Srpska napredna stranka prisvaja biografije i dela poznatih pisaca i drugih ličnosti koje s njenim svetonazorom, ideologijom i dosadašnjim biografijama njenih funkcionera nemaju nikakve veze jer želi da te biografije retušira, opere i prilagodi sadašnjem vremenu, upozoravaju sagovornici VOICE-a.
Podsetimo, uprkos protivljenju Mirjane Miočinović, supruge i testamentarne zastupnice književnika Danila Kiša, pretnje sudskim postupkom, te peticije koju je potpisalo preko 160 uglednih javnih ličnosti, da se povuče odluka o dodeli titule Počasnog građanina Subotice tom piscu, lokalni parlament je prošle nedelje, kako je preneo portal subotica.com, ipak usvojio spornu odluku.
Predlog je osporavan zbog nedostojnosti podnosioca inicijative, kao i zbog toga što, kako je navedeno, Srpska napredna stranka predstavlja sve suprotno od onog za šta se Kiš zalagao celog svog života. Saga koja traje dvadesetak dana, po svemu sudeći, ima još nekoliko poglavlja pre poslednjeg čina.
Uvođenje jednoglasja
Političar i psiholog Žarko Korać za VOICE ističe da su razlozi za takvo ponašanje SNS-a prilično jednostrani i nemaju baš mnogo veze sa psihologijom već pre sa političkim ponašanjem i ljudskim sujetama. Podseća da je Aleksandar Vučić sa velikim zadovoljstvom izjavio da je on stvarni naslednik Zorana Đinđića, nastavljač njegove politike i vizionar, a da je celokupno ponašanje SNS-a vezano za taj stav.
Subotica se, ističe, ponaša potpuno isto kao Srpska napredna stranka, a SNS se ponaša kao Aleksandar Vučić koji u toj stranci odlučuje apsolutno o svemu.
– Njihova percepcija sebe je potpuno suprotna od percepcije vas i mene. Mi ih vidimo kao bivše ekstremne nacionaliste, podržavaoce rata, a sada navodno proevropske političare, a oni sebe vide kao žrtve borbe za evropsku Srbiju i oni, dižući te spomenike, prave sebi lažne biografije – kaže Korać.
On povlači paralelu s podizanjem spomenika Borislavu Pekiću na Cvetnom trgu u Beogradu, napominjući da Pekić jeste bio antikomunista, ali da ni na koji način nije bio podržavalac Vojislava Šešelja, Srpske radikalne stranke ili rata.
– Kiš je bio jedan izraziti antinacionalista, u njegovom delu nemate ni traga od onoga što je mantra ovoga ovoga sistema – ekstremni nacionalizam, huškanje, rehabilitacija zločinaca i, ako ćemo pošteno, velikog dela političkog programa Miloševića. Tako da oni u Subotici hoće da pokažu da nisu pogrešili, ponašaju se isto kao Vučić. Naravno, to je jedna arogancija, krajnje antipatična – kaže Korać ističući da bi političar morao da uzme u obzir reakcije porodica i velikog dela intelektualne javnosti.
Glavni urednik izdavačke kuće Arhipelag Gojko Božović slaže se s takvom ocenom, uz opasku da se u navedenim slučajevima zapravo radi o eksproprijaciji, nacionalizaciji, pa čak i konfiskaciji biografija slavnih prethodnika.
– Oni žele da retuširaju svoje biografije u skladu sa sadašnjim političkim interesima. Jedan od načina na koji mogu da promene svoje biografije, da redefinišu nesporne činjenice iz svojih biografija, jeste da pokušaju da deo autoriteta koji imaju veliki pisci kao što je, recimo, Danilo Kiš, vežu za sebe, odnosno za nekog od svojih lokalnih predstavnika – naveo je Božović.
Ipak, on smatra da je to samo deo odgovora, te da je tu važan još jedan razlog, potreba koju ima svaki autoritarni poredak – da u svemu vlada jednoglasnost.
– Nema autoritarnog poretka, nema jednopartijskog društva, nema kulta ličnosti, a to su sve procesi kojima prisustvujemo, ukoliko ne postoji opšta jednoglasnost i ukoliko nisu isključena sva druga mišljenja. Utoliko preuzimanje velikih simboličkih figura iz naše novije kulturne ili političke prošlosti ima ulogu da je taj vladajući poredak zauzeo čitavu scenu i da niko, nijedna druga vrsta mišljenja, nema pravo postojanja u našoj javnosti – rekao je Božović.
Kulturološkinja Aleksandra Đurić Bosnić za VOICE ocenjuje da pisci poput Kiša, Pekića, Mirka Kovača i Konstantinovića SNS-u nisu važni u književnom ili umetničkom smislu, niti to mogu biti jer je reč o piscima koji su se u svojim delima upravo kritički odnosili prema autoritarnim sistemima i nacionalizmima, i bili artistički i intelektualno nedvosmisleno protiv ugrožavanja elementarnog dostojanstva i ljudskosti.
– Naprotiv, reč je o piscima koje su upravo njihovi ideolozi skrnavili u njihovim medijima, tribinama, čak i na pojedinim naučnim konferencijama. Međutim, kada aktuelni predsednik citira Radomira Konstantinovića i kada gradska vlast u Subotici pokušava da “prisvoji” Danila Kiša, onda je to s jedne strane demonstracija omnipotentnog cinizma, a sa druge strane poruka da im u borbi za očuvanje vlasti neće biti strana nijedna vrsta kameleonstva, da će zloupotrebiti vokabulare, vrednosti i pisce, da će upravo oni rado govoriti o stereotipima, fašizmu, slobodi govora, slobodi medija i nasilju, da bi, na kraju obesmislili sve autentične vrednosti, jednako kao i one koji se godinama u Srbiji bore za njih – ocenjuje ona.
Inverzija vrednosnog sistema
Đurić Bosnić upozorava da režim godinama unazad, pored inverzije i amalgamisanja terminologije i vrednosnih sistema poznatih i uticajnih ličnosti iz sveta politike i umetnosti, radi na uspostavi principa simulacije stvarnosti i istine i manipulacije, što za rezultat ima prilično pervertiranu, ali opasnu vrstu buskrupuloznog multiverzuma koji guta i podnosi sve – od različitih ideologija do različitih vrednosti i kulturnih orijentacija.
– Tako u Vučićevom makabričnom multiverzumu zatičemo sve – levičarske i desničarske ideologije, “borce za evropske vrednosti” i nove kulturne modele zasnovane na intenzivnim komunikacijama i kreativnim industrijama, ali i rigidne nacionalističke ideologe koji su režim doveli na vlast, podržali i koji su i dalje osnovni motor njegovog trajanja – kaže ona.
Đurić Bosnić dodaje da Vučić tu, za njega vitalnu i suštinski važnu nacionalnu mašineriju, prikriva tako što pojedinim “nezavisnim” intelektualcima ili članovima pseudoopozicionih stranaka, pod uslovom da se ne konfrontiraju suštinski sa njim, dozvoljava da govore i o bolnim temama iz kulture sećanja, i o ljudskim pravima, i o savremenim kulturnim strategijama.
– Ove, njima suštinski strane, a tendenciozno prisvojene vrednosti i ličnosti njima služe kao pokriće za autoritarnu politiku koju nad građanim primenjuju u svim oblastima društvenog života – smatra naša sagovornica.
Božović tu uzurpaciju vidi kao još jedan vid Vučićeve borbe protiv elita, ocenjujući da je reč o populizmu u neskrivenom izdanju jer se populizam, kako kaže, uvek zasniva na borbi protiv elite koja se prikazuje kao unutrašnji neprijatelj. Naravno, dodaje, neprijatelji su živi pripadnici elite, dok je s mrtvima situacija drugačija.
– Mrtvi ne mogu da se bune, mi ćemo da ih preuzmemo i želimo na taj način da pokažemo da mi imamo neke svoje uzore, želimo da pokažemo da nesporne vrednosti srpske kulture jesu u vlasništvu vladajuće partije. To je jako opasan proces jer pokazuje, ne samo da je ta vladajuća partija privatizovala državu i njene resurse, nego želi da privatizuje i njenu kulturnu prošlost i najbolje izraze kulture i umetnosti. To je je jako opasan koncept koji ima istovremeno i cilj da se savremena elita onemogući da se poziva na velike prethodnike kao što je Danilo Kiš ili pisci slični njemu – upozorava Božović.
Monopol na velikane
Komentarišući eventualnu krivicu ranijih vlasti koje su, propuštajući da odaju zalužene počasti velikanima,ostavile mogućnost da to sada uradi SNS, Korać ocenjuje da su ponekad inicijative za odavanje počasti poput dodele ulice izuzetno ubrzane.
– Možda je tipičan primer u Beogradu Momo Kapor, čija je biografija vrlo šarena. S jedne strane, ono što je radio pre rata kao književnik i crtač, s druge strane, tokom rata je opevao snajperiste oko Sarajeva i od sveg srca podržao opsadu Sarajeva i zločine po Bosni i Hercegovini. On je hitno dobio ulicu i to je prošlo bez reakcije javnosti. Znači, javnost vrlo selektivno reaguje – kaže Korać.
Podseća da je Mirjana Miočinović najavila i sudski spor, a bez obzira na njegov ishod ona je, kaže Korać, već postigla jedan uspeh – da javnost počne da razgovara o tome šta je zapravo politika vlasti u ovom trenutku, pa i lokalnoj vlasti u Subotici, i koja prava uopšte ona ima da se poziva na ljude poput Danila Kiša.
Gojko Božović napominje da pisci pripadaju onima koji ih čitaju, a da nijedna politička organizacija, politička vlast, nijedna opština ili nacionalna vlast nemaju pravo da kontrolišu ili monopolišu sudbinu i nasleđe velikih pisaca.
– Pravi izraz poštovanja prema piscima nije da im dižemo spomenike, koji često nisu ni izraz najbolje umetnosti, nego da ih čitamo, da su prisutni u javnom kontekstu i da zapravo ne izneverimo ni njihovo delo ni njihovu biografiju – rekao je Božović.
Zloslutna podela
Kulturološkinja Aleksandra Đurić Bosnić za VOICE upozorava da je društvo u Srbiji poslednjih godina zloslutno podeljeno, ali da kriterijum podele nisu više ideološke i političke opcije.
– Osnovni i jedini kriterijum postojeće podele je pripadnost ili nepripadnost, apologija ili kritika vladajućeg režima. U tom smislu, Vučić je spreman da kolonizuje sve prostore društvenog života, da apsorbuje celokupan politički prostor, ne ostavljajući mogućnost ni za kakvu podelu osim one – ko je za, a ko protiv njega – istakla je Đurić Bosnić.
Zbog toga je, kaže, potez Subotice neverovatna partijska uzurpacija kulturnih vrednosti i pravi primer lažnog predstavljanja.
Aleksandra Đurić Bosnić, pak, ocenjuje kako je izražena “spomenička kultura” ove vlasti, kojom tobože ispravljaju kulturne i istorijske “nepravde”, samo dodatni primer nezabeleženog cinizma i apsolutne simulacije i manipulacije.
– Činjenica je da su građanski orijentisani pisci i intelektualci do 2012. godine uglavnom bili vrednovani na pravi način – o njihovim delima se govorilo i pisalo, njihove ideje su bile tematizovane na konferencijama, skupovima… SNS je sve učinio da iz političke sfere najpre progna sve ideje i vrednosne sisteme pomenutih pisaca, da ih učini nečujnim, da ukine nagrade i dotacije manifestacijama, a onda, post festum, odlučio da ih okameni i “počastvuje” nazivima ulica i titulama počasnih građana – ističe Đurić Bosnić.
Ona upozorava da od 2000. godine u Srbiji nije uspostavljen model građanskog društva, da su rigidne nacionalističke i tradicionalističke matrice iz devedesetih preživele, te da idelološke matrice koje su režimu Slobodana Miloševića poslužile da uspostavi zatvoreno društvo i zatvorenu kulturu nikad do kraja nisu dekonstruisane ni u obrazovnom, ni u kulturnom ni u medijskom sistemu.
– Zatvoreno društvo i zatvorena kultura Miloševićevog režima očigledno su bili preveliko iskušenje i preveliki izazov za sve one koji su trebali da izvrše demokratski preobražaj Srbije. Otvoreni kulturni model u Srbiji biće moguć tek onda kada se Srbija ozbiljno približi modelu građanskog društva, kad dekonstruiše destruktivne ideološke, političke i kulturne obrasce dvedesetih, onda kada ponovo bude društvo utemeljeno u vladavini prava i elementarnih građanskih sloboda – zaključila je Đurić Bosnić
Dalibor Stupar (VOICE)
