Poslušništvo i cenzura temelji nove naprednjačke kulturne scene

Raspodela javnog novca za projekte u oblasti kulture bazira se na političkoj podobnosti, dok partokratsko upravljanje kulturom kreira specifičnu kulturnu matricu koja je poltronska i na liniji sistema, upozoravaju sagovornici VOICE-a, koji ukazuju da je ovakav trend naročito izražen poslednjih godina, ali i da bi mogao imati pogubne posledice po nezavisnu kulturnu scenu.

“Enterijer škole u službi sticanja znanja”, “Sveti Sava u aprilu“ ili “Uticaj medija na podizanje nivoa svesti o problemima savremenog načina života“ neki su od događaja kojima će se Beograđani kulturno uzdizati tokom ove godine, zahvaljujući ozbiljnoj finansijskoj podršci koju su ti projekti dobili na konkursu Sekretarijata za kulturu Grada Beograda za finansiranje ili sufinansiranje projekata u kulturi. Konkurs je izazvao burnu reakciju kulturnih poslenika i organizcija, a Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS) uradila je i predstavila javno analizu konkursa, čiji rezultati, prema njihovoj oceni, ukazuju na moguće zloupotrebe koje, nakon prošlogodišnjih malverzacija, ne samo da nisu otklonjene, već su produbljene i razrađene.

Rezultati konkursa doveli su do zahteva za poništavanje konkursa, kojem je prethodio i zvaničn zahtev za smenom gradske sekretarke za kulturu Beograda Ivone Jevtić, između ostalog i zbog toga što je 400.000 dinara odobreno njenoj prijateljici, koju je i javno hvalila u izjavama nekim medijima, i to za projekat “Jubilej – 20 godina rada Suzane Perić”. A za realizaciju prethodno pomenutog projekta „Uticaj medija na podizanje nivoa svesti o problemima savremenog načina života“ Strateškom centru za vitalnost nacije odobreno je čak 800.000 dinara. Organizacija nema svoju internet prezentaciju, te nije moguće upoznati se s njenim delovanjem, osim da je, izgleda, deo projekta na Kemerovskom državnom Univerzitetu u Rusiji.  Moguće je, međutim, pronaći više gostovanja njenog osnivača dr Veska Draškovića na TV Pink i drugim medijima, uključujući i crkvene, u kojima govori o teorijama zavera, srpstvu, Rusiji, crkvi, istoriji i temama koje uglavnom nikakve veze s kulturom nemaju.

Analiza NKSS pokazala je i da je oko 300.000 evra, što je gotovo trećina ukupnih sredstava utrošenih na konkursu, dodeljeno organizacijama koje nisu registrovane za kulturu ili su preregistrovane neposredno pred ili čak tokom konkursa. Sredstva su dobila i verska udruženja, preduzetnici, opštine…

Da je novac dodeljivan podobnima, pored podatka o prijateljici gradske sekretarke, ilustruje i to što je, prema pisanju medija, udruženje Isidore Bjelice i Nebojše Pajkića, koje se bavi „zaštitom ljudskih prava u domenu ishrane“, dobilo 350.000 dinara, a čak pet miliona pripalo je Beogradskom festivalu igre, čija je vlasnica i direktorka Aja Jung, kandidatkinja za odbornicu SNS na nedavno okončanim izborima za Skupštinu Beograda.

Istovremeno, podaci NKSS pokazuju da je od preko 80 projekata koje je prijavilo oko 40 članica NKSS iz Beograda, podržano svega devet, a dodeljeno im je ukupno 940.000 dinara, što je manje od jedan odsto budžeta ovogodišnjeg konkursa. To je čak pet puta manje nego 2016. godine i skoro dva puta manje nego 2017, iako je na ovom kokursu ukupno podeljeno 28 miliona dinara više nego na prošlogodišnjem. Podsetimo na istraživanje sprovedeno 2011. godine koje je pokazalo da je nezavisna scena činila 51 odsto ukupne kulturne proizvodnje u zemlji!

Plansko oblikovanje politički podobne kulturne scene

Sagovornici VOICE-a upozoravaju da je dodela novca podobnima i ispumpavanje sredstava iz budžeta samo jedan od segmenata, a strahuju da rezultati konkursa zapravo dokazuju da vlast ubrzano sprovodi svoju novu kulturnu politiku – politiku koja je usmerena ka stvaranju nove savremene kvazi kulturne scene.

Ksenija Đurović iz NKSS za VOICE upozorava da se slična situacija ponavlja već treću godinu za redom što, kako kaže, navodi na razmišljanje o tome da se radi o jasno definisanoj politici, jer rezultati konkursa jasno pokazuju projekciju onoga što se želi uspostaviti kao kulturna politika, ne samo grada, već i zemlje.

– Ovo više nije incident. Mislim da je zapravo reč o kreiranju nove paranezavisne scene, budući da se nezavisna scena savremene umetnosti, ne samo u Beogradu, nego u Srbiji, bavi kritičkim osvrtom na društvo, na prilike koje utiču na rad umetnika i generalno radnika u kulturi. Mislim da ova trenutna situacija jeste jedna jasna odluka gradskih čelnika, iako mislim da se to ne odnosi samo na Beograd. Mislim da je stvar drastično gora u manjim sredinama – kaže Đurović i podseća na otimanje „Nušićijade“ u Ivanjici od strane tamošnje naprednjačke vlasti.

– Ne možete da oduzmete organizaciju jednog festivala, koji je kapitalan za tu malu sredinu, zato što vam ne odgovara način na koji se tretira umetnički sadržaj ili način na koji se kritikuje bilo šta, bez obzira na  predmet kritike. To ne dolazi u obzir. A ono što sada vidimo na primeru Beograda jeste samo jedan manje perfidan način cenzure, jer ovo jeste cenzura. Onemogućavanje prava na rad ljudima koji deluju na nezavisnoj sceni – kaže naša sagovornica.

Član Upravnog odbora Srpskog PEN centra Gojko Božović upozorava da je sporni konkurs Grada Beograda jasno pokazao da nije instrument kulturne politike, te da ne odražava raznovrsnost, bogatstvo, inovativnost i kretativnost kulturne scene u Beogradu.

– Rezultati pokazuju planirano oblikovanje jedne nove scene, društvene, kulturne, koja neće počivati na visokim kriterijumima nego na isključivom kriterijumu političke podobnosti. Mi to možemo da pratimo već nekoliko godina, kroz konkurse za podršku Grada Beograda, ali i drugih gradova u Srbiji – kaže Božović. Podseća i da je budžet za kulturu izuzetno mali, ali da je od toga opasnije to što on ne doprinosi razvoju kultrne scene, nego je instrument oblikovanja nove scene.

– Naprosto se pokazalo da je u toku jedna vrsta pravljenja paralelnih scena, od politike do ekonomije, od kulture do medija – kaže Božović. Na konkursu ni ove godine nisu prošli projekti Srpskog PEN Centra, a analiza koju je sproveo pokazuje da su ogromna sredstva za paralelne projekte dobile nepoznate organizacije, pa je za projekat „Trk u biblioteku” Udruženje građana Grupa 8 dobilo 700.000 dinara, a Udruženje građana Jupiter za projekat „Ko čita ne skita” 690.000.

– Organizacija koja se bavi promocijom čitanja dobija podršku za te projekte, dok sredstva za slične projekte ne dobijaju organizacije koje postoje ne samo dugi niz godina, nego okupljaju neke od relevantnih savremenih srpskih pisaca ili umetnika. Konkurs, dakle, nije posledica uvida u ono što jeste kulturna praksa i najbolji primeri savremene kulture u Beogradu, on je prosto izraz arbitrarnosti, samovolje, jedne potpune proizvoljnosti, političkog intervencionizma – navodi Božović.

U Novom Sadu očekuju beogradski scenario

Ovogodišnji konkurs za finansiranje i sufinansiranje projekata u kulturi u Novom Sadu još nije završen, a Branka Ćurčić iz Inicijative nezavisne kulturne scene Novog Sada kaže da oni strahuju da će rezultati biti veoma slični beogradskim. Inicijativa je i ove godine predložila člana u jednu od konkursnih komisija, ali Grad Novi Sad ga je imenovao u komisiju po sopstvenom nahođenju, a ne u onu za koju je predložen u skladu sa svojom stručnošću.

– Ove godine postoji potpuno novi aplikacioni formular i novi kriterijumi. Uveden je i drugačiji bodovni sistem. I videćmo kako će se članovi komisija ponašati. Ali, sigurno ćemo nakon konkursa tražiti svu konkursnu dokumentaciju, kao i prethodne godine, da bismo mogli da u javnost izađemo sa našim analizama i mišljenjem – rekla je ona. Dodaje i da će nakon konkursa tražiti da se ponovo organizuje Forum za kulturu, kako bi na njemu članovi komisija javno prezentovali i obrazložili svoje principe rada.

– To je organizovano i prošle godine, ali nije se zapravo ništa desilo. O samom odlučivanju nismo čuli ništa, kao ni o kriterijumima kojima su se vodili, tako da ćemo ove godine opet insistirati na tome, uz nauk od prošle godine – kaže Ćurčić.

Prošlogodišnje konkurse za savremeno stvaralaštvo koje je raspisao Grad Novi Sad pratile su zamerke slične onima iz Beograda.

Konkurs je sproveden u tri linije, uz upadljivu disproporciju u raspoloživim sredstvima. Tako je u prvoj liniji „Muzika, pozorišna umetnost, umetnička i savremena igra, likovne, primenjenje i vizuelne umetnosti, dizajn i arhitektira“ dodeljeno 26,5 miliona dinara, u drugoj „Manifestacije, multuimedija, digitalno stvaralaštvo, filmska umetnost i audio-vizuelno stvaralaštvo i ostala izvođenja“ dodeljeno je 43,5 miliona dinara. U trećoj liniji „Savremeno-umetničke, istraživačke i edukativne delatnosti“, čiju komisiju je predvodila Milica Pekić, imenovana na predlog Inicijative nezavisne kulturne scene Novog Sada, na raspolaganju je bilo svega 5,58 miliona dinara!

Milica Pekić za VOICE kaže da je komisija koju je ona predvodila imala jasne kriterijume odlučivanja i bodovanja, na osnovu kojih su sredstva deljena. Podsetila je i da je nakon konkursa upozoravala na probleme sa postojećim procedurama, poput nejasno definisanih tematskih celina u oblasti savremenog stvaralaštva i nestandardizovane procedure u radu komisija.

– Nama je bilo važno da pokušamo da sprovedemo tu proceduru transparentno, gde svaki član komisije ocenjuje projekte po unapred zadatim kriterijumima, bodovi koje daju članovi komisije se zbrajaju i dobijate bodovni status projekta. Od tih bodovnih statusa pravi se rang lista, od onih sa najvećim statusom do onih s najmanjim i na osnovu te liste se dodeljuju sredstva, u odnosu na to koliko je traženo sredstava i koliki je budžet na raspolaganju – navodi Pekić, dodajući da su oni tražili i da Grad Novi Sad rezultate objavi upravo u toj formi, da bi se jasno videlo ko je dobio koliko poena, koliko je ko tražio novca i koliko je dobio.

Pekić ukazuje da je nedopustiva praksa lokalnih samouprava i republičkih institucija poput Ministarstva kulture da rezultate konkursa samo objave kao listu odobrenih projekata, uz imena organizacija i iznose koje su dobile.

– Sve te informacije, zapisnici, tabele sa ocenama svih članova komisije, to su informacije koje moraju biti dostupne javnosti, jer se radi o distribuciji javnih sredstava – kaže Milica Pekić.

Novosadski dobitnici 2017.

Nakon konkursa 2017. godine u Novom Sadu, Inicijativa nezavisne kulturne scene Novog Sada upozorila je, između ostalog, u svojoj analizi da je na delu favorizovanje komercijalnih festivala, trošenje javnog novca na sadržaje koji nisu dostupni građanima niti se mogu svesti pod kulturno-umetnički kontekst, kao i podržavanje opskurnih organizacija.

Pored festivala EXIT, koji tradicionalno dobija najviše sredstava, novac iz novosadske kase namenjen kulturi dobio je i Beogradski festival igre, kojem je odobreno milion dinara, Nacionalna komora za modu Srbije za projekat „Srpska nedelja mode 2017“ dobila je 1,39 miliona, a „Gitarijada fest“ iz Zaječara čak 1,5 miliona za mini gitarijadu u Novom Sadu!

Kao što je VOICE nedavno pisao, na konkursima za kulturu Grada Novog Sada prethodnih godina ogromna sredstva dobio je i projekat „Ledene šume“, iza kojeg stoji udruženje povezano sa vrhom lokalnog SNS-a.

Grudva solidarnosti da preraste u proteste

Sagovornici VOICE-a ukazuju da brojni projekti koji su dobili podršku na konkursu nemaju faktičko dejstvo na kulturnu scenu u Beogradu. Mnoge od tih organizacija i prošle godine su imale izdašnu finansijsku podršku, iako njihovi projekti nisu primećeni niti su se na bilo koji način odrazili na kulturu Beograda.

Naši sagovornici upozoravaju i da gotovo sve konkurse za finansiranje projekata u kulturi, i to širom Srbije, proteklih godina karakterišu isti problemi: od toga da se kriju imena članova komisija, preko nejasnih kriterijuma za prihvatanje projekata, zatim nejasnih kriterijuma za određivanje iznosa sredstava u odnosu na tražena, pa do netransparentnog prezentovanja rezultata. Ipak, za razliku od ranijih godina, ovogodišnji konkurs je iznedrio veću solidarnost među akterima kulturne scene, što budi nadu za dalje ozbiljno reagovanje.

– Mislim da je ovaj konkurs u Beogradu stvarna i simbolička tačka oko koje svi realno kreativni, nezavisni, slobodni ljudi u kulturi treba da se okupe, ne samo u Beogradu. Mi smo, kao pripadnici različitih organizacija, na tom konkursu bili jedni drugima konkurenti, ali konkurencija nama nije problem, mi je prihvatamo i shvatamo da je ona u kulturi, kao i u društvu važna. Ono što ohrabruje i što me raduje je da je ovaj problem izazvao čitav niz susreta, razgovora, dijaloga u našem društvu, gde je dijalog postao jedna zabranjena forma – kaže Božović. Đurović ocenjuje da je solidarnost najveća snaga, a događaj u Beogradu prvi stepenik u boljem organizovanju kulturne scene.

– Volela bih da ovo bude grudva koja će za godinu dana da izvede 100.000 ljudi na ulicu. Mislim da je ovo samo početak većeg udruživanja i što više ljudi budu pozivali javnost, kako stručnu tako i opštu, da se uključi, mislim da će pritisak biti veći – kaže Ksenija Đurović.

Poslušnička kulturna matrica

Sociolog Aleksej Kišjuhas ističe da je kulturna politika, na kraju krajeva, politika, ali da nije svejedno da li će to biti politika otvorenosti, slobode, kritičke oštrice i modernosti, ili politika koja je neslobodna ili pod diktatom.

– Još je atinska demokratija svojim dramaturzima davala potpunu slobodu, pa su Aristofan i ostali pisali komedije u kojima su otvoreno ismevali i vređali vlast Perikla. I to sve takođe od javnog novca. A to Atinu i njenu vlast nije učinilo slabijom, već upravo suprotno, snažnijom i veličanstvenijom. I ovo su drame koje čitamo i danas širom sveta, 2.500 godina od njihovog nastanka. A da li će neko upamtiti kulturne sadržaje podržane ovim konkursom – navodi on za VOICE.

Kišjuhas ipak smatra da je vodeći arbitar na konkursu u Beogradu bila politička (ne)podobnost, a ne svesna ili jasna namera za stvaranje nove kulturne scene. Kako navodi, projekti koji su dobili finansijsku podršku toliko su heterogeni i kakofoni da je njihov jedini zajednički sadržalac – bliskost sa vlašću.

– Najveći društveni problem u vezi sa tim jeste rasipanje javnog novca na nešto što je u startu jedan abortus od kulture. Međutim, partokratsko upravljanje kulturom ipak indirektno kreira specifičnu kulturnu matricu, i to kulture koja je poltronska, poslušnička, na liniji sistema ili koja ne preispituje status quo. A takva kultura, i to je njen najveći greh, obično je krajnje dosadna. S druge strane, u nacionalno i regionalno „spornim“ sredinama kao što je Novi Sad, prisetimo se, ogroman udeo javno finansiranih kulturnih projekata jeste dolazio iz sfere „nacionalno osvešćenih“ i moralno i verski podobnih projekata, i tu se već može govoriti o specifičnoj kulturnoj viziji. I to kulture koja je reakcionarna, romantičarska, anahrona i zagledana u sopstveni nacionalni pupak – kaže Kišjuhas. Ističe da je kreativnost nemoguće ugušiti, zbog čega očekuje da se ovakva politika obije o glavu njenim kreatorima.

– I u periodu socijalizma smo imali „državne“ pesnike, slikare, glumce itd., ali i buntovnike, autsajdere, disidente. Po pravilu su ovi drugi, „zabranjeni“, bili atraktivniji ili privlačniji za građane ili konzumente kulture – navodi Kišjuhas.

Dalibor Stupar (VOICE)