Najtuženiji mediji Blic, Kurir i Informer, a Kodeks se krši svakodnevno i vrlo intenzivno

Protiv medija u Srbiji je tokom protekle tri godine podneseno 1.326 tužbi po osnovu Zakona o javnom informisanju i medijima, i to najčešće zbog povrede ugleda, časti i privatnosti. Najtuženiji su Blic, Kurir i Informer, pokazuje istraživanje Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra (VOICE).

Protiv urednika, novinara i izdavača lista Blic podneseno su 253 tužbe, protiv lista Kurir 220, a još 55 puta tužen je izdavač Blica kompanija Ringier Axel Springer i 18 puta izdavač Kurira Adria Media, dok Informer zauzima treće mesto sa 116 tužbi.

Među najtuženijih deset nalaze se samo štampani mediji, među kojima se po broju tužbi izdvajaju još Alo, Tabloid i najmlađi tuženi dnevni list Srpski telegraf, koji je za manje od devet meseci postojanja tužen čak 44 puta.

Na sudu po tri godine

Od 2014. godine, kada je zbog ujednačavanja sudske prakse isključivu nadležnost za tužbe po Zakonu o javnom informisanju i medijima dobio Viši sud u Beograd kao prvostepena instanca, do kraja marta ove godine rešeno je tek nešto više od pola predmeta, od čega je polovina rešena presudom. Nešto više od četvrtine predmeta se reši usvajanjem, a u 22 odsto slučajeva tužba je nakon rasprave odbijena. Čak četvrtina procesa se završi povlačenjem tužbe, dok je 23 odsto tužbi rešeno na drugi način, najčešće odbačajem iz proceduralnih razloga.

Za prvostepenu presudu na osnovu rasprave, sudu je trebalo u proseku godinu dana i četiri meseca, ali u čak 25 odsto slučajeva postupak traje više od dve godine. Postupak koji najduže traje vodi se na osnovu tužbe podnesene protiv lista Blic iz januara prošle godine, a u slučaju istog medija sudu je trebalo najviše vremena i da donese presudu – tačno tri godine. Na epilog, međutim, osim tužbi podnesenih od 2014. godine do danas, čekaju i stari slučajevi. U sudskim fiokama zaostala su 43 predmeta, a najstariji datira iz 2004. godine.

Dnevno kršenje Kodeksa

Sličnu statistiku beleži i Savet za štampu, još jedna instanca koja je osnovana upravo kako bi zaštitila građane od zloupotrebe u štampanim i onlajn medijima, s jedne, i podigla kvalitet novinarstva, s druge strane. Oni su od 2014. do 2016. godine primili ukupno 315 žalbi na pisanje medija, od čega je u 145 slučajeva utvrđen prekršaj Kodeksa.

Kao i broj tužbi pred sudom, broj žalbi upućenih Savetu za štampu i broj utvrđenih prekršaja iz godine u godinu raste, a među šampionima se nalaze isti mediji: Kurir, Informer, Blic, Alo i Srpski telegraf. „To može da ima korelaciju sa tužbama ukoliko se krše prava konkretnih ljudi u konkretnim situacijama i za to postoje tačke Kodeksa. Međutim, imamo mnogo situacija kada se krše odredbe Kodeksa, a nema ko da tuži medij zbog toga. Primera radi, ko će da tuži Srpski telegraf ili Informer ako kažu da su Hrvati ustaše, a oni to rade na dnevnom nivou”, objašnjava za VOICE članica Komisije za žalbe Saveta za štampu Tamara Skrozza.

Broj slučajeva u kojima mediji krše Kodeks daleko prevazilazi i broj tužbi pred sudom i broj žalbi pred Komisijom Saveta. Dnevni monitoring dnevne štampe koji sprovodi Savet za štampu pokazuje da se Kodeks krši svakodnevno. Prema njihovoj evidenciji, u osam dnevnih novina koje se distribuiraju na nacionalnom nivou, samo u periodu od marta do decembra zabeleženo je 5.447 tekstova u kojima je prekršena barem jedna tačka Kodeksa, što je 49 procenata više u odnosu na godinu dana ranije. U top pet su, međutim, isti mediji. Najviše slučajeva u kojima je prekršen Kodeks zabeleženo je u Srpskom telegrafu – 1.320, sledi Informer sa 1.208 prerkšaja, Kurir sa 1.100, Alo sa 810 iBlic sa 604. „Srpski telegraf je oborio sve moguće rekorde. Oni su novi medij, pojavili su se prošle godine u martu i zabrinjavajuće je to koliko tačaka Kodeksa krše i to što već odavno postoje procesi protiv njih“, priča Skrozza.

Neki od tih medija, međutim, ne poštuju čak ni obavezu objavljivanja odluka Komsije, što je jedina sankcija koju Savet za štampu ima na raspolaganju za medije koji su prihvatili nadležnost Saveta za štampu. Informer je, međutim, nakon odluke Saveta za štampu u kojoj se utvrdila njihova krivica, ne samo odbio da odluku objavi, već izašao iz sistema samoregulacije i više ne priznaje nadležnost Saveta za štampu, što znači da u slučaju da utvrdi da su prekršili Kodeks, Komisija može samo da izrekne javnu opomenu.

Najbrže je presuđeno Kuriru, kada je naknadu štete u iznosu od 300.000 dinara tražio konzorcijum „Energotehnika – Južna Bačka“, o kom je Kurir pisao više puta kao „jednom od državi omiljenih izvođača radova“, Oni su, navodio je Kurir u spornom tekstu, za tri godine od države navodno zaradili 63,2 miliona evra. U tom slučaju su za mesec dana održane čak dve rasprave, a postupak je okončan za 42 dana usvajanjem tužbenog zahteva konzorcijuma.

Slučaj NIN-a, protiv kog je tužbu podneo ministar policije Nebojša Stefanović zbog teksta „Glavni fantom iz Savamale“, rešen je u korist ministra Stefanovića nakon samo jedne rasprave, koja je zakazana četiri meseca nakon podnošenja tužbe.

„Više od deceniju su međunarodne, novinarske i medijske organizacije i njihovi eksperti potrošili pokušavajući da u Srbiji unaprede sudske procese u medijskim sporovima i taman kada se činilo da je učinjen korak napred, da smo dobili jedan broj odličnih sudija koji imaju nezanemarljivu ekspertizu iz oblasti medijskih sloboda – pod naprednjačkom vlašću survali smo se ponovo u devedesete i u otvorenu instrumentalizaciju sudstva u partijske svrhe, odnosno neprikriven pritisak na pravosuđe“, kaže za VOICE predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine Nedim Sejdinović. „Slučaj NIN pokazuje svu bahatost vlasti i mislim da je cilj ovog javnog ponižavanja i pravosuđa i medijskih sloboda – zastrašivanje i medija i novinara i sudija i građana, odnosno slanje poruke da izvršna vlast u ovoj zemlji može da radi šta god joj je volja.“

Formalne krivine

Dugi procesi nisu boljka od koje pati samo Viši sud u Beogradu, već celokupno sudstvo u Srbiji. Glavni razlog za to jeste to što se zbog prenatrpanosti sudova i ograničenih resursa, ročišta zakazuju sa razmacima od po nekoliko meseci.

Osim toga, mediji se dovijaju na razne načine kako bi izbegli suđenja. „Zakon ostavlja mogućnost da tuženi mogu biti izdavač, glavni i odgovorni urednik i novinar, s tim što je zakon izričit da ukoliko je tužen urednik, mora se do okončanja postupka voditi računa o tome da li je to ista osoba. Ukoliko se ta osoba promeni, onda se mora preinačiti i tužbeni zahtev i proširiti na novog urednika. To otežava postupak, pogotovo ukoliko imamo u vidu da pojedini mediji svakog dan izlaze u istoj formi, ali su različiti izdavači, nazivi medija, pa su samim tim različiti i urednici. Kako menjaju izdavače i nazive, teško je ući u trag ko je bio glavni i odgovorni urednik u trenutku kad je objavljena sporna informacija“, objašnjava za VOICE advokat Veljko Milić, koji se bavi medijskim sporovima.

Na pitanje da li u takvim slučajevima može da interveniše sam sudija, Milić odgovara da je – što se podataka tiče – sud nemoćan, jer time raspolaže jedino Registar medija Agencije za privredne registre. Praćenje otežava i to što podaci o tome koji su mediji tuženi u evidenciji suda ne postoje uopšte, jer se tužbe formalno i ne podnose protiv medija, već novinara, urednika i izdavača. Tako je u slučajevima u kojima su tužbe podnesene samo protiv izdavača, medij moguće utvrditi jedino uvidom u konkretni tužbeni zahtev ili presudu. To je slučaj sa 73 tužbe koje su podnete protiv izdavača Adria media i Ringier Axel Springer. Osim toga, javnosti nisu dostupni ni podaci o donetim presudama ili dosuđenim odštetama, na osnovu kojih bi bilo moguće pratiti trendove u sudskoj praksi.

Dodatnu komplikaciju stvara i to što mediji često opstruišu postupak, pa se tuženi urednici često ne pojavljuju, izbegavaju ročišta ili ne primaju pozive. Možda najslikovitiji primer za to jeste proces koji se protiv urednika Informera Dragana Vučićevića vodi po tužbi novinara Slaviše Lekića. U trenutku kada je sud odložio njegovo saslušanje zbog navodne bolesti, Vučićević je gostovao u jutarnjem programu televizije Pink.

„To je apsurd“, kaže Tamara Skrozza. „Svesna sam da to zvuči idealistički, da bilo kakav medij, bilo kakvu firmu koja bi trebalo da radi u javnom interesu vode ljudi koji se uopšte dosete da promene registraciju frime kako bi izbegli tužbe. To je kontradiktorno u odnosu na pojam medija“, kaže Skrozza.

Skupo, skuplje

Advokati koji se bave medijskim sporovima kažu da promena nadležnosti jeste doprinela ujednačavanju sudske prakse, ali problematičnih odluka i dalje ima. „One su posledica neadekvatne primene evropskih standarda, naročito ako uzmemo u obzir presude koje su bile vezane za javne funkcionere. U tom smislu bi javni funkcioneri trebalo da uživaju uži stepen zaštite privatnosti od običnih ljudi, jer je to jedan evropski standard koji je usvojen kroz godine prakse Evropskog suda za ljudska prava“, objašanja za VOICE advokat Miloš Stojković.

Neujednačena sudska praksa ogleda se i u visini tražene i dosuđene odštete. Samo 17 procenata usvojenih tužbi se usvaja u potpunosti, dok u ostalim slučajevima presuda glasi: delimično usvojeno. Razlika u odnosu na tužbeni zahtev najčešće je upravo u visini tražene naknade. Tužioci često medije tuže za višemilionske iznose, ali dosuđene odštete obično iznose između 150 i 200 hiljada dinara.

„Višemilionske odštete koje se traže su više vid pritiska na medije“, kaže advokat Veljko Milić.  Osim toga, što je tražena odšteta veća – veći su i ukupni troškovi suđenja koju strana koja izgubi spor na kraju mora da plati. „Visina nagrade za rad advokata i troškovi na ime sudskih taksi se određuju spram vrednosti sudskog spora, pa se povećavanjem tužbenog zahteva, povećavaju i ti troškovi“, objašnjava Milić. Dodaje da s obzirom na to da je Viši sud u Beogradu jedini sud koji se bavi medijskim sporovima, na ukupne troškove dolaze i troškovi puta i odsustva van sedišta kancelarije advokata, koji često nisu mali.

Pritiskom na medijske slobode se, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, smatraju i neprimereno visoko dosuđene odštete koje mogu da ugroze rad medija. Zato bi visina odštete trebalo da se primeri i veličini i finansijskoj moći medija. „U našoj sudskoj praksi, primera radi, za isti prekršaj moguće da je da istim iznosom budu kažnjeni Blic, Bečejski mozaik i neki mali portal. I dok neka kazna od par stotina hiljada za Blic ne znači ništa, neki lokalni mediji mogu da budu ugašeni zbog toga, pogotovo ako se protiv njih povede kampanja tužbama, što se ponekad i dešavalo. A oni bliski vlasti uvek imaju novca da plate advokate i sudske troškove. Njima je to kao neki bakšiš, pošto se u sferi režimskih medija mota ogromna količina novca“, objašnjava Sejdinović.

Izdajnici i plaćenici

U iščekivanju da se kockice poklope i strahu da će se suđenje odužiti, a troškovi vrtoglavo porasti, poverenje u sudove tako gube i mediji i građani koji pokreću sporove. „I sa aspekta tuženih medija i sa aspekta onih koji tužbe pokreću, takvo postupanje sudova ih stavlja u nepovoljan položaj, jer ne postoji pravna sigurnost i ne zna se šta su čija prava, a šta obaveze“, kaže Veljko Milić.

Predstavnici Inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“ na zaštitu svojih prava čekaju već godinu dana. U periodu od tri meseca koliko su u kontinuitetu organizovali proteste zbog rušenja u Hercegovačkoj ulici, list Informer je o njima pisao 42 puta, uvek u negativnom kontekstu. Prvu tužbu podneli su u decembru prošle godine, a ročište je održano tek 19. aprila, bez prisustva glavnog i odgovornog urednika. Njegovo saslušanje zakazano je tek za početak jula. U međuvremenu spremaju još pet tužbi. „O nama su svašta pisali, ali smo mi zbog ograničenih kapaciteta odlučili da podnesemo tužbe samo za one najgore, kao što je to da pozivamo na ubistvo premijera ili da hoćemo da ubijemo gradonačelnika. Bukvalno da ubijemo, ne preneseno značenje“, priča za VOICE Radomir Lazović iz Inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“.

Lazović napominje da je problem sa pisanjem Informera i to što je to samo prvi korak u već razrađenoj šemi po kojoj se nakon tog pisanja deluje. „Prvo nas diskredituju da smo plaćenici, izdajnici, rušitelji države, zaokružuju nam glave i stavljaju nas u poziciju u kojoj bi bilo sasvim normalno da neko iz mase reaguje kako bi sprečio rušenje države, onda to preuzimaju drugi mediji, pa Dragan Vučićević gostuje u jutarnjem programu Pinka i iznosi te iste tvrdnje“, priča Lazović.

Kao rezultat, na njihove adrese nakon toga stižu preteće poruke – prvo od „običnih građana“, a potom i od narodnih poslanika, među kojima su, kažu, prednjačili Marijan Rističević, Aleksandar Martinović i Vladimir Đukanović, svi iz poslaničke grupe Srpske napredne stranke. Vladimir Đukanović je, kaže Lazović, u svojoj emisiji na televiziji Kopernikus imao čak i uključenja gledalaca s kojima je razgovarao o tome šta bi aktivistima Inicijative trebalo uraditi kao „rušiteljima države“.

„Apsolutno bi bilo neophodno da takve stvari budu razrešene što pre, jer na takvim stvarima država pokazuje svoju delotvornost i sposobnost da obavlja sopstveni posao. Ako se u medijima krše nečija ljudska prava, onda je pokazna vežba demokratije da se ti  procesi što hitnije završe, a ne da država ćuti čekajući da procesi zastare“, kaže Tamara Skrozza.

Sejdinović dodaje da bi, dok država ćuti, saradnju mogli da unaprede mediji i sami sudovi. „Oni mogu biti ključni korektiv i prepreka zloupotrebi vlasti. Zloupotrebljeni, međutim, mogu da predstavljaju jednu od najznačajnijih poluga za nekontrolisanu vladavinu i upravo se to dešava u Srbiji. Izvršna vlast medije koristi da bi se obračunala sa pravosuđem, a pravosuđe za obračun sa medijima“, priča Sejdinović.

U međuvremenu, na više od 30 prijava koje su podneli zbog pretnji, aktivisti Inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“ nisu dobili nikakav odgovor, niti informaciju iz policije i tužilaštva. „Mi nemamo nikakvu zaštitu tim povodom, oni imaju potpuno slobodan prostor gde mogu tako da razvijaju svoje teorije“, žali se Lazović.

A šta ukoliko te teorije zaista i rezultiraju fizičkim napadom? Gotovo ništa. Iako pisanje medija može da podstakne nekoga na krivično delo, naša sudska praksa ne prepoznaje podstrekivanje putem štampe kao oblik saučesništva. „Da bi postojalo podstrekivanje, potrebno je da autor teksta s umišljajem navodi na izvršenje krivičnog dela tačno određeno lice ili određeni krug lica. U praksi je to najčešće drugačije, tekstovi usmeravaju neodređen broj lica, koja bi mogla izvršiti neko krivično delo, prema jasno imenovanim licima. Zbog toga, takva pisanja medija najčešće ostaju nesankcionisana“, objašnjava Milić. Dodaje, međutim, da podstrekivanje na mržnju, diskriminaciju ili nasilje jeste krivično delo za koje bi bio odgovoran autor teksta, a u nekim slučajevima i odgovorni urednik, ali i da je zakon sudu ostavio mogućnost da zabrani distribuciju sadržaja ukoliko se njime poziva na neposredno nasilje prema određenom licu ili grupi, a od objavljivanja informacije preti ozbiljna i nepopravljiva posledica koja se ne može sprečiti na drugi način.

Sanja Kljajić (VOICE)