Skip to main content

Salašarsko pozorište: Trupa koju niko ne kontroliše

05. Sep 2021. Biografija
2 min čitanja

Autor

Branka Dragović Savić se novinarstvom profesionalno bavi od 1997. godine, a pre VOICE-a, Autonomije.info, RTV-a i „Dnevnika“ sarađivala je sa dnevnim listom „Vojvodina“ i „NS nedeljnikom“, kao i brojnim nedeljnicima i magazinima.

Jedan od najpoznatijih evropskih antifašističkih pozorišnih komada “Kazimir i Karolina” Edena fon Horvata (Ödön von Horváth), pisca mađarskog porekla, napisan tridesetih godina dvadesetog veka, koji prati jedan ljubavni par na Oktober festu 1930. godine čija se veza raspada zbog društvenih okolnosti – već jednom je bio zabranjen. Pozorišta u Berlinu 1933. godine nisu smela da igraju tu predstavu, a tekst komada bio je na lomači 10. maja iste godine, sa drugim knjigama koje nisu bile u skladu sa nacističkom ideologijom.

Predstava je ponovo zabranjena, u Vojvodini krajem jula 2021. godine, uz obrazloženje da adaptacija reditelja Roberta Lenarda ima “prost i neprimeren rečnik”. Tako je “presudio” Nacionalni savet vojvođanskih Mađara, uz nalog rukovodstvu Salašarskog pozorišta (Tanyaszínház) da se prekine turneja komada “Kazimir i Karolina” po Vojvodini. Usledila je i promptna podrška tom zahtevu lidera Saveza vojvođanskih Mađara Ištvana Pastora, koji je istakao da publika “već šestu godinu trpi predstave Salašarskog pozorišta”, uz opasku da to pozorište “niko ne kontroliše”.

“Nisam mislio da se sloboda umetnosti danas ovako može pogaziti. U strahu sam jer istorijsko iskustvo je pokazalo da su ovakve pojave znak mnogo gorih stvari“, upozorio je reditelj predstave, ugledni pozorišni umetnik, Robert Lenard, koji je zabranu izvođenja “Kazimira i Karoline” ocenio nedopustivim činom.

Salašarsko pozorište ovim se prvi put u svojoj 43-godišnjoj istoriji suočilo s cenzurom.

Reč je o posve originalnoj pozorišnoj trupi koja već više od četiri decenije igra predstave po vojvođanskim selima u kojima živi mađarska populacija. Čine je mladi glumci i studenti Akademije umetnosti. A Nacionalni savet vojvođanskih Mađara, koji je formalni finansijer ovog pozorišta, čak ga je proglasio instutucijom od nacionalnog značaja.

“Kao umetnici, verujemo u univerzalnu slobodu pozorišta i umetnosti, njegovu nepovredivost i misiju”, bio je njhov odgovor. Te, iako je na zahtev Saveta turneja po Vojvodini otkazana, Salašarsko pozorište nastavilo je svako veče da igra predstavu “Kazimir i Karolina” u selu Kavilu nadomak Bačke Topole, gde je trupa svojevremno i nastala.

A pokušaj zabrane proizveo je kontraeefekat – interesovanje publike za komad “Kazimir i Karolina” bilo je još veće, te su ljudi iz ostalih vojvođanskih mesta kolima ili organizovano autobusima dolazili u Kavilo, da gledaju predstavu. Iz inata.

Salašarako pozorište dobilo je podršku i više od hiljadu vojvođanskih pisaca, umetnika i intelektualaca, koji su pokrenuli protestnu peticiju zahtevajući odgovornost nadležnih institucija. Peticija, koja je nedavno dostavljena i Nacionalnom savetu vojvođanskih Mađara, ima 1.293 potpisnika iz Srbije, Mađarske, Rumunije, Slovačke i drugih država sveta, među kojima su brojni istaknuti stvaraoci.

Salašarko pozorište pronašlo je put do publike, a politički akteri koji su je pokušali zabraniti nesumnjivo su bili u pravu procenivši da su umetničke slobode i umetnost “opasnost” po naopake vladajuće ideologije.

Branka Dragović Savić (VOICE, foto: Tanyaszinhaz Fejsbuk)