Građevinarstvo u Srbiji je u alarmantnom stanju, ocenjuju sagovornici VOICE-a i navode da je “građevinska operativa urušena i na kolenima”, te da je naša privreda ostala bez glavnog resursa u građevinarstvu – znanja, odnosno bez zanatske i inženjerske elite.
Glavni krivac za to je država, kaže prvi čovek Građevinske komore Srbije Goran Rodić.
“Najveći problem našeg građevinarstva je glavni investitor, a to je država”, ukazuje Rodić.
I laiku koji posmatra sa strane jasno je da se domaće građevinarstvo u poslednje vreme suočava sa nizom problema. Od učestalih povreda i smrtnih slučajeva na gradilištima, do višestrukih i višekratnih obrušavanja na Koridoru 10, verovatno najvažnijem infrastrukturnom projektu u državi.
U razgovorima sa sagovornicima VOICE-a izdvajaju se tri ključna problema domaćeg građevinarstva: činjenica da sve velike poslove dobijaju strane kompanije, gubitak kvalitetne radne snage i bezbednost na radu. Sva tri su međusobno povezana, pa tako zbog manjka poslova domaće firme gube kvalitetne kadrove.
Takođe, zbog manjka poslova više ne postoje velike domaće kompanije a male privatne firme ne vode mnogo računa o bezbednosti na radu.
Sve to se dešava u zemlji koja se nekada dičila građevinskom operativom koja je bila ugledna u inostranstvu i koja je radila velike projekte u drugim zemljama.
Rodić navodi primer 1983. godine, u kojoj su firme iz Srbije u inostranstvu radile poslove vredne dve milijarde tadašnjih dolara. Danas, kaže, ostvarujemo do 200 ili 300 miliona dolara godišnje. S druge strane, turske kompanije koje su tada imale 200 miliona, danas rade za 30 milijardi dolara godišnje.
“Te usluge, ljude, kadrove, sve to smo izgubili”, kaže.
Sagovornici VOICE-a ukazuju da je građevinarstvo, zajedno sa industrijom građevinskih materijala i drugim pratećim industrijama, isuviše važna privredna grana da bi zasluživalo loš odnos države.
“Na građevinarstvo se direktno naslanja 28 privrednih grana, a još 40 indirektno”, objašnjava za VOICE predsednik Sindikata zaposlenih u građevinarstvu Vojvodine Josip Modić.
Rodić dodaje da čitav kompleks – putna privreda, fabrike cigle, crepa, stolarije, keramike, mašinskih i elektro instalacija, građevinske hemije – čini skoro 30 odsto bruto domaćeg proizvoda Srbije.
“Građevinska industrija je, uz poljoprivredu, grana koja može da povuče ekonomiju i masovno zapošljava stanovništvo”, kaže.
On ukazuje da je najveći problem domaćeg građevinarstva to što država, kao najveći investitor, kada raspisuje tendere za građevinske projekte postavlja uslove tako da na njima domaći izvođači jednostavno ne mogu da pobede.
Najskuplje će nas koštati „povoljni krediti“
“Najveće poslove kao glavni izvođač ne radi naša operativa, već strane kompanije, dok domaće rade kao podizvođači, odnosno druga, treća ili četvrta ruka. Reference i profit uzimaju strane firme a naša operativa se urušava”, tvrdi Rodić.
Objašnjava da je država često sklapala aranžmane o finansiranju velikih infrastrukturnih projekata sa drugim zemljama, pri čemu su nam te države davale navodno povoljne kredite ali su zauzvrat glavni izvođači u tim građevinskim poduhvatima bile kompanije iz tih zemalja.
“Sklopi se bilateralni sporazum sa Kinezima, Rusima ili Azerbejdžancima, pri čemu ti oni daju kredit ali ti nametnu njihove firme. Onda to nije jeftin kredit, to je užasno skupo za nas”, kaže.
Dodaje da postoji “hiljadu boljih načina da se zatvore finansijske konstrukcije” za velike građevinske projekte.
“Ali to treba da rade ljudi koji znaju svoj posao a ne politički kadrovi. To je najveći problem ove zemlje: neznanje i nepoštovanje pravila igre”, ističe.
“Esnaf mora da se stavi na prvo mesto, a političari da tu budu samo da pomognu, a ne obrnuto. Uništili su i privredu i institucije”.
Zašto nije aktiviran kredit Svetske banke
Nasuprot tome, dodaje, imamo primer kredita od 3,3 milijarde evra koji smo dobili od Svetske banke. SB nije uslovljavala ko će da radi i tu su naše kompanije mogle da dobiju šansu, ali kredit nikada nije aktiviran i sada čak plaćamo penale zbog toga.
Kaže da je to ključna stvar kojom bi država trebalo da se pozabavi ukoliko želi da pomogne građevinarstvu.
“Da uslovi tendera budu takvi da domaće firme mogu ravnopravno da učestvuju. Pa, čoveče, ti si ovde ministar, premijer ili predsednik države, u Srbiji a ne u Turskoj ili u nekoj drugoj zemlji pa da se boriš za njihove interese”, upozorava sagovorinik VOICE-a.
Takvo stanje traje već godinama, navodi Rodić, a posledica te prakse je da domaće kompanije sada već imaju veliki problem sa kvalitetom radne snage.
“Izgubili smo zanatsku elitu. Imamo veliki problem u kvalitetnoj radnoj snazi”, navodi. “Svaka pametna država pokušava da sačuva svoju operativu i svoje projektante, a naša je učinila sve suprotno.”
Gubitak kvalitetne radne snage, kaže, posledica je i lošeg rada u prosveti, o čemu se, navodi, decenijama ne vodi računa.
Predsednik Sindikata građevinarstva “Nezavisnost” Saša Dimitrijević kaže da danas u građevinskim stručnim školama ima veoma malo dece koja se odlučuju da se bave zanimanjima u građevinarstvu. Takođe, dodaje, veliki broj radnika odlazi da radi u inostranstvo.
“Problem je, svakako odlazak, visokokvalifikovane radne snage, pre svega arhitekata, projektanata i građevinskih inžinjera. Međutim, Evropa u poslednje vreme vapi i za radnom snagom koja je stručna u osnovnim zanimanjima, pa tako i u građevinarstvu, tako da gubimo i njih”, navodi.
Kaže da su plate u građevinarstvu u Srbiji “tradicionalno” niske, odnosno da je prosek u branši godinama unazad oko 20 odsto niži od proseka zarada u državi.
Trenutno, građevinci u proseku zarađuju oko 43.000 do 45.000 dinara mesečno, kaže Dimitrijević i navodi da zvanične podatke treba uzeti s rezervom jer je u ovom sektoru velika siva zona.
Modić se slaže da je odlazak na rad u inostranstvo veliki problem, ali ukazuje da u poslednje vreme rastu zarade nekih specifičnijih struka u građevinarstvu.
“Tesari i armirači, na primer, mogu da zarade i do 1.100 ili 1.200 evra mesečno, što je velika plata za Srbiju. Očekujem da će prvi radnici koji se budu vraćali iz inostranstva biti upravo građevinci”, navodi.
Kao posledicu manjka radne snage, kaže Dimimitrijević, imamo veliki priliv radnika iz inostranstva.
“Dolaze nam kineski, turski, moldavski i makedonski radnici. Ti ljudi dolaze iz drugačijih sistema, naučeni na drugačije propise i načine rada i to sve bi moglo da predstavlja problem”, navodi.
Ukazuje da se manjak kvalitetne radne snage oslikava i u drugom velikom problemu domaćeg građevinarstva – bezbednosti na radu.
Od 59 smrtnih slučajeva na radu više od pola na gradilištima
“Nemamo kvalifikovanu građevinsku radnu snagu ili imamo kvalifikovanu ali su ti ljudi u poodmaklim godinama. Imamo veliki broj radnika koji zbog nedostatka posla u svojim matičnim zanimanjima odlaze da rade na građevinu smatrajući da je to posao koji ne zahteva stručnost, pa često tako i stradaju”, objašnjava.
Dodaje da je trenutno u Srbiji postoji ekspanzija gradnje, pri čemu se pojavljuje mnogo malih firmi koje ne obraćaju pažnju na bezbednost na radu.
“Nekada smo imali velike firme koje su imale uređene službe za bezbednost na radu. Sada imamo poslodavce koji se ponekad osnivaju samo da bi učestvovali u konkretnom projektu i koji vrlo malo znaju o bezbednosti radnika”, upozorava naš sagovornik.
“Godinama unazad, znajući da će krenuti veliki infrastrukturni projekti i da će se olakšati dobijanje građevinskih dozvola, mi smo predlagali da se krene sa projektima prekvalifikacije i osposobljavanja ljudi. Nekada je to rađeno u velikim firmama tako što su se dobijale interne prekvalifikacije posle vremena provedenog na radu, kada se poslodavac uveri u nečije sposobnosti. Danas takav organizovani sistem nemamo. Učenici teško mogu da steknu praktična znanja, firme više nisu voljne da deci dozvole da dođu i da stiču znanja”, ukazuje Dimitrijević.
Posledice su više nego teške. Josip Modić navodi da je od 59 smrtnih slučajeva zaposlenih na radu u prošloj godini u Srbiji, više od pola bilo na gradilištima.
“Više od trećine nastradalih na građevini su bili neprijavljeni radnici”, kaže Modić. “Za 19 slučajeva moram da kažem da su bili izazvani najbanalnijim razlogom – radnici nisu bili vezani za ogradu”.
Kaže da lane nije bilo fatalnih nesreća na građevinama u Vojvodini, ali da ih je od početka ove godine bilo tri sa smrtnim ishodom. Jedan u Sremskim Karlovcima gde radnik nije bio prijavljen, drugi na gradilištu na “Pupinovoj palati” u Novom Sadu gde radnik jeste bio prijavljen ali kod podizvođača i treći na gradilištu takođe u Novom Sadu, kada je poginuo mladi inženjer.
“Problem za sva gradilišta je da sindikalni izaslanici ne mogu da prođu obezbeđenje a da vam se sa druge strane dešava da na takvom zatvorenom i obezbeđenom gradilištu stradaju ljudi koji rade na crno. Postavlja se suštinsko pitanje: kako neko ko se legitimiše kao sindikalni poverenik ne može da uđe na gradilište, a neko može da uđe, da radi na crno i nastrada?”, pita se predstavnik UGS “Nezavisnost”.
Modić kaže da očekuje poboljšanja nakon što bude usvojen novi zakon o bezbednosti na radu koji bi, navodi, mogao da omogući radnicima da prijave anonimno poslodavca koji ne poštuje propise ili da ga prijave sindikatu. Takođe, dodaje, zakon bi trebalo još više da obaveže same radnike da se brinu o bezbednosti.
“I do sada su inspekcije imale velika ovlašćenja, mogle su da zatvore gradilište i napišu kazne. Ali, iskreno, samo sam za jedan slučaj, u Beogradu, čuo da je zatvoreno neko gradilište”, kaže.
Vladimir Čvorkov (VOICE)
