Iako Srbija kroz Ustav i 28 zakona, te veliki broj drugih dokumenata, ima uspostavljen pravni mehanizam za rodnu ravnopravnost, on – očigledno je – ne funkcioniše. Iako bi Srbija trebalo da sprovodi i više od 50 međunarodnih dokumenata koji štite rodnu ravnopravnost, jasno je da su žene u Srbiji daleko od toga da budu ravnopravnosti, a da su žene radnice najveće žrtve dugogodišnje tranzicije… Kako to izgleda u stvarnom životu…
Radnice kojima nisu isplaćene zarade, koje su trpele mobing, nasilje i diskriminaciju na poslu nemaju poverenja u institucije države, niti u organizacije kod kojih bi mogle da potraže pomoć i zaštitu. Žene radnice u Vojvodini, Srbiji, kao i u susednim zemljama bivše Jugoslavije, suočavaju se sa istim oblicima kršenja radnih prava i ekonomskom diskriminacijom.
Sudski procesi za kršenje radnih prava često traju više godina, posebno u slučajevima kada su za povredu radnog prava tužene strane kompanije ili domaći vlasnici koji su u direktnoj ili indirektnoj vezi sa političkom strankom na vlasti.
„Tuženi Darko Bađok nadoknadiće nematerijalnu štetu Valentini Nestorović, usled straha i duševne boli koje je pretrpela, pošto ju je u centru grada pesnicom udario u glavu, a potom je, nemoćnu, sprečavao da ustane, gurajući joj lice ka blatnjavom tlu”, navodi se u skorašnjoj presudi Apelacionog suda. Sudski proces je trajao više od četiri godine.
Lokalni i regionalni mediji izveštavali su o dugotrajnom sudskom procesu koji je vođen zbog nasilja koje je Valentina doživela, ali ne i zbog povrede radnog prava. Lokalne nadležne institucije, studentska zadruga i druge bliske organizacije za zaštitu radnih prava proteklih godina nisu reagovale na ovaj slučaj neisplaćene zarade.
Kao studentica, Valentina u Zrenjaninu radi različite privremene i povremeno poslove u trgovini i uslužnoj delatnosti, najčešće preko studentskih zadruga. Pre nekoliko meseci konačno je dobila presudu po tužbi protiv nasilnika Darka Bađoka iz Zrenjanina, bivšeg vlasnika kluba “Renesansa”, a sada poslanika SNS u parlamentu AP Vojvodine i potpredsednika zrenjaninskog odbora te stranke.
„Bađok je sa tom studentskom zadrugom navodno imao dobru saradnju. Trebalo je na kraju, preko računa da dobijem oko 200 evra. No, platu mi niko nije isplatio“, ogorčena je Valentina. „Prijavila sam moj slučaj Inspekciji rada, a tamo su mi rekli da ne mogu ništa zato što sam bila zaposlena preko studentske zadruge i zato što nisam u stalnom radnom odnosu. Bilo mi je zaista teško, zato što stanujem sa bolesnom majkom, tako da moram da radim. To je trajalo nekoliko meseci i na kraju sam otišla u lokal gde sam radila i tamo srela Bađoka, od kog sam ponovo tražila moj zarađeni novac. On mi je tada rekao: ‘Ne, ko si ti da ja tebi dajem pare!’. Ja nisam htela da odem i nastavila sam da mu govorim da treba da mi isplati zarađeni novac i onda me je napao”, kaže Valentina za VOICE.
Žene manje plaćene od muškaraca
Beogradski centar za ljudska prava 2008. godine je objavio publikaciju pod nazivom “Radna prava žena u Srbiji”. Tokom osam proteklih godina situacija sa radnim pravima žena se nije puno promenila. Sve više žena radi u najslabije plaćenim privrednim granama i uslužnim delatnostima (76%), svaka treća zaposlena žena strepi od gubitka posla, a najviše strepe zaposlene u privatnim firmama (47%).
Rozalija je bivša radnica kompanije čiji je vlasnik vojvođanski tajkun. Ona je pristala da govori za VOICE uz uslov da ne bude objavljeno njeno prezime, niti ime privatne kompanije za koju je radila. Bila je zaposlena kao pomoćna radnica u proizvodnom pogonu više od 15 godina. Tvrdi da je uvek imala nižu platu od muških kolega, navodno zbog “težeg” posla koji su oni radili. Završila je četvorogodišnju srednju školu, no, kako kaže, u toj kompaniji je radila kao nekvalifikovana (NKV) radnica, zato što su je na rad primili samo sa diplomom osnovne škole, a tek nakon nekoliko godina rada bila je zavedena kao kvalifikovana (KV) radnica sa trogodišnjom stručnom spremom.
“Lekarski pregledi su bili za sve u početku, no posle su bili samo za radnike, ali ne i za radnice. Nisam smela da idem u toalet više od dva puta za vreme rada. Više od toga su mogle da idu one ili oni koji su doneli uverenje od lekara da moraju da idu više od dva puta. Šefica koja je bila nama ženama nadređena, beležila jeradnicama mesečne cikluse i menstruaciju, jer teško postižeš normu kada dobiješ menstruaciju. Posle 15 godina rada imala sam izbor da čistim ili da dobijem otkaz”, priseća se ucena Rozalija.
Zakon o rodnoj ravnopravnosti na čekanju
Prethodno usvojeni nacrt Zakona o rodnoj ravnopravnosti (koji je najavljen kao “važan zakon koji će pomoći za ekonomsko osnaživanje žena”) povučen je iz skupštinske procedure u februaru 2016. godine “zbog dodatnih konsultacija sa delom nevladinog sektora, kao i posle dogovora sa premijerom Srbije Aleksandrom Vučićem…”, izjavila je tada Zorana Mihajlović, predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost i podpredsednica Vlade. Mediji su tada preneli i stav Sekreterijata za privredu, zapošljavanje i ravnopravnost polova APV, koji je pozdravio povlačenje predloga zbog širih konsultacija na svim nivoima vlasti.
„Nova verzija zakona je trenutno u procesu izrade. Očekujemo da će se naći u skupštinskoj proceduri u najskorijem mogućem vremenu i da će njegovo usvajanje doprineti unapeđenju rodne ravnopravnosti u srpskom društvu”, izjavio je za VOICE u ime Koordinaconog tela za rodnu ravnopravnost (KTZRR) Svetomir Marjanović, savetnik za medije potpredsednice Vlade Srbije Zorane Mihajlović.
Marjanović je za VOICE pokušao da objasni kako nova nacionalna Strategija za rodnu ravnopravnost za period 2016-2020, čije je donošenje iniciralo Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost, predviđa poboljšanje ekonomskog položaja žena i ženskog preduzetništva, kao jedan od svojih ključnih ciljeva. “Valjan pravni okvir za zaštitu radnih prava žena i njihovo ekonomsko osnaživanje postoji, ali je potrebno raditi na njegovom konstantnom unapređivanju i punom usklađivanju sa zakonodavstvom i pravnim tekovinama EU”, kaže on.
Vesna Šijački u oktobru 2016. godine razrešena je dosadašnje dužnosti direktorke Zavoda za rodnu ravnopravnost AP Vojvodine. Šijački naglašava da je do povlačenja nacrta Zakona o rodnoj ravnopravnosti došlo zbog jedinstveno stava i primedbi koje su imale pokrajinske rodne institucije, stručnjakinje u oblasti rodnog prava, udruženja građana i nezavisne konsultantkinje: „Usvojeni nacrt Zakona je počev od naslova (promenjen u Zakon o ravnopravnosti muškaraca i žena), pa kroz ceo tekst skrenuo ravnopravnost polova samo na odnose između žena i muškaraca ne uvažavajući rodnu ravnopravnost kao društveni pojam i praktičnu politiku jednakih mogućnosti, ne obezbedivši kontinuitet rada i nadležnost pokrajinskih rodnih mehnaizama”.
Rozalija kaže da je proglašena za tehnološki višak 2016. godine i posle toga je njen rad u kompaniji završen. Ona, na kraju, dodaje da nije mogla da se žali inspekciji rada, zato što su svi i sve koji/e su to radili/e dobili otkaz. Sindikat te kompanije je zapravo osnovao vlasnik, odnosno kompanija.
„Jednostavno, nemaš kome da se obratiš. Imala sam osećaj da sam prepuštena sama sebi. Bojala sam se, ali sada se bojim manje”, rekla je Rozalija.
Najugroženije ipak poljoprivrednice
Treća radnica koja je za VOICE govorila o svom tri i po godine dugom radnom iskustvu u poljoprivredi je Milica Lupšor iz sela Ečka u blizini Zrenjanina. Radila je u hladnjači na klasiranju luka u Novom Bečeju, na razređivanju jabuka u voćnjacima kod Ečke, zatim na branju trešanja, višanja i kajsija. Milica nije imala plaćeno ni socijalno, ni penziono osiguranje, radila je po potpisanom individualnom ugovoru za svaki posao.
„Sve poslove sam obavljala za Dijamant agrar. Radnici su uglavnom radili za istu dnevnicu, ali su muškarci u transportu dobijali više novca. Dešavalo se da radnice, zbog nedostatka radnika, rade u transportu, no često su dobijale niže dnevnice. Već sledeće godine je od nas traženo da nađemo nekoga ko je starosti 18-27 godina, i da radimo pod tuđim imenom, preko omladinske zadruge”, kaže ona.
Milica sada radi u organizaciji “Roza” koja zastupa radna prava žena i koju je osnovala sa svojim drugaricama radnicama, posebno zbog termina mobing, koji kako kaže, žene ne poznaju ili ne žele da znaju, jer je prisutan veliki strah. Ona se seća kako se dešavalo da se preko jednog imena, ćerke neke radnice na primer, isplati više osoba, što je dovelo do toga da su deca nekih radnica bila pozvana po tužbi poreske uprave na policijska ispitivanja.
„Zakon je bio kršen po više osnova, ali smo svi/e ćutali/e, jer je to za mnoge, pa i za mene, bio jedini izvor prihoda.”
Fondacija za razvoj ekonomske nauke Ekonomskog fakulteta u Beogradu objavila je istraživanje u kojem se navodi da žene imaju 14% nižu zaradu u odnosu na muškarce i da su u najnepovoljnijem položaju radnice u sektoru poljoprivrede, gde veliki broj njih rade bez zarade i bez socijalnog osiguranja, što je i jedan od uzroka slabije pokrivenosti žena penzijama (20,7 % naspram 6,7% kod muškaraca).
Radnice diskriminisane čitav radni vek
Autorke-analitičarke i članice organizacije S.T.R.I.K.E. iz Novog Sada, često pišu i istražuju raskorak između stvarnog života žena i zvanično proklamovanih ciljeva u borbi za rodnu ravnopravnost. Jedna od njih, Jovanka Zlatković, tvrdi da se dokumenta zvaničnih organa, institucija i velikog broja nevladinih organizacija ne odnose na žene iz našeg komšiluka, firme, ulice, jer su to dva različita sveta koja se međusobno ne prepoznaju. Podaci pojedinih insitucija, ali i istraživanje ove organizacije pokazuju da je diskriminacija žena najčešća u oblasti radnih prava. „Istraživanja su pokazala da žene, za razliku od muškaraca, imaju mnogo manje poverenja u institucije, odnosno sindikate, koordinaciona tela, ombudsmana… I to je rezultat njihovog životnog iskustva. Zato se mnogo ređe od muškaraca obraćaju bilo sindikatima, bilo državnim organima”, kaže ona.
Pravni okvir
Srbija kroz 28 zakona, papirološki i birokratski, ima uspostavljen mehanizam za rodnu ravnopravnost. Država Srbija bi trebalo da poštuje i sprovodi više od 50 međunarodnih dokumenata, rezolucija, povelja, konvencija, direktiva, deklaracija, preporuka i strategija međunarodnih organizacija i institucija UN, EU i Međunarodne organizacije rada koje se odnose na uspostavu rodne ravnopravnosti, kao i na zaštitu radnih prava žena.
Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu, odnosno o mobingu usvojen je 2010. godine. Posebno se krivičnim delima protiv prava po osnovu rada detaljno bave Krivični zakonik i Zakon o radu, kao bliski – zakoni za socijalnu, zdravstvenu brigu i zaštitu. Najviši pravni akt Ustav države Srbije, garantuje pravo na rad i pravo na slobodan izbor zanimanja i zajamčen je pristup svim radnim mestima pod jednakim uslovima, kao i pravo zaposlenog na pravičnu nadoknadu. U birokratskom aparatu države radno pravo i zaštitu istog zastupaju Inspekcije rada, kancelarije ombudsmana, kancelarija za ljudska i manjinska prava, zavodi za ravnopravnost polova, koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost…
Istraživanja organizacije S.T.R.I.K.E. ukazuju da su žene izložene diskriminaciji tokom čitavog radnog veka. Žene radnice su diskriminisane od stupanja na posao u mladosti, kada je seksualno zlostavljanje najčešći oblik diskriminacije, zatim ih diskriminacija na radnom mestu prati tokom fertilnog perioda. Tada su izložene ucenama poslodavaca i pretnjama otkazom ukoliko odu na porodiljsko odsustvo ili su prinuđene da potpisuju blanko-ugovore o radu koje poslodavac aktivira ukoliko odu na porodiljsko odsustvo čime sebi praktično potpisuju otkaz.
Kreirajući i obezbeđujući mogućnosti za rodnu jednakost u Srbiji, Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost (KTZRR) je iniciralo uvođenje Indeksa rodne ravnopravnosti. Time je prema navodima KTZRR, “Srbija postala prva zemlja van Evropske unije koja je uvela Indeks koji meri rodnu ravnopravnost”, odnosno omogućuje njeno praćenje i unapređenje u šest oblasti: raspodele vremena, novca, rada, znanja, moći, zdravlja i u dve podoblasti nasilja nad ženama i međusektorske razlike. U cilju postizanja rodne ravnopravnosti u Srbiji usvojen je i Plan rodnog budžetiranja.
Jovanka Zlatković iz udruženja S.T.R.I.K.E. kritikuje međutim brojnost dokumenata koji zagovaraju rodnu ravnopravnost, koji je, kako kaže, obrnuto proporcionalan rezultatima u borbi za rodnu ravnopravnost. Jedan broj dokumenata je potpuno neprimenjiv, jer su zakonska rešenja loša i na nivou je „lepih želja“, a velika većina dokumenta koji bi trebalo da se primenjuju– ne primenjuju se. „Žene u zemljama regije dele vrlo sličnu ili istu sudbinu, one su najveće žrtve tranzicije koja se u svim tim državama pokazala kao pljačka društvenih firmi. Iza te pljačke su ostale čitave armije nezaposlenih, među kojima je najviše žena“, objašnjava ona.
Kršenje radnih prava strukturno sistemski problem
Andrea Milat, urednica i osnivačica KOP Medije iz Hrvatske, tvrdi da su ekonomska emancipacija i radna prava žena najvažnije u borbi za rodnu ravnopravnost. „Najučestaliji oblici diskriminacije na tržištu rada jesu razlike u platama, nejednak položaj žena i muškaraca u pogledu pristupa prilikama zapošljavanja, diskriminacija pri napredovanju u organizacijskoj strukturi i slično. Ovo je strukturno-sistemski problem, on nije rezultat nižih radnih sposobnosti žena ili inferiornih talenata i inteligencije. Prema statističkim (Eurostat, DZS) podacima iz 2015, uprkos tome što žene predstavljaju 51,73 posto stanovništva u Hrvatskoj, njihov udeo u radno neaktivnom stanovništvu iznosi 58,9 posto, dok udeo u radno aktivnom iznosi tek 45,9 posto. To znači da su sve žene koje spadaju u radno neaktivno stanovništvo izložene siromaštvu u trećoj životnoj dobi. To je opasno za bilo koje društvo”, kaže ona.
Stotine organizacija za ravnopravnost
Žene čine više od 51 odsto populacije u Republici Srbiji. U civilnom društvu države Srbije aktivno radi za uspostavljanje, promovisanje rodne ravnopravnosti, osnaživanje žena i za zaštitu od nasilja i drugih oblika diskriminacije nekoliko stotina različitih organizacija i udruženja. Većina tih organizacija radi na “aktuelnom” osnaživanju žena kroz preduzetništvo i samozapošljavanje, no njihov opstanak i održivost se dovodi u pitanje s obzirom na nefunkcionalan institucionalni mehanizam za zaštitu od konkurencije. Žene preduzetnice su posle godinu dana prepuštene surovosti tranzicionog tržišta kojim dominiraju tajkunski i politički monopol.
Najmanje ima organizacija koje se direktno bave zaštitom radnih prava žena, iako sve analize, istraživanja, domaće i međunarodne preporuke ukazuju da su donošenje odluka, ekonomska osnaženost, samostalnost, socijalna briga i zaštita radnih prava najvažnija u postizanju rodne ravnopravnosti. U isto vreme analitičarke koje su govorile o ovoj temi za VOICE slažu se da se to može postići kroz organizovanje u nezavisne sindikalne organizacije, zadruge i političke pokrete.
Jelena Miloš iz Baze za radničku inicijativu i demokratizaciju (BRID) iz Hrvatske u svojoj analizi navodi da institucionalne strategije, bez obzira na podložnost kritici, mogu biti jedan od alata za postizanje rodne ravnopravnosti, ali one nipošto nisu same po sebi dovoljne. „One mogu funkcionisati kao jedan od alata samo ako su u službi razrađenog političkog projekta iza kojeg stoji snažan društveni pokret koji bi rodnu ravnopravnost afirmisao u društvu i u tu svrhu upotrebljavao pojedine politike na institucionalnoj razini. Nasuprot tome, puko donošenje raznih institucionalnih strategija, bez društvenog pritiska, služi samo zato da bi se ispunila institucionalna norma”, rekla je Miloš za VOICE.
Institucionalni mehanizmi se neprimenju
Prema istraživanju organizacije za rodnu ravnopravnost i osnaživanje UN Women za Srbiju, radnice koje rade u privatnom sektoru (64,8%) su više izloženije diskriminaciji na radnom mestu nego radnice koje rade u javnom sektoru (48,7%). Od 431 žena koje su doživele diskriminaciju na tržištu rada tek 40 (9,3%) obratilo se za pomoć institucijama i organizacijama za pomoć, podršku i zaštitu, što ukazuje da se radnice plaše i/ili nemaju poveranja da im postojeći mehanizmi mogu pomoći, a postavlja se i pitanje da li su dovoljno informisane i upoznate sa mehanizmom zaštite radnog prava?
UN istraživanja za 2015. pokazuju da samo 50 odsto žena ima učešće u radnoj snazi, u usporedbi sa 77 odsto muškaraca. Radnice su zastupljene u niskim plaćenim delatnostima i zarađuju u proseku između 70 i 90 odsto od onoga što muškarci zarađuju.
Srđan Papić Đurić (VOICE)
