Politička rehabilitacija u Srbiji je sprovedena, devedesete su opet sa nama u skoro svim svojim pojavnim oblicima. Duže već je na delu i poništavanje sećanja na ovaj najcrnji period nove istorije i u oblasti ekonomije, a radikalsko-naprednjačke mantre o propasti srpske privrede u dvehiljaditim – postale su takoreći opšte mesto. Bez namere da se amnestiraju svi ekonomski promašaji dvehiljaditih, jasno je da vlada sveopšta amnestija, odnosno da smo zaboravili kako se živelo pod režimom socijalista i radikala i da su zapravo devedesete bespovratno, pored društva, uništile i celokupnu privredu. O svemu tome govore činjenice…
Rehabilitacija politike devedesetih godina nije više pokušaj već svakodnevica u Srbiji, i to se vidi iz nastupa vladajuće vrhuške. Istovremeno je, duže već, na delu i rehabilitacija najcrnjeg perioda novije istorije ove zemlje i u ekonomskom smislu. Reklo bi se, slušajući predstavnike vladajućih partija u parlamentu, ali i po prisutnosti te teme u javnom mnjenju, da je privreda Srbije tokom devedesetih bila odlična, a da je posle 2000. godine sve uništeno, te da tek sada, za mandata Aleksandra Vučića, doživljava renesansu.
Da li je zaista tako, da li je sve upropašćeno u prvim godinama dvadesetprvog veka ili je pak, bez obzira na mnogobrojne, mnogo puta u javnosti isticane probleme, spaseno od propasti koja je bila neminovna? Biće da je više ovo drugo, a to pokazuju i zvanične brojke. Zanimljivo je samo kako je moguće da mnogi imaju tako kratko pamćenje, pa se već ne sećaju kako se živelo po režimom Slobodana Miloševića, koji je uništio privredu i nacionalni dohodak, navukao sankcije, proizveo najveću hiperinflaciju u novijoj istoriji, preselio ekonomiju na crno tržište, ispraznio rafove, napravio redove za besplatan hleb čije su slike obilazile svet i stvorio armiju socijalnih slučajeva. Zar tu ima bilo čega što treba slaviti i prizivati?
Ali, vratimo se egzaktnijoj slici od one koju daje slabo pamćenje. Dovoljno je samo pratiti podatke Republičkog zavoda za statistiku i drugih referentnih institucija, odnosno parametre kojima se meri ekonomija jedne zemlje poput bruto društvenog proizvoda, broja zaposlenih, plata, kupovne moći, javnog duga… Iz toga je očigledno da smo devedesetih bili na dnu, da je oporavak privrede krenuo nakon 2000. godine i da se u nekoliko godina Vlade Zorana Đinđića i potom Vojislava Koštunice postizani bolji rezultati nego u potonje četiri, od kada je Aleksandar Vučić njen potpredsednik, odnosno predsednik.
Uobičajen argument onih koji prizivaju i uzdižu ekonomiju devedesetih, a potiru onu iz doba demokratske vlasti jeste da se posle 2000. živelo od otpisa dugova, uzimanja novih kredita i prodaje državne imovine i da smo imali veštački rast. Tačno je da su se uzimali zajmovi, da su se u državnu kasu slivali novci od prodaje silnih firmi, da je bilo ozbiljnih malverzacija u procesu privatizacije, ali tačno je i to da su mnoge prerađivačke i druge industrije, koje su do devedesetih bile motor razvoja gradova i regiona u kojima su se nalazile, bile pred fazom raspada. U njih nije investirano ništa 20 godina, to su bili poslednji trzaji dobrog dela privatizovanih fabrika. Da se čekalo još dve godine, odnosno da je Milošević još toliko bio na vlasti, verovatno bi šećerane, uljare i drugi prerađivački kapaciteti – otišle u staro gvožđe. Dokle bi se ulje moglo davati džabe zarad socijalnog mira? Da se tako nastavilo, bio bi veoma moguć scenario totalnog kolapsa na svim poljima i pucanja po svim šavovima.
Milošević gori od Čaušeskog
“Miloševićeva vladavina bila je za Srbiju pogubnija nego vladavina Čaušeskog za Rumuniju jer je do nje došlo u veoma dinamično vreme kada se ubrzao tehnološki razvoj sveta i kada je došlo do ogromnih političko-strateških promena tako da, ako ‘izgubite voz’ (kao što Srbija jeste), vi naravno ostanete u neku ruku zauvek na peronu. Da su promene u svetu tada bile manje dinamične, relativna šteta od Miloševićeve vladavine bila bi manja”, rekao je svojevremeno ekonomista Branko Milanović, dugogodišnji istraživač Svetske banke.
Šta kažu statistika i analitika? Prema podacima nekadašnjeg Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, koje je na osnovu zvanične statistike (podataka Republičkog zavoda za statistiku, Narodne banke Srbije i Ministarstva finansija) merilo efekte ekonomske politike u prvih sedam godina od pada Miloševićevog režima, u periodu od 2001. do 2007. godine u Srbiji je ostvaren značajan rast bruto domaćeg proizvoda (BDP) po prosečnoj stopi od 5,5 odsto godišnje. U 2004. godini ostvarena je najviša stopa rasta BDP od 8,4 odsto koja je, pre svega, bila zasnovana na industrijskom rastu, rastu poljoprivredne proizvodnje i značajnom rastu prometa u trgovini na malo. I u narednim godinama ostvaren je značajan rast BDP kome je najviše doprineo rast uslužnog sektora, posebno telekomunikacija, gde su i napravljena najveća investiciona ulaganja, ocenjuje se u studiji “Rezultati i izazovi ekonomskih reformi u Srbiji u tranzicionom periodu 2001-2008. godine” Ministarstva finansija Srbije, čiji je recenzent bio današnji ministar Dušan Vujović.
U toj analizi primećuje se da u ključne makroekonomske rezultate Srbije u tranzicionom periodu od 2001. do 2008. godine, osim relativno brzog rasta bruto domaćeg proizvoda, spadaju i prosečni godišnji realni rast investicija po stopi oko sedam odsto i povećanje učešća fiksnih investicija u BDP sa 10,6 odsto u 2001. na 21,7 odsto u 2008. godini. Takođe, i relativno visok rast izvoza robe po stopi od 20,2 odsto prosečno godišnje, kao i povećanje učešća izvoza robe u BDP sa 15,7 odsto u 2001. na 22,1 odsto u 2008. godini. Autori ove studije kao pozitivan rezultat navode i kumulativni neto priliv direktnih stranih investicija od 10,9 milijardi evra, rast deviznih rezervi koje su na kraju 2008. iznosile 9,2 milijarde evra, rast devizne štednje koja je na kraju 2008. iznosila 4,8 milijardi evra; smanjenje učeššća javnog duga Republike u BDP sa 102,2 odsto u 2001. na 28,3 odsto u 2008. godini.
Šta imamo danas? Javni dug Srbije na kraju 2015. godine dostigao je 24,8 milijardi evra ili 75,5 odsto BDP-a. Bio je dve milijardi veći nego 2014. Poređenja radi, javni dug 2000. godine bio je 14,17 milijardi evra ili 201,2 odsto BDP-a, dok je najniži iznos javnog duga bio 2008, u godini kraja vlade Vojislava Koštunice, kada je iznosio 8,78 milijardi evra ili 28,3 odsto BDP-a. Direktne strane investicije su u 2015. godini iznosile 1,8 milijardu evra, devizne rezerve na kraju decembra 2015. bile su 11,81 milijardi evra. BDP približan onom iz 2008. godine – lane je bio 33,991 milijarde evra, sa stopom rasta 0,8 odsto (2008. Iznosio je 33,704 milijarde evra, a rastao je po stopi 5,4).
Plate zaposlenih su u međuvremenu porasle, gledano u dinarima, više od 20 puta: 2000. godine prosečna plata je bila 2.000 dinara, osam godina kasnije 34.000, a danas radnici u proseku dobijaju 46.000 dinara. Ovo, naravno, zbog inflacije i pada vrednosti dinara nije realan pokazatelj životnog standarda, ali i kada se podaci prebace u “čvrstu valutu” vidi se veliki rast prosečnih zarada. Na samom kraju vlasti Slobodana Miloševića smo u proseku zarađivali 67 tadašnjih nemačkih maraka mesečno, što pretvoreno u aktuelnu valutu evro zone iznosi 33,5 evra. Osam godina kasnije plata je bila 447 evra, odnosno 13 puta više. Danas, prosečna plata zaposlenih u Srbiji jeste 373 evra.
Mogli da kupimo sve, ali nismo imali šta
Ekonomski analitičar i glavni urednik NIN-a Milan Ćulibrk kaže da je posredi politizacija. „To jednostavno nije tako. Naravno, sve može da se politizuje, ali cifre naprosto govore drugačije. Zapravo ništa gore nije moglo da se desi privredi Srbije od onoga što se desilo devedesetih godina – ratovi, hiperinflacija, sankcije i bombardovanje su je potpuno uništili“, ukazuje.
Objašnjava da smo tada imali drastičan pad bruto domaćeg proizvoda te da je on 1999. i 2000. godine bio upola manji nego početkom te decenije. „Sada je na 60-70 odsto u odnosu na 1990, s tim što treba računati da smo u poslednjih osam godina tri bili u recesiji izazvanoj i da zapravo tek sada treba da se vratimo na nivo privrede iz 2008“, napominje on.
Ćulibrk kaže da se oni koji tvrde da se tada, devedesetih, živelo bolje obično sećaju toga da su za 10 tadašnjih nemačkih maraka mogli da kupe sve što im je trebalo, ali je sa tim sećanjem problem u tome što nije bilo ničega da se kupi. „Cene su u prodavnicama zbog hiperinflacije regulisane i po šest puta na dan, ali robe nije bilo na rafovima. Iznošena je i prodavana na crnom tržištu“, podseća naš sagovornik.
On dodaje da privatizacija svakako nije bila naročito uspešna i da o tome najbolje svedoči podatak da je svaka treća privatizacija propala. „Ali sve ono što je dobro privatizovano radi i danas i radi bolje nego ranije“, napominje.
Kaže da je problem je bio u tome što je glavni kriterijum u procesu privatizacije bila cena po kojoj su prodavana preduzeća, a ne da se ona prodaju strateškim partnerima. Zato su mnoge firme kupljene ne da bi u njima bila nastavljena proizvodnja već zbog lokacije – da se pogoni sruše i izgradi nešto drugo, pre svega stambeni objekti. „Ne treba zaboraviti da je cena kvadrata stambenog prostora na dobroj lokaciji u Beogradu početkom 2000-ih bila oko 1.000 maraka, a da je danas šest puta viša. Ali i to govori o snazi privrede onda i sada“, kaže Ćulibrk za VOICE.
Napreduje se, ali građani ne osećaju boljitak
Evropska banka za obnovu i razvoj objavila je pre nekoliko dana izveštaj u kome navodi da se, nakon snažnog rasta od 2,9 procenata u prvoj polovini 2016, očekuje da će srpska ekonomija doživeti rast od 2,5 procenata za 2016, i 2,7 procenata tokom 2017. Povećana je procena ovogodišnjeg rasta bruto domaćeg proizvoda (BDP) Srbije za 0,7 procentnih poena, na 2,5 odsto.
Međutim, sudeći po izveštaju Evropske komisije o tranziciji za 2016-2017. godinu, ne bi se reklo da u tranzicionim zemljama, pa i u Srbiji, građani žive mnogo bolje danas nego krajem devedesetih. Od početka tranzicije države regiona u kome je angažovan EBRD, uključujući Srbiju i druge zemlje Zapadnog Balkana, napredovale su u približavanju razvijenim ekonomijama po prihodima, životnom standardu i smanjenju siromaštva, ali to ljudi ne vide baš uvek, navodi se u objavljenom izveštaju Evropske banke za obnovu i razvoj. Samo manjina ljudi u post-komunističkim zemljama zaista je osetila rast prosečnih prihoda u svojoj zemlji, a u nekim zemljama je situacija sa raspodelom prihoda danas gora nego što je bila 1989.
Ne sporeći dobre rezultate srpske ekonomije nakon 2000. godine (ako za reper imamo devedesete), ekonomista Goran Nikolić u opsežnoj analizi “1890-2036. Najveće istraživanje o srpskoj ekonomiji” ocenjuje da trenutno postoje nagoveštaji privrednog rasta. Tokom 2015. i 2016. godine Srbija prvi put od 2008. godine ostvaruje solidan rast privrede koji je pri tome široko rasprostranjen po privrednim delatnostima, a kako kaže, pretežno je generisan na poželjan način – investicijama i izvozom.
“Rezultati fiskalne konsolidacije prevazilaze očekivanja, što je i oprezni MMF pohvalio. Dok je Srbija u 2014. imala najveći fiskalni deficit u Evropi, on će u ovoj godini, sa dva odsto BDP-a, biti na nivou proseka EU, te je već zaustavljen rast javnog duga u odnosu na BDP. Deficit platnog bilansa je sveden na, za nas, veoma dobrih četiri odsto BDP-a. I inflacija je rekordno niska i stabilna, kakva nije bila u poslednjih pola veka” – ocenjuje Nikolić i napominje da su neophodne visoke stope rasta u dužem periodu da bi se ostvario znatniji, a pri tome održiv, rast standarda gradana.
”Kao što je prosečan rast BDP-a od blizu šest odsto u periodu 2001-2008. podigao prosečne plate sa 100 na blizu 400 evra, tako je i u budućnosti za značajnije podizanje standarda neophodan rast od oko četiri odsto godišnje u dužem periodu. Visoke stope rasta su uslov da Srbija tokom nekoliko narednih decenija nadoknadi istorijski zaostatak i počne da smanjuje razliku u odnosu na zemlje zapadne Evrope. Da bi se uspostavio visok i održiv privredni rast, ključno je da se prvo uspostavi i održi trend snažnog povećanja investicija”, kaže Nikolić za VOICE.
S. Gluščević/V.Čvorkov (VOICE)
