenuti portal nije bio održan, niti se pominje od strane neke posebne organizacije.
Samo portal “Srbija danas” je o “najzdravijem narodu koji živi preko 120 godina” pisao četiri puta, dok su prethodnih godina i drugi portali u našoj zemlji periodično reciklirali isti tekst. Nije pomoglo ni to što su neki mediji i ranije pokušavali da razobliče tu laž.
Pisanje medija o ekstremno dubokoj starosti, iako benigno na prvi pogled, može da baci senzacionalističku senku lažne nauke na akademsko i odgovorno istraživanje. Po navodima autora “Tipologije o ekstremnoj dugovečnosti”, tvrdnje o ekstremnoj starosti su uvek lažne priče, bez dokaza, poput čudovišta iz Loh Nesa i Bigfuta, te ih zbog toga i treba smatrati lažnim – bez sumnje.
Sanja Kosović (VOICE, foto: Wikimedia, Nasr Rahman)
