Preko oglasa za posao, ljudi završe kao žrtve trgovine ljudima (AUDIO)

Internet je preplavljen ponudama za odlazak u inostranstvo na privremeni i povremeni rad, koji su neretko „mamac“ uz pomoć kojeg ljudi završe kao žrtve trgovine ljudima u cilju radne ekploatacije.

Kada je reč o ponudama objavljenim na društvenim mrežama, bilo u vidu jednostavnog posta ili dizajnirane grafike, zdrav razum nalaže da treba biti oprezan. Pogotovo ako nije reč o službenoj stranici agencije za zapošljavanje ili internetskog oglasnika.

Međutim, ni to što su internetski oglasnik ili agencija za zapošljavanje registrovana pravna lica, ne mora da znači da nećete završiti kao žrtva trgovine ljudima.

„Poenta je da kada se dogovaraš za posao pričaju jedno, a kada odeš sačeka te nešto sasvim deseto“.

Ovom rečenicom je S.V. zaključila svoju priču o odlasku na rad u inostranstvo, datu ekskluzivno za VOICE.

Sve je počelo u junu 2022. Nakon što je obavila razgovor u subotičkoj ispostavi izvesne mađarske agencije za zapošljavanje i pristala na ponuđene uslove: radno mesto na farbanju hladnjaka u fabrici „Dana 4“ u mađarskom gradu Đer, plata 1000 evra, vikendi slobodni, a hrana i smeštaj obezbeđeni, sa još 19 ljudi iz raznih delova Srbije, uputila se organizovanim prevozom ka odredištu.

„Svi smo ostavili svoje porodice i decu, a većina nas je dala otkaz u firmama u kojima smo do tada radili jer nam je rečeno da idemo na sigurno“, priča ona.  

Po dolasku u Đer, bili su smešteni u kolektivni smeštaj koji je, po rečima naše sagovornice, bio „katastrofa“.

Pošto im je rečeno da je to samo za jednu noć, pristali su.

Ujutru su, jedno po jedno, bili intervjuisani u „Dani 4“.

Predstavnica agencije za zapošljavanje – zvaćemo je Eva, poslala ih je nazad u smeštaj, rekavši im da će doći u toku popodneva, da ih obavesti ko je dobio posao.

„S obzirom na obećanja koja sam dobila na prvom intervjuu u Subotici, nisam se brinula, mislila sam da je razgovor u ’Dani 4’ čista formalnost“, kaže S.V.

Ipak, od 20 ljudi svega je dvoje primljeno.

„Meni su suze pošle, pitala sam kako to da nisam primljena, i zašto, a Eva mi je rekla ’Nema veze, imate drugu soluciju, možete u fabriku Imperijal’.

Jedna od žena iz grupe ubeđivala me je da pokušamo u toj drugoj fabrici, kad smo već došle u Mađarsku. Nevoljno sam pristala.

Ostali su rekli da ne pristaju na posao u drugoj fabrici i odmah su poslati kući. Praktično su izbačeni na ulicu. Agenciju uopšte nije interesovalo da li imaju prevoz, da li imaju para za povratak kući“, priča S.V.

Ujutru su njih dve otišle na razgovor u „Imperijal“, fabriku koja proizvodi auto-delove za Audi. Bile su primljene, s tim što je plata bila 530 evra.

„Bilo nam je jako teško. Podizale smo velike delove za vozila, meni su ruke i noge bile u modricama…

U fabrici je bilo i žena, ali na mom radnom mestu su radili muškarci. Zaposleni radnici nisu bili ni Mađari, ni Srbi, već isključivo Mongolci.

Izdržale smo 11 dana, pa smo dale otkaz. Prilikom razduživanja opreme uzeli su nam dosta para za radna odela i rukavice“, navodi.

Sve vreme boravka u Mađarskoj, bile su u onom istom smeštaju s početka priče.

„Kad god bismo zvale agenciju da pitamo kada ćemo biti prebačene u pristojniji smeštaj, govorili su ‘sutra ćete, prekosutra’.

Ali od toga nije bilo ništa. Nismo dobile ni novac za hranu.“

Posle dve nedelje u Mađarskoj, ostale su potpuno bez para.

U strahu da ne ostanu i bez plate za tih 11 dana u „Imperijalu“, dogovorile su se da Evi kažu da žele i dalje da rade u Mađarskoj, samo da im nađe fizički lakši posao.

Zapravo su planirale da odmah po dobijanju plate beže odatle.

Eva im je ponudila da rade u fabrici koja je od Đera udaljena 40 kilometara. Svakodnevno bi putovale a plata je ovog puta bila 400 evra.

„Rekle smo da pristajemo, čekajući isplatu iz ’Imperijala’. Koleginica je u međuvremenu kontaktirala jednu ženu iz Hrvatske, za koju smo čule da traži sobarice za rad u hotelima na hrvatskom primorju. Plata 1000 evra, smeštaj i hrana obezbeđeni.

Posle iskustva u Mađarskoj, nisam imala volje za bilo šta, ali me je bilo sramota da se vratim kući bez dinara.“

Iz Mađarske u Hrvatsku

Nakon nekoliko dana, obrele su se u Puli. Novac dobijen za rad u „Imperijalu“ je taman bio dovoljan da plate put.

Opet bez para, na autobuskoj stanici su čekale četiri sata da šofer dođe po njih.

„Gladne i umorne, konačno smo se smestile, a sutradan ujutru odmah počele da radimo.

Gazdaricu koja nas je angažovala nismo videle narednih desetak dana, mada smo je stalno zvale da bismo se upoznale i da bi naš boravak prijavila u policiji“, priča S.V.

Čistile su u jednom hotelu do podneva, a onda bi ih šofer vozio u druge hotele, u zavisnosti od toga gde je trebala ispomoć.

Imale su obezbeđen smeštaj i dva obroka dnevno, ali su ubrzo od drugih sobarica saznale da je plata fiksna, bez obzira koliko se sati dnevno radi, i da ne iznosi 1000, već 800 evra.

„Kada smo pozvale gazdaricu da je podsetimo na naš dogovor o plati od 1000 evra, rekla je da to nije tačno i da možemo da idemo ako nam se ne sviđa.“

Ostale su da rade, jer nisu imale novca za put u Srbiju. Radile su do 24. septembra, odnosno do kraja sezone.

Pošto je plata bila isplaćivana na ruke 15. u mesecu za prošli mesec, strahovale su da im gazdarica neće 15. oktobra poslati septembarsku platu.

„Kome bismo se žalile kada nismo imale radnu dozvolu? Iako je gazdarica govorila da smo u procesu dobijanja papira, mi smo sve vreme u stvari radile na crno“, kaže S.V, opisujući poslednji dan boravka u Puli kao vrlo mučan.

„Poslednjeg dana nam je gazdarica poslala šofera da nas prebaci do stanice, ali mi nismo htele da odemo bez plate.

Moja koleginica je zapretila da će otići u policiju, pa taman i nas dve uhapsili.

Kada je šofer video da se ne šalimo, čuo se sa gazdaricom i zatim izvadio kovertu sa parama. Bacio ju je na sto pred nas. U koverti je bilo 100 evra manje nego što je trebalo, ali je on rekao ‘to vam je to – uzmi ili ostavi’, komentarišući kako smo bezobrazne.

Meni je bilo dosta svega, tresla sam se i samo sam ćutala. Šofer nije hteo ni do stanice da nas odveze, mada je tako bilo dogovoreno.“

Epilog: S.V. tri meseca nije videla svoju decu, sve vreme je bila izložena opasnosti da je uhapse, deportuju i zabrane ponovni ulazak u EU jer je radila na crno, a kući je donela ukupno 1300 evra.

U potrazi za boljim životom

„Mnogo ljudi odlazi u inostranstvo u potrazi za boljim životom, tako što se javljaju na različite oglase koje pronalaze na društvenim mrežama“, za VOICE kaže Hristina Piskulidis, PR organizacije ASTRA koja je posvećena borbi protiv trgovine ljudima.

Ona objašnjava da je  radna eksploatacija dominatna kada su u pitanju muškarci, dok žene i veoma mlade devojke, koje se takođe javljaju na oglase za posao, često završe u lancu trgovine ljudima, u oblasti seksualne eksploatacije.

Da bi ilustrovala realnu situaciju u Srbiji, ASTRA je izvela socijalni eksperiment.  

„To je bio oglas za zaposlenje, gde je u naslovu pisalo ’Oprez, ovako izgleda lažni oglas’. On je za mesec dana imao preko 160.000 pregleda i preko 15.000 klikova na link. Ti klikovi na link su u stvari potencijalne žrtve.

Oglas se odnosio na pomoć u domaćinstvu, u smislu čuvanja dece i pomoći u kući. Stizale su nam i konkretne ponude žena u inboks; to su žene koje su spremne da pretražuju internet u potrazi za poslom, bez ozbiljnije provere – dakle, spremne su da uđu u nešto što je po njih risknatno“, kaže Piskulidis.

Ona naglašava da u Srbiji još uvek ne postoji zakonska obaveza provere oglasa, niti ograničenje kada su u pitanju internetski portali i društvene mreže, u smislu da neki oglas ne sme da se plasira.

Slučajevi sa kojima ASTRA sada radi tiču se ljudi koji su iz Srbije, a bili su eksploatisani u inostranstvu.

Dominatno su to zemlje zapadne Evrope: Nemačka, Švajcarska i skandinavske zemlje, ali se dešavaju i slučajevi u bliskoistočnim zemljama.

Garancija? Nema garancije

Istraživanja radi, i novinarka VOICE-a se javila na kontakte objavljene u okviru oglasa za poslove u Izraelu i Švajcarskoj.

Insistirala je na dobijanju samo jedne informacije: koja je garancija da će, kada ode u naznačenu zemlju, zaista raditi posao za koji se pod utvrđenim uslovima dogovorila u Srbiji?

Ponuda za posao u Izraelu je preko broja domaćeg mobilnog operatera vodila do privatnog lica, koji je regruter kandidata iz Srbije.

Naša novinarka je putem vajber poruke dobila podrobno objašnjenje šta je čeka kada stigne u Izrael:

Radi se šest dana nedeljno, između 10 i 12 sati dnevno – „i više ko želi“. Cena sata je oko 10 evra, a radi se u „fabrikama kolača i drugim fabrikama“.

Smeštaj je obezbeđen, s tim da se za njega odbija 360 dolara od plate, dok se za obavezno zdravstveno osiguranje odbija 80 dolara.

„Na posao se ne ide sa radnom vizom. Kada stignete u Izrael i obavite razgovor sa poslodavcem on vas upućuje na rad tamo gde su mu trenutno upražnjena radna mesta“.

O ceni hrane u Izraelu, u poruci nema ni reči.

Ako ipak odlučite da odete, uzmite u obzir da sami obezbeđujete sledeće: avio-kartu, fiktivnu rezervaciju smeštaja za isti broj dana koliko važi povratna avio-karta „jer možete ući jedino kao turista“, zatim zdravstveno putno osiguranje kojim je pokriveno lečenje od kovida-19 za broj dana koji vam piše na avio-karti.

Morate imati aktivnu platnu karticu sa minimalnim iznosom od 20 evra i poneti sa sobom minimum 400 evra u gotovini, odnosno „što više, to bolje“. Potrebno je naznačiti i nivo znanja engleskog ili ruskog jezika.

A garancija?

„Poštovana, sigurnost da ćete imati posao je to što mi kao posrednici ne naplaćujemo unapred ništa. Vama se na ime naših usluga odbija od plate. Ukupno 1200 eura to se odbija od dve plate“.

Dakle, nema garancije. Ono što je jedino sigurno je da ćete se o svom trošku provozati avionom do Izraela i nazad.

Lepo zvuči

Za posao u Švajcarskoj, novinarka VOICE-a se mejlom obratila predstavništvu nemačke agencije za zapošljavanje, koja regrutuje radnike sa prostora Balkana za države EU.

Oglas je pronašla na jednom od popularnih internetskih oglasnika. Iako u neobično doba – posle 11 uveče, odgovor je nakon pet dana stigao.

Procedura je sledeća: prijavite se, a kada se pojavi ponuda za posao koja odgovara vašim znanjima i obrazovanju, oni vas pozovu da vam saopšte uslove rada u firmi kojoj vaš radni profil odgovara.

Ako ste saglasni sa uslovima, zaključuje se ugovor o radu, a pre početka rada poslodavac pokreće proceduru za dobijanje radne dozvole.

Osim radne dozvole, dobijate i boravišnu vizu, a poslodavac na dogovorenu neto zaradu uplaćuje doprinose za penziono, socijalno i zdravstveno.

Uz poziv da se naša novinarka javi ukoliko ima dodatnih pitanja, predstavnik agencije zaključuje:

„Ovo verovatno nije garancija koju vi želite, ali je sigurno mnogo veća garancija nego kod onih koji nude posao ali taj posao ne podrazumeva legalan rad na osnovu obezbeđene boravišne i radne dokumentacije i potpisanog ugovora o radu“.

Lepo zvuči.

Međutim, ovo predstavništvo se ne nalazi ni u jednom od javno dostupnih registara privrednih društava, preduzetnika, agencija, stranih i domaćih udruženja, stranih komora i internet oglasnika.

Na njihovom sajtu se nigde ne pominje zapošljavanje radnika, već samo konsalting u biznisu.

Problem sa agencijom treba prijaviti inspekciji rada

Poslovi Infostud je oglasnik, a ne agencija za zapošljavanje. Ima najveću bazu oglasa za posao u Srbiji.

Miloš Turinski, menadžer za odnose sa javnošću, za VOICE kaže da je Infostud po zakonu dužan da objavi oglas ukoliko iza njega stoji pravno lice, registrovano u Agenciji za privredne registre.

„To je naš zakonski limit što se tiče provere legitimiteta oglasa. Ono što mi radimo je provera teksta oglasa jer prema Zakonu o oglašavanju, koji se odnosi na oglasnike, u tekstu oglasa ne sme biti diskriminatornih elemenata“, kaže Turinski.

On napominje da Zakon o radu reguliše rad agencija za zapošljavanje, te da eventualni problem sa agencijom treba prijaviti inspekciji rada.

Iz jedne od registrovanih agencija za zapošljavanje koja naše ljude šalje na rad u Slovačku i Češku, zaposleni nam je rekao da oni sarađuju sa tamošnjim agencijama.

Na taj način proveravaju firme koje nude posao – pre svega da li su registrovane, a zatim i uslove koje nude: platu, radno vreme, smeštaj i hranu.

„Kandidatu je plaćen put tamo i nazad. Ukoliko u fabrici za koju je iskazao interesovanje kandidat ne prođe testiranje, obavezno bude pitan da li želi da radi u nekoj drugoj“, objasnio nam je naš sagovornik.

To je trgovina ljudima

„Ljudi će govoriti o lošim uslovima rada, niskoj plati, gazdi koji ne isplaćuje redovno platu, o tome da nemaju zaštitnu opremu ukoliko je sami ne nabave a rade na građevini, ali se vrlo teško i retko opredeljuju da to što im se dešava nazovu trgovinom ljudima. A to je naša stvarnost, i u svetu, i ovde u Srbiji“, kaže Hristina Piskulidis.

Savetuje da se pre odlaska u inostranstvo ljudi raspitaju gde se nalaze naša konzularna predstavništva i koje se organizacije bave zaštitom žrtava trgovine ljudima.

Te informacije mogu dobiti i od ASTRE, koja je članica nekoliko međunarodnih mreža za borbu protiv trgovine ljudima.

Onog trenutka kada se jave nekoj od tamošnjih organizacija kao potencijalna žrtva, do trenutka utvrđivanja statusa, ljudi imaju apsolutno ista prava kao i žrtve, a to je pravo na besplatnu pravnu, psihološku i medicinsku pomoć, kao i pravo na prevodioca.

Gordana Momčilović Ilić (VOICE, naslovna ilustracija: Pixabay)