“Nije Zrenjanin neko pustinjsko seoce ili neko selo zabačeno u planini. To je treći grad po veličini u Vojvodini. Sedamnaest godina nema vodu. I ljudi traže vodu. Zaista je bez presedana da na takve ljude krenu batinaši. Bilo bi legitimno da građani demonstriraju i protiv izbornih uslova, radi boljeg informisanja ili da se država žešće sprotstavi pomahnitaloj korupciji i kriminalu, a pogotovo kad demonstriraju zbog nečeg potpuno egzistencijalnog. Nisam video jadniji motiv za takvu nedopustivu kolaboraciju huligana i vlasti”, kaže u intervjuu za VOICE predsednik Civilnog odbora za zaštitu branitelja ljudskih prava i uzbunjivača, advokat Rodoljub Šabić, nekadašnji ministar u Vladi Zorana Đinđića, bivši poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.

Šabić kaže da se, na žalost, često suočavamo s tim da mirni i pristojni ljudi koji koriste svoje ustavno pravo da demonstriraju i pokažu nezadovoljstvo nečim bivaju suočeni “s maltretmanom huligana i siledžija, nekada policije, nekad ljudi sa potpuno nedefinisanim statusom. Nije to ništa novo imajući u vidu kakve smo sve brutalnosti mogli da vidimo. Vi vidite da te siledžije koje dolaze i maltretiraju neke pristojne ljude to rade s uverenjem da neće snositi nikakve sankcije. Zapravo da to rade u kolaboraciji sa vlašću. To se videlo i na snimku u Zrenjaninu i na nizu fotografija koje su se pojavile na društvenim mrežama. Videlo se da su akteri zapravo u nekakvoj komunikaciji sa nekavim eksponentima vlasti”, siguran je Šabić

Institucionalno šibicarenje

“U celoj toj priči, pored odsustva pozdane informacije, vi trenutno imate jedino, uslovno rečeno pouzdanu, informaciju šokantan izveštaj stručne komisije vodovoda da od 34 uslova upravo završena fabrika vode ne ispunjava ni jedan jedini. To zvuči kao groteska. Neverovatno. U srednjoj Evropi, u 21. veku”, kaže Šabić.

U vezi sa konstantnim plasiranjem različitih  informacija u vezi sa fabrikom vode svih aktera koji su uključeni u dešavanja, Šabić kaže da je u pitanju generalno stanje.

“Ogromne količine informacija, odnosno dezinformacija/zbunjujućih informacija, odnosno proizvodnja sumnji, dilema i neverica ima za cilj ne da se poveruje u to šta se plasira, nego da se ni u šta ne veruje. Bukvalno – to je zaista proizvodnja beznađa. Dakle, jedna potpuna konfuzija. Jedino što je konstantno je potpuno odsustvo odgovornosti političkih funkcionera. Vi ste imali hapšenje onih nekoliko ljudi iz vlasti i konzorcijuma zbog kriminala, navodnih zloupotreba položaja, moguće korupcije, ali i to se završilo puštanjem na slobodu i koliko znam daljih efekata nema. Hapšenje se dogodilo zbog ogorčenja javnosti jer je svima postalo jasno da bi tu morao neko za nešto da odgovara”, ocenjuje Šabić.

Prema njegovim  rečima, možemo samo da nagađamo kolika je materijalna šteta od neuspelog projekta.

“Imate i socijalni aspekt. Nije, dakle, niko umro u Zrenjaninu jer je morao da kupi vodu. Ali, mi živimo u jednoj siromašnoj zemlji, svakako jednoj od najsiromašnijih u Evropi. Ta priča da flaširanu vodu kupujete u marketima i plaćate 50 ili 100 puta više od one koju bi trebalo da plaćate – uopšte nije za potcenjivanje. I postoje hiljade ljudi kojima je to strašno skupo”, podseća Šabić.

Tri faze procesa

Prema njegovim rečima, moguće je uočiti tri faze u kojima se epopeja zvana zrenjaninska voda dešavala. Početak je naravno 2004. godine kada pokrajinski sanitarni inspektor utvrđuje da Zrenjaninci piju vodu čija je količina arsena zastrašujuće velika i ne može se tolerisati, te uvodi  zabranu upotrebe vode za piće. Već 2006. potpisuje se ugovor sa američkom firmom koji ne daje nikakve efekte, a zatim nekoliko tendera zaredom. Sva tri neuspešna. Zatim sledi nekoliko godina “neobjašnjive pauze”. Onda se dešava ugovor sa nemačkom firmom Wassertechnik koji je delovao obećavajuće, ali on je došao u srpskim uslovima u delikatno vreme.

“Taj je posao zaključen neposredno pre smene vlasti. Odmah potom dolazi smena vlasti. I ta vlast koja je i sada aktuelna odmah počinje da ljulja taj ugovor i dovodi ga u pitanje sa više aspekata da bi ga na kraju i raskinula. Razlog je gotovo smešan, to što je saopšteno kao glavni razlog deluje gotovo tragikomično. Dakle, Nemci su se obavezali da će isporučiti vodu koja je po standardima Evropske unije zdrava i upotrebljiva za piće. Ali, bože moj, ta voda po rigoroznijim standardima, oštrijim standardima propisanim u Srbiji ne ne ispunjava uslove i zato ugovor treba raskinuti. To zaista zvuči krajnje problematično, utoliko pre što ubrzo nakon toga dolazi nov aranžman. I to bi bila treća faza.”

Po njegovim rečima aranžman sa (valjda) italijansko-srpskim konzorcijumom nas dovodi dovde gde smo stigli.

“Ponavljam stalno: ta zrenjaninska priča samo je šlagvort za jednu puno zbiljniju priču. Kažu da pored Zrenjanina u Vojvodini postoji još čitav niz gradova koji imaju sličnu priču sa mogućim jezivim konsekvencama”, podseća Šabić.

Banana republika

U međuvremenu, dodaje on, svedočili smo čitavom nizu stvari koji zapravo govore o karikiranju principa ustavnosti i zakonitosti, devastaciji pravne države,  klijentelizmu, nameštanju posla, servilnosti prema navodnom investitoru, čak i o kreiranju zakona koji su u skladu sa interesima investitora.

“Imali ste posao koji je podržan čak i sa državnog vrha. Finansijske garancije je dala Vlada Srbije, onda vam nakon toga neko prijavljuje da je to privatni investitor, a po zakonima Srbije privatni investitor ne može da bude vodosnabdevač. Prvo logično pitanje je: pa dobro, ljudi, je l’ vi niste to znali pre toga?  Je l’ moguće da to niste znali pre toga? Onda imate par godina natezanja, a onda jedan potez koji snažno asocira na banana republike: uslov da izgrađena fabrika vode u Zrenjaninu počne sa radom bila je promena Zakona o komunalnoj delatnosti 2018. godine koja privatnicima daje mogućnost da se bave komunalnim delatnostima”, ističe Šabić.

U ogorčenom Zrenjaninu promena ove izmene je nešto što se sve češće spominje. Da li je ona uopšte moguća? Trebalo bi poći od činjenice da se zakon ne zasniva na jednom slučaju, Zrenjanina ili bilo kog drugog grada, tvrdi sagovornik VOICE-a.

“Odgovorna vlast takve projekcije pravi na osnovu procene nekakve globalne situacije. U redu, procenili smo da nam je u interesu i u interesu građana i boljeg i kvalitetnijeg snabdevanja vodom da se ta funkcija poveri i privatnim preduzećima, pa se to argumentuje nekakvim argumentima, pa uđemo u to, pa proverimo ili nakon što smo to već uradili . To je izvedeno na način koji nije asocirao na interese građana i javnosti, nego nešto što je u maniru banana republika. Sve je stvar spekulacije, naravno da je moguće promeniti taj ili bilo koji zakon, ali gotovo je izvesno da i ako do te promene dođe, te promene neće biti motivsane stvarnim potrebama građana. Biće motivisane nečim drugim, politikantskim ili ekonomskim interesom neke strukture koja iz ovih ili onih razloga bliska vlasti.”

Splet događaja oko fabrike vode u kombinaciji sa očiglednom i potpunom neodgovornošću aktera koji su to vodili bez obzira kojoj su političkoj partiji pripadali, završio je eksplozijom decembra prošle godine u Fabrici vode.

Pročitajte još – Stručnjaci: zbog nezdrave vode zrenjanici više obolevaju od dijabetesa

“Deca rođena u Zrenjaninu u  januaru 2004.  postaće punoletna a da neće biti u prilici da u svojoj kući ili stanu popiju čašu čiste vode iz vodovoda. To je zaista neobjašnjivo! Mi smo zemlja u kojoj se i fundamentalni, civilizacijski principi potpuno relativizuju. Kada u uređenom svetu kažete ‘pustite institucije da urade svoj posao’ vi zapravo govorite jednu konsekventnu, logičnu, korisnu, pametnu rečenicu. Kada kažete to u Srbiji, mnogi misle da pričate vic. Naš je rezultat potpuno izvestan, imajući u vidu kako se institucije odnose prema građanima, a kako prema establišmentu u ovakvoj situaciji je ništa. Nema odgovornosti, opet, najgore od svega i potpuno neobjašnjivo je da Zrenjanin ne samo da nema vodu ni danas, nego da jepotpuno neizvesno kada će je imati”, kaže Šabić.   

Kako do pravde za Zrenjanin?

Nekoliko stanovnika pravdu na temu vode je potražilo na sudu. Da li za Zrenjanin postoji pravo i pravda za Šabića je retoričko pitanje, jer građani godinama plaćaju nešto što ne dobijaju, ili bar ne dobijaju u minimalnom kvalitetu koji se očekuje.

“U sudskom sporu biste dobili i adekvatnu naknadu štete. Kod nas u ovoj političkoj konstelaciji to je jako malo verovatno. Dobiti čak i puno trivijalniji spor protiv establišmenta je jako teško. Naravno, postoji i treća opcija, duga i mukotrpna, ali u kojoj bi rezultat bio izvestan. U krajnjoj liniji ta priča može da se završi i pred Evropskim sudom za ljudska prava, gde opet, nemam dilemu u pogledu ishoda. Potpuno sam siguran da bi građani dobili. To traži vremena, živaca i novaca. Voda je potrebna svaki dan. Dakle, to je paradoksalno, suočeni smo s problemom koji bi morao biti htno rešen, a koji se 18 godina ne rešava. To je takva kompromitacja za bilo koju vlast od koje je gora samo ona koju sam već rekao, saradnja sa huligaima i batinašima u gušenju protesta ljudi koji traže nešto egzistencijalno”, navodi Šabić.

Ustavna žalba

Rešenjem sanitarnog inspektora Pokrajinskog sekretarijata za zdravstvo i socijalnu politiku APV od 14.01.2004. godine zabranjena upotreba vode za piće koju distribuira JKP “Vodovod i kanalizacija” iz Zrenjanina zbog povećane koncentracije arsena. Po ovom rešenju voda iz vodovodne mreže može se koristiti kao sanitarna i tehnička voda, a vodovod obavezuje da obezbedi higijenski zdravu vodu za piće i pripremu hrane. Iako je ovaj dokument stupio na snagu odmah (2004), vodovod do danas nije postupio po ovom rešenju. Cisterne sa pitkom vodom mogu se videti povremeno samo u zrenjaninskom ataru u krugu fabrike za izradu pneumatika Ling Long, gde je namenjena kineskim radnicima. 

Advokatica Marija Prijić je još krajem 2019. godine podnela u ime četiri fizička lica Ustavnu žalbu.  Ona kaže da je Ustavna žalba pravni lek kada na raspolaganju nije ni jedno drugo sredstvo koje predviđa domaći pravni sistem ili kad to pravno sredstvo ne postoji.

“S obzirom na to da se naše pravo na čistu vodu ne može ostvariti neposrednim pristupom sudovima, moja ideja bila je da se neposredno obratimo Ustavnom sudu da utvrdi da su građanima Zrenjanina povređena neka Ustavom zagarantovana prava time što im je uskraćena pijaća voda”, navodi Marija Prijić.

U žalbi se navodi čitav niz povreda ili uskraćivanja prava, od osnovnog kao što je pravo na život i ljudsko dostojanstvo, preko prava na zaštitu zdravlja, zatim nekoliko povreda koje se odnose na na pravično suđenje i pristup sudu, do prava na zaštitu životne sredine. Svako od ovih prava garantuje Republika Srbija i/ili Autonomna Pokrajina Vojvodina.

“Morala sam da se pozovem i na neka konkretna imovinska prava jer prava koja štiti Strazbur se sva nalaze u Konvenciji o ljudskim pravima u kojoj se ne nalazi pravo na zaštitu životne sredine, pravo na vodu, na čist vazduh. Zato sam se pozivala i na pravo na imovinu, pravo na život, pravo na nešto što mogu da povežem sa nečim što je konkretno pravo na čistu vodu, pristup čistoj vodi ili nešto u vezi s tim”, kaže za advokatica Prijić.  

Za sada odgovora na podnete žalbe nema, a iz prakse se zna da se na odgovor čeka bar tri do četiri godine. Ukoliko žalbe budu odbijene, jedina mogućnost je obraćanje Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu.

Šabić dodaje da čak i u zemlji u kojoj su institucije potpuno potkopane do devastacije, u kojoj je ozbiljno poljuljano poverenje i u pravosuđe i u sve druge institucije, treba insistirati i pokušati aktivirati te institucije.

“Ako postoji mogućnost, podneti tužbe, makar potpuno svesni činjenice da je sud pod uticajem vlasti. Na kraju krajeva, to je i obavezna stepenica u pristup nekoj međunarodnoj instanci. Nužno je istrošiti sva raspoloživa sredstva na unutrašnjem planu. Isto tako, ta priča o izlasku na ulicu i iskazivanje svog nezadovoljstva, to je potpuno legitimna priča. Šokiran sam činjenicom da je vlast poslala batinaše ne da tuku, nego da zastraše građane. Bilo je implicitno videti kako neke pristojne, kulturne, vaspitane zrenjaninske dame raspravljaju sa tim zaista opskurnim likovima”, kaže Šabić.

Prema njegovim rečima, budući da se pitanje zrenjaninske vode najdirektnije tiče životne sredine i zdravlja ljudi, ovde govorimo o  privilegovanim informacijama, i vlast je dužna da ih da javnosti bez odlaganja i bez zahteva.

“Ova zakulisna i zbunjujuća igra nije u skladu sa obavezama vlasti. Institucija poverenika za informacije od javnog zanačaja ima ovlašćenje da skine oznaku tajnosti, dakle – da naredi skidanje oznake tajnosti čak i najvišeg stepena, a kamoli te olako korištene oznake služnbena tajna, i da naredi da se informacija stavi na raspolaganje javnosti. Načelno, s tim u vezi, u odnosu na bilo koji dokumet, odluka poverenika je konačna, obavezujuća i izvršna, može se narediti da se objavi bilo koji dokument, čak i dokument sa oznakom državna tajna, ukoliko se poceni da to nije zakonito, ili da ugrožava pretežni interes javnosti”, navodi Šabić.

On kaže i da je tema ugrožavanja i zaštite zdravlja ljudi i životne sredine jedina koja u samom zakonu eksplicira kao tema u kojoj se ne može dovoditi u pitanje legitimno pitanje interesa javnosti.

“Dakle, organ vlasti u svim drugim situacijama jeste u poziciji da dokazuje da bez obzira na ineres javnosti postoji nekakv drugi, u tom trenutku pretežan, potpuno legitiman, interes zbog čega treba javnosti uskatiti informaciju. Međutim, zakon je eksplicitan kada su u pitanju informacije od značaja za zdravlje ljudi: takve informacije ne mogu se uskratititi javnosti, ne može se dokazivati da postoji neki drugi interes kao pretežni interes”, ističe Šabić.

Inače, napad huligana na građane koji su demonstrirali u Zrenjaninu organizovan je 26. avgusta ove godine, na dan kada je 1789. godine usvojena deklaracija Prava čoveka i građanina Francuske buržoaske revolucije.

“E u toj deklaraciji, u članu 12, upisano je da se vlast ustanovljava i postoji radi boljitka svih, a ne u interesu onih kojima je poverena. Kod nas, na žalost, mnogi ljudi u vlasti gotovo 250 godina nakon toga nisu u stanju da to razumeju. Ti koji misle da se tako kontinuirano može ponašati prema građanima, pre ili kasnije mogu se suočiti sa incidentima, sa sukobom koji nije ni u čijem interesu”, zaključuje Šabić.

Ivana Gordić (VOICE, naslovna fotografija: Medija centar Beograd)