Skip to main content

Naše društvo štiti svoje “zločinačko nasleđe”

07. Sep 2021. Analitički članci
8 min čitanja

Autor

Novinar od 2001. godine. Počeo je u novosadskoj TV produkciji "UrbaNS” koja je, u sklopu ANEM-a, funkcionisala i kao dopisništvo TV B92 iz Beograda. Nakon toga, radio je nekoliko godina u novosadskom "Građanskom listu", i pisao za portale "Autonomija.info", "Magazin Vojvodina" i međuregionalnu agenciju "AIM-ng". U novembru 2006. godine za reportažu “Čokoladni reper i beli brat”, snimljenoj u sklopu projekta “Triput” Novosadske novinarske škole na takmičenju TV minijatura Press Vitez dobio “Povelju za studentski rad”. Decembra 2007. dobija drugu nagradu za najboljeg mladog novinara koju uručuju NNŠ i Fondacija “Konrad Adenauer”. Od februara 2017. saradnik VOICE-a. Karikaturista portala "Autonomija.info" od maja 2016. godine.

Republika Srbija i Bosna i Hercegovina zakonom su onemogućile međusobno izručenje osumnjičenih za ratne zločine i na taj način značajno unazadile sve pokušaje da se region suoči s prošlošću i prevaziđe traume ratova iz devedesetih godina, ističu sagovornici Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra (VOICE). Naime, Ugovor između Republike Srbije i Bosne i Hercegovine o izručenju, kasnije pretočen u zakon, u septembru 2013. godine u ime Srbije potpisao je tadašnji ministar pravde, a danas spoljnih poslova Nikola Selaković.

Tada je navedeno da će, u skladu sa Ugovorom, države ugovornice jedna drugoj izručivati lica koja se u državi koja traži izručenje „gone zbog krivičnog dela ili se traže radi izvršenja kazne zatvora ili druge mere koja uključuje oduzimanje slobode, u skladu sa pravom država ugovornica“. Reč je o krivičnim delima organizovanog kriminala, korupcije i pranja novca, ali i drugim teškim krivičnim delima za koja je „propisana kazna zatvora ili mera koja uključuje oduzimanje slobode u trajanju od najmanje pet godina ili teža kazna“. Iako je reč o delima koja ne zastarevaju, Srbija i BiH eksplicitno su iz Ugovora izuzele genocid, zločine protiv čovečnosti i ratne zločine. To je taj pravni okvir na koji se pozvao nedavno i predsednik Srbije Aleksandar Vučić kada je poručio da ne može BiH da isporuči nekadašnjeg ratnog komandanta opštine Čajnič, Duška Kornjaču, za kojim je raspisana Interpolova poternica, a koji je otkriven u Novom Sadu.

Novinar Tomislav Marković, koji godinama prati proces suočavanja sa prošlošću u zemljama bivše Jugoslavije, za VOICE ukazuje da je problem što naše društvo čuva svoje „zločinačko nasleđe“ pošto su na vlasti izvođači radova iz devedesetih, takozvani „drugi ešalon“, poput Vučića, Dačića ili ministarke Joksimović koja je bila urednica „Velike Srbije“. Svi oni zajedno čuvaju taj isti velikosrpski narativ i aktiviraju ga po potrebi, dodaje Marković.

Tomislav Marković: Na vlasti su izvođači radova iz devedesetih.
(ustupljena fotografija)

– Oni zapravo čuvaju sve te ljude koji su učestvovali u ratnim zločinima ili su osumnjičeni da su činili ratne zločine, tako da to nije nikakvo iznenađenje. Vidimo da nema ni saradnje sa Mehanizmom i da se godinama ne isporučuju radikali, to je jedna telenovela sa neizvesnim ishodom. Sa druge strane, imaju zakon po kome mogu da sačuvaju ratne zločince od izručenja, kao što čuvaju neke koji su već osuđeni, ali neće da ih izruče, recimo Novaka Đukića – podseća Marković.

KO JE ODLUČIVAO

VOICE je interesovalo šta je prevagnulo da osumnjičeni za ratne zločine ipak ostanu van domašaja pravosudnih organa, a iz Ministarstva pravde Bosne i Hercegovine za VOICE kažu samo da su sva pitanja bila predmet pregovaranja pre potpisivanja navedenog ugovora, tako da je Ugovor „zaključen po pitanjima u kojima su se ugovorene strane dogovorile“, uz podsećanje da slični ugovori postoje između BiH i Republike Hrvatske, kao i Srbije i Hrvatske.

– Ovi ugovori su unapredili postupke ekstradicije u odnosu na Evropsku konvenciju o ekstradiciji, jer ta konvencija u odnosu na ove države nije predvidela izručenje vlastitih državljana za bilo koje kazneno delo, kao i za najteže oblike organiziranog kriminala, terorizma, korupcije i sl., što predviđaju ovi ugovori. Ostali bilateralni i multilateralni ugovori koji regulišu ovu oblast omogućuju da svako lice koje je počinilo krivično delo bude privedeno pravdi ili kroz postupak ekstradicije ili kroz postupak ustupanja krivičnog progona, ili kroz postupak priznanja i izvršenja stranih sudskih odluka u krivičnim pitanjima – navode u odgovoru VOICE-u iz Ministarstva pravde BiH, bez preciziranja zašto su ratni zločini izostavljeni.

Iz Ministarstva pravde Republike Srbije nismo dobili nikakav odgovor.

Takođe, interesovalo nas je da li su tužilaštva učestvovala u izradi ovog dokumenta, budući da je reč o krivičnim delima iz njihove nadležnosti, ali iz Tužilaštva Bosne i Hercegovine nikakav odgovor nije stigao, dok su iz Tužilaštva za ratne zločine Republike Srbije odgovorili da oni nisu učestvovali u razgovorima niti izradi pomenutog ugovora.

– Tužilaštvo nije ovlašćeno za podnošenje predloga za izmenu i dopunu zakona niti međunarodnih ugovora. Takvo ovlašćenje ne proizilazi iz važećih zakona – navedeno je u odgovoru portparola Tužilaštva Vasilija Seratlića VOICE-u. Dodaje se i da se saradnja sa Tužilaštvom BiH odvija nesmetano, da je svakodnevna i danas, a sve na osnovu Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći, Sporazuma i Protokola o saradnji.

– Republika Srbija potražuje 24 lica koja se nalaze na teritoriji BiH – kazao je Seratlić za VOICE.

Međutim, sa druge strane, prema pisanju medija, u Srbiji se krije najmanje deset osoba osumnjičenih ili osuđenih za genocid u Srebrenici, koje potražuje BiH.

FAMOZNA POLITIČKA VOLJA

Istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku Srđan Hercigonja ocenjuje za VOICE da je pomenuti Ugovor dobar osnov za saradnju između pravosudnih organa dve zemlje u borbi protiv organizovanog kriminala i nekih drugih težih krivičnih dela, te da ga treba posmatrati i u kontekstu pristupanja Srbije Evropskoj uniji, iz ugla jačanja regionalne saradnje. Ipak, teško je, kaže, naći racionalno objašnjenje za eksplicitno izostavljanje ratnih zločina iz tog ugovora.

Srđan Hercigonja: Zakon ni na koji način ne sprečava Srbiju da procesuira lica iz BIH optužena za ratne zločine.
(Foto: BCBP)

– Moguće je da se radi i više od pukog nedostatka volje, imajući u vidu da smo poslednjih godina bili svedoci svojevrsne rehabilitacije osuđenih ratnih zločinaca u Srbiji, povezanosti vladajuće stranke sa pojedinim osuđenim ili okrivljenim ratnim zločincima, tako da može da se posumnja da je upravo takva orijentacija najjače političke stranke u Srbiji prema licima koja imaju veze sa ratnim zločinima razlog što ta tri krivična dela nisu našla svoje mesto u ovom sporazumu o ekstradiciji – smatra Hercigonja, uz opasku da sam zakon ni na koji način ne sprečava Srbiju da procesuira lica iz BIH optužena za ratne zločine.

– U skladu sa Memorandumom o saradnji između Republičkog javnog tužilaštva i Tužilaštva za ratne zločine Republike Srbije i Tužilaštva BiH, postoji mogućnost da se tom licu sudi u Srbiji na osnovu dokaza koje bi dostavilo Tužilaštvo iz BiH, samo što za to očito ne postoji politička volja. Poslednjih dana je posebno to primetno u slučaju Duška Kornjače – kaže on.

KRIMINALCI I ZLOČINCI U RAZLIČITIM LIGAMA
Darko Elez, kojeg je pravosuđe Bosne i Hercegovine potraživalo zbog više krivičnih dela organizovanog kriminala, izručen je BIH početkom marta ove godine. Tamo mu je zatim određen trogodišnji pritvor.
Pre njega, 2018. godine Sanjin Sefić je, pod optužbom da je u Sarajevu u saobraćajnoj nesreći usmrtio dve studentkinje, a potom pobegao sa mesta nesreće u Srbiju, isporučen Bosni i Hercegovini, gde je u međuvremenu osuđen na 17,5 godina robije.

Ivana Žanić izFonda za humanitarno pravo za VOICE ocenjuje da usvajanje pomenutog Ugovora ne bi bilo čudno da Tužilaštvo za ratne zločine zaista koristi svoj mandat da procesuira i podiže optužnice protiv lica za koje postoji osnovi sumnje da su izvršili krivična dela tokom sukoba na prostoru bivše Jugoslavije. Međutim, kaže ona, Tužilaštvo je godinama inertno i ne pokazuje nikakvu volju da samostalno pokreće istrage i podiže optužnice, zbog čega je većina predmeta koji se vode pred domaćim sudom rezultat regionalne saradnje između Srbije i Bosne.

– Imamo neka lica koja su realno bila visoko pozicionirana tokom rata u BiH, kao što je to slučaj sa Duškom Kornjačom ili Tomislavom Kovačem, za koje znamo da se vodi istraga u Bosni i Hercegovini i da postoji formiran predmet, a onda se ovde njima ne sudi. Iz kog razloga tada pravosuđe BiH ne ustupa te predmete Srbiji – možemo slobodno da kažemo da je to njihova bojazan da ti ljudi neće biti procesuirani u Srbiji, pre svega zato što su bili visoko pozicionirani. Vidimo iz svih prethodnih 18 godina, koliko postoji Tužilaštvo za ratne zločine, da oni ne procesuiraju visokorangirane pripadnike vojske, policije ili teritorijalne odbrane koji su imali te funkcije tokom rata u BiH – ističe Žanić.

Ivana Žanić: Tokom niza godina stvara se „kultura nekažnjivosti“ i izbegavanja pravde”.
(Foto: Medija centar Beograd)

Nedostatak istraga, izostanak ili odugovlačenje suđenja, smrt svedoka ili osumnjičenih, navodi ona, sve to tokom niza godina dovodi do stvaranja „kulture nekažnjivosti“ i izbegavanje pravde.

– Onda tako prođe 30 godina i ti ljudi slobodno žive u Srbiji, bilo da rade pa su postali u međuvremenu ugledni članovi društva, kao što je to slučaj sa Duškom Kornjačom, ili su stekli penziju i uživaju u svojim penzionerskim danima – ukazuje Žanić.

TAOCI INSPIRATORA I NJIHOVIH POMAGAČA

Hercigonja upozorava da se ne može govoriti o potpunom pomirenju ako glavni krivci za ratove 1990-ih doživljavaju svojevrsnu rehabilitaciju, pogotovo osuđeni ratni zločinci, iako sam proces pomirenja osim suđenja obuhvata i pravdu za žrtve koja izostaje.

– Potrebne su neke nove snage, neke nove osobe koje uopšte nisu bile uključene u politički i društveni život Srbije devedesetih godina, koji će imati dovoljno snage i političke volje da raskrste sa tom prošlošću i da sve zločine procesuiraju, da žrtve dobiju reparacije, da im se oda počast i priznanje da su bili žrtve. I kada se podvuče ta linija, tek onda možemo da pričamo o napretku nas kao društva – napominje Ivana Žanić.

Međutim, izostanak jasne reakcije opozicionih stranaka po pitanju Duška Kornjače nameće pitanje kakvo je Srbija društvo i postoji li uopšte alternativa nacionalističkom narativu koji je ovde prisutan već više od tri decenije.

NOVA NACIONALNA STRATEGIJA
Ministarstvo pravde Republike Srbije 4. avgusta je otvorilo javnu raspravu o tekstu Predloga nacionalne strategije za procesuiranje ratnih zločina, za period od 2021. do 2026. godine, sa Predlogom akcionog plana za sprovođenje Nacionalne strategije za procesuiranje ratnih zločina, za period od 2021-2026. godine.
Javna rasprava traje do 10. septembra, a ministarstvo je pozvalo sve zainteresovane da uzmu učešća u njoj. U pitanju je druga takva strategija, a rok za primenu prve je okončan u decembru prošle godine.
Ivana Žanić iz Fonda za humanitarno pravo za VOICE domete prve strategije ocenjuje kao skromne jer, kako navodi, cilj strategije je bio da se efikasnije procesuiraju ratni zločini i to oni najkompleksniji, a to se u protekle četiri godine nije desilo.
– Sve vreme smo se vrteli u krug, donosili smo neke strateške dokumente, strategije, akcione planove, analize i ostalo, a ona suština – da se poveća broj suđenja za ratne zločine, to nije ostvareno – rekla je Žanić.
Dodaje da FHP svojim predlozima učestvuje u javnoj raspravi o novoj strategiji, iako je lično veoma skeptična po pitanju njenih eventualnih rezultata, pošto, kako kaže, nije zabeležena nikakva fundamentalna promena, ni u tužilaštvu ni u vlasti.
– U javnosti imamo vrlo otvorenu podršku ratnim zločincima i pravdanje njihovih zločina, samoviktimizaciju, naročito posle presude Ratku Mladiću – upozorila je Žanić.

Tomislav Marković upozorava da društvo u Srbiji zaista nema čemu da se nada, pošto opozicija nije glasna kada su u pitanju ratni zločini i obračun sa velikosrpskom ideologijom. Marković smatra da je ponuda u Srbiji s te strane prilično jednolična – imamo radikalni nacionalizam, zatim umiveni i na kraju salonski nacionalizam, koji je prisutan kod najvećeg dela opozicije. U slučaju Kornjače, ističe Marković, očekivano je reagovao samo nevladin sektor, par medija i nekoliko nezavisnih intelektualaca.

Kada su u pitanju odnos prema Bosni i uopšte regionu, bojim se da je tu najveći deo opozicije na istim pozicijama kao i Aleksandar Vučić i naprednjaci, tako da je veliko pitanje šta će se desiti sutra kada dođe do nekih promena i neko drugi dođe na vlast – napominje on.

Marković ocenjuje da većini građana ipak nisu bliski zločinci i da im je dosta da ih stalno neko proglašava genocidnim narodom, kao što to rade predstavnici vlasti i pripadnici tog nacionalističkog projekta, ali mu je nejasno zbog čega kod opozicije nema dovoljno odlučnosti da se suoči sa zločinima devedesetih, da se napravi radikalan rez i društvo povuče u drugom pravcu, u pravcu oporavka i pomirenja.

– Moguće da ljudi u opoziciji ne smatraju da je to bitna tema, ali nema bitnije teme od zločina! Nema većeg kriminalnog dela od masovnog ubistva. Korupcija i krađa su manji problem, jasna je hijerarhija zločina – ukazuje Marković, podsećajući da je Saša Janković, koji je javno rekao da je u Srebrenici bilo genocida, dobio više glasova nego što ga dobija ostatak opozicije.

Dalibor Stupar (VOICE)