Najnoviji štrajkovi samo su simptomi socijalno-ekonomske kataklizme koja potresa Srbiju, duboko korumpiranu zemlju koja jedino što može da ponudi svetskom tržištu jeste jeftina i disciplinovana radna snaga. Loše plaćeni radnici deo su paketa koji se nudi stranim investitorima uz silne subvencije i beneficije, a rezultati takve politike su katastrofalni. O alternativnoj ekonomiji niko i ne razmišlja…
Naopaki Zakon o radu, koji su kreirali i “progurali” Aleksandar Vulin i Aleksandar Vučić, Damoklov je mač nad svakim radnikom u Srbiji, jer je po njemu zaštita radničkih prava nikakva, a zaštita vlasnika apsolutna. Nažalost, nije reč samo o jednom naopakom zakonu, već o čitavom nakaradnom sistemu i stoprocentnoj krivici države za socijalno-ekonomsku kataklizmu koja je zadesila Srbiju, hteli to predsednik, premijerka i njeni ministri da priznaju ili ne.
Stvar je prosta – ako za gazdu koji radnicima ne isplati platu nema prekršajne ili krivične odgovornosti, kao što je po našim vajnim zakonima, zašto bi onda uopšte gazda pregovarao o radničkim zahtevima. Suština Vučićevog zakona o radu i celog sistema nameštenog u korist poslodavca, naročito stranog, poruka je radnicima –uzmi ili ostavi posao. A to se desilo u Kragujevcu. Zakon o radu je donet da bi se vlast iživljavala s pravima radnika u malim preduzećima, u svakoj maloj firmi koja bi se našla u problemima, ali kad su na red došle kompanije od kojih zavisi sudbina desetina hiljada porodica, kada je prvi put velika mečka zaigrala na njihovim vratima i kada nešto ozbiljno moraju da urade – ceo sistem se raspada.
Nezadovoljstvo u firmama koje su dobile ogromne subvencije
Simptomatično, eskaliralo je nezadovoljstvo radnika u firmama kojima gazduju strani investitori, isti oni koji su u proteklih nekoliko godina dobili od Srbije subvencije teže od milijarde evra, uključujući besplatne placeve, komunalije i druge pogodnosti. Od Jure, Geoksa… lavina nezadovoljstva prelila se na Gošu, Gorenje, Fijat, a neki strani poslodavci, poput Lira u Novom Sadu, baš ovih dana najavljuju povećanje plate, koje su od 200 do najviše 300 evra, za “čak” pet odsto. Teško je odupreti se pomisli da se i američki gazda plaši nezadovoljstva novosadskih radnika, pa “preventivno deluj”. U Srbiji je više od 3.000 radnika u štrajku u tri fabrike, Fijatu (trenutno obustavljen), Goši i Gorenju, a po svemu sudeći sa ovim se neće zaustaviti.
– Očigledno je da je situacija jako teška u firmama koje su u rukama stranih investitora. Ali, rekao bih ipak da nezadovoljstva zaposlenih počinju kada poslovanje krene nizbrdo. Čini mi se da je realnije da se sadašnja situacija u tim preduzećima veže za kretanje samih projekata nagore, odnosno društava u kojima se to događa – Fijat dosta dugo već smanjuje broj smena i proizvodnju, Goša je odavno propala – podseća u razgovoru za VOICE ekonomista i konsultant za strana ulaganja Milan Kovačević.
Podvlači da je kod nas najveći krivac država, navodi primer Goše, u kojoj je nezadovoljstvo akumuliralo davno.
– Trebalo je nešto da se uradi sa tim preduzećem, trebalo je da profunkcioniše država, jer je reč o poslodavcu koji dugo ne plaća zaposlene. Više zakona se, međutim, ne poštuje – ni onaj o radu, ni o socijalnom osiguranju, o porezima, a ni funkcionisanje bankarskog sistema. Po zakonu bi trebalo da država zna šta treba uraditi kada se isplaćuju plate a ne i doprinosi. Dosta stvari grdno škripi, a kada problem uveliko naraste, teže ga je rešiti. Da bude još gore, onda to država rešava tako što krpi na jednom mestu, a para na drugom. Recimo, šta god se da sad Goši učini, mimo vlasnika koji je to trebalo da uradi, to će biti iz našeg džepa. Mi plaćamo zbog nečije greške, ne naše – naglašava Kovačević.
Osvrćući se na Fijat, od podseća na to da je ugovoreno pravljenje automobila na deset godina.
– Predsednik Srbije u vreme pregovora sa Fijatom Boris Tadić, koji je to uradio, kaže da je reč o ugovoru na deset godina, međutim detalji nisu poznati. Ali, ono što bi nam barem morali reći u ovom trenutku je šta je ugovoreno od tada, jer se po našem Zakonu o privrednim društvima po isteku perioda društvo likvidira, izmiruju se obaveze i ako šta pretekne deli vlasnicima. Je li to piše u ugovoru? Ako to piše u ugovoru, pa zašto se mi uopšte sada zabavljamo nekom pričom šta će biti i da li će Fijat otići? Ako je ugovoreno, zna se – biće to i to, ako ne bude novog ugovora, a i ako bude novog, treba pitati da li postoje opcije da Fijat dobije još više nego dosad. Sve u svemu, vraćamo se stalno na stvarno loše funkcionisanje države u pogledu postupanja sa novcima poreskih obveznika. Bilo bi sasvim normalno da barem sad, kada ističe ugovor, mi znamo hoće li se likvidirati to preduzeće ili neće. Jer koja je svrha bila ugovaranja na određeno vreme? U zakonu piše jasno da, kada se osniva privredno društvo na određeno vreme, na taj dan ono se likvidira i dobijaju svi svoje udele, ako šta preostane kada se plate obaveze – ukazuje Kovačević.
On ocenjuje da razvoj dešavanja sa Fijatom ima dve opcije – ili će nam vlasnik nametnuti još teže uslove ili će otići. Po njemu, na to je ukazivala cela prošla godina u kojoj je ova država dodala još više subvencija stranom ulagaču.
– Inače su te subvencije u prošloj godini mnogo veće nego čitava zarada, mnogo veće nego ceo profit koji je navodno ostvaren. A Boris Tadić kaže da je Srbija dobila više nego što je platila. Voleo bih da objasni šta smo to u 2016. dobili, ako smo 3,7 milijarde dinara dali za subvencije, što pokriva sve zarade i još pretiče. A pritom, oslobođeni su svih poreza, dobili su i druge olakšice – kaže Kovačević. – Ne treba u takvim slučajevima gubiti iz vida ni jednu, ni drugu, ni treću vlast, jer političari nam nažalost to uspešno rade – kada se napadne vlast, oni ne pričaju o njenim manjkavostima, što je tema, nego obrću vodenicu u svoju korist, a mi građani znamo da nam nijedna vlast nije bila sjajna.
Uvek prisutna pretnja da će napustiti Srbiju
Predsednik UGS Nezavisnost, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu Zoran Stojiljković za VOICE kaže da postoji gotovo paradigmatičan obrazac – da sklapate nedovoljno transperentne ugovore, da kroz dotacije i donacije debelo sponzorišete nazovi stranog investitora, da onda zapošljavate radnu snagu i u međuvremenu, dok traje ugovor, pooštravajući uslove i tempo rada, smanjujete nadnice koje su na najnižem nivou.
– Kako se štrajkovi dešavaju u firmama čiji su vlasnici stranci, kombinuju se preteške i nerealne radne operacije sa niskim dohocima, a kada dođe do štrajka, odmah se pripreti time da će neko napustiti Srbiju i preseliti proizvodnju. Na to imate i čudnu priču o komponentama i cenama komponenti koje ulaze i izlaze iz Srbije, što stvara sumnju u to da se u međuvremenu nešto sredstava iznosi. Popuštate uz pretpostavku da će neko od njih otići iz Srbije. Pa da li zaista neko misli da će Fijat otići iz Srbije zbog štrajka? Ono čega se pametan stidi, budala se ponosi, i mi jednostavno prodajemo jeftinu radnu snagu koja je u međuvremenu još i disciplinovana. Loše plaćeni radnici deo su paketa koji smo dali stranim investitorima uz silne subvencije i beneficije – ukazuje Stojiljković.
Po njemu, stvar sa Kragujevcem ima simboličnu težinu, jer kako kaže, ne zna da neko ko je dete socijalizma nije negde u okruženju video “fiću” i “stojadina”, što govori o tome u kojoj smo meri deindustrijalizovani i o tome kakve su šanse za reindustrijalizaciju Srbije.
– Ovo nije stvar koja će se završiti Fijatom. Ovo je dosta odlučna bitka, ovo nisu letnje epizode – upozorava naš sagovornik. – Nije vođena nikakva relativno samostalna privredna strategija koja bi doprinela očuvanju nekih sistema, uspostavljanju velikih istraživačkih centara, ulaganju u neke grane… Postoji samo strategija prodaje da bi se nešto spašavalo i to sa vrlo fleksibilnim radnim odnosima i niskim platama. Istraživanje koje je pokazalo da pola afričkih zemalja ima veće lične dohotke nego građani Srbije, malo je promenilo stvari u stavu javnosti i medija. I priča o nekih 500 evra prosečne plate na staklenim je nogama, a pitanje je imamo li mi kroz rast zaposlenosti koji se prikazuje i rast kvalitetno održive zaposlenosti ili imamo tip krajnje prekarizovanih odnosa, gde su poslovi uglavnom na određeno vreme.
Stojiljković ne vidi budućnost za ekonomiju ove zemlje, njene radnike i mlade sve dok s jedne strane u javnim preduzećima postoje kapitalizam i klijentalizam, a dok se, s druge strane to kombinuje sa krajnje elastičnim odnosima i prevelikim razumevanjem prema interesu inostranog kapitala.
U međuvremenu, Vučić od državničkih obaveza nije stigao ni da pročita pismo nezadovoljnih kragujevačkih radnika, Tadić božemoj nije ni za šta kriv, Vulin je na čelu vojske a ne radnika kojima je spakovao zakon, a o nekoj alternativnoj ekonomiji razvoja niko i ne razmišlja.
Slađana Gluščević (VOICE)
Fotografija: Beta
