Minimalac – politička formula za opravdanje gladovanja i mehanizam zaštite poslodavca

09. Sep 2019 by Ekipa VOICE | Nema komentara

"Oko 350.000 radnika u Srbiji ima zaradu nedovoljnu za kvalitet života veći od preživljavanja"

Izvesno je da neće biti ispunjeno obećanje dato prošle godine da će se 2021. izjadnačiti minimalna zarada i minimalna potrošačka korpa, kaže za VOICE potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije (SSSS) Duško Vuković uoči sutrašnje odlučujuće sednice Socijalno-eknomskog saveta (SES). Tako će radniku na minimalcu svakog meseca nedostajati oko 10 000 dinara do visine minimalne potrošačke korpe, a suštinski mnogo više kako bi živeo pristojno.

„Radniku na minimalcu godišnje fali četiri do pet minimalnih zarada da bi pokrio minimalne troškove života“, kaže Vuković za VOICE. Ovo je računato spram minimalne potrošačke korpe koja prema poslednjim podacima iznosi nešto više od 37.000, dok je minimalac 27.000 dinara.

Duško Vuković: Kreiran je takav sistem u kom vam sve donosi Vlada, foto: sindikat.rs

Prema poslednjem dokumentu Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija o kupovnoj moći građana, za 37.000 dinara minimalne potrošačke korpe, što je još nedostižno, tročlana porodica može na primer da kupi 400 grama junećeg, kilogram i 800 grama svinjskog mesa, 48 jaja, 200 grama limuna…

„Kako od toga tročlana, čak ne četvoročlana, porodica da preživi“ pita se Vuković.

Nebojša Atanacković, počasni predsednik Unije poslodavaca Srbije koja učestvuje u pregovorima o visini minimalne zarade, kaže da je izjednačenje minimalca i minimalne potrošačke korpe još uvek ideal. Dodaje da je u takvoj situaciji potrebno dvoje da radi da bi porodica preživela.

U Zakonu o radu navode se kriterijumi koji se uzimaju u obzir prilikom određivanja minimalne cene rada. Između ostalog navodi se „egzistencijalna i socijalna potreba zaposlenog i njegove porodice izraženih kroz vrednost minimalne potrošačke korpe“.

Ipak, to ne znači da je minimalna zarada utvrđena u iznosu minimalne potrošačke korpe, već samo da povećanje ili smanjenje koštanja korpe mogu biti indikatori da se uvećava i minimalna plata.

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta UNION Mario Reljanović kaže za naš portal da se minimalna potrošačka korpa ne odnosi na minimalne troškove koji su potrebni za fizički opstanak, nego je politička tvorevina kojoj je jedina funkcija da pokaže kako se može preživeti sa malom zaradom.

„Količina mesa i povrća koja je predviđena minimalnom korpom, četvorostruko (meso) odnosno dvostruko (povrće) je manja od preporučenog minimalnog dnevnog unosa kalorija Svetske zdravstvene organizacije. To praktično znači da onaj ko troši samo onoliko namirnica koliko ima u minimalnoj korpi – zapravo gladuje”, kaže Reljanović.

Dodaje da se zbog toga minimalna cena rada mora postaviti na osnovu daleko realnijih parametara kao što je prosečna potrošačka korpa.

„Naravno, minimalna zarada je daleko od tih nivoa i kao takva se mora smatrati nedovoljnom i za samo preživljavanje, a potpuno nedovoljnom za bilo kakav kvalitet života viši od preživljavanja“, rekao je Reljanović.

“Pregovori su politički marketing”

Sindikati su prošle godine dobili obećanje da će se 2021. godine izjednačiti minimalna zarada i minimalna potrošačka korpa. Kako je trenutni minimalac nešto više od 27.000, a potrošačka korpa će prema procenama 2021. godine biti 39.500 dinara, minimalne plate je potrebno povećati za 40 do 45 odsto. Stoga sindikati traže da od sledeće godine zarada bude veća za 20 odsto, da bi se 2021. uz još jedno takvo povećanje dostigao cilj izjednačenja sa minimalnom korpom.

„Sindikat je bio spreman na kompromis, druge strane nisu. Kakav je to kompromis kad oni kažu da će povećanje biti od 6 do 10 odsto. Nije realno da vam neko nešto obeća, a posle vas vuče za nos. Ako je predlog bio iskren da se minimalac i minimalna korpa izjednače 2021. mi polako moramo podizati zaradu. Ali ovo nisu izgleda istinski pregovori, nego politički marketing“, kaže Vuković.

Prema Zakonu o radu odluku o visini minimalca donoci Socijalno-ekonomski savet (SES) koga čine predstavnici Vlade, sindikata i poslodavaca. Ako Savet ne donese odluku u roku od 15 dana od početka pregovora, konačnu odluku donosi Vlada.

Sutrašnja sednica je poslednja prilika da SES donese odluku konsenzusom, ali Vuković veruje da će se na sednici samo konstatovati da dogovor nije postignut i da će Vlada odlučiti. On dodaje da nije dobra takva praksa Vladinog presuđivanja svake godine.

Kreiran je takav sistem u kom vam sve donosi Vlada. U proteklih 10-15 godina imali smo sporadične situacije da je Savet odluku usvojio konsenzusom i to je uglavnom bilo kad su izborne godine. I na kraju Vlada može da kaže da su oni nešto dali, jer mi nismo mogli da se dogovorimo“, rekao je Vuković.

I povećanje od 10 odsto je upitno

Crvena linija sindikata u pregovorima je minimalna zarada od 32.000 dinara za narednu godinu, odnosno 85 odsto potrošačke korpe. Sa druge strane, stav Ministarstva finansija je bio povećanje između šest i 10 odsto i tako bi minimalac bio blizu 30.000. Međutim, poslednja izjava ministra finansija Siniše Malog je da će povećanje biti dvocifreno, te da se „sluša reč radnika i sindikata“ i da će „više biti onako kako radnici i sindikati misle da treba“.

„Ovu izjavu ministra ocenjujem kao kurtoaznu i prijemčivu za javnost“, kaže Vuković.

Stav Unije poslodavaca Srbije kao pregovarača je da je da je realno povećanje za šest odsto, odnosno rast bruto domaćeg proizvoda od 4 odsto, kolike su procene za narednu godinu, uvećan za dva odsto infacije. Za povećanje preko toga poslodavci od države traže smanjenje poreza na zarade. Visina povećanja zavisi od toga kakve će i kolike će olakšice dobiti, a upitno je i 10 odsto ako ne dobiju adekvatne kompenzacije. Ovakav stav objašnjavaju time da srpska ekonomija nije dovoljno razvijena za značajnije povišice, te da privredu ne treba previše opteretiti jer će se tako zaustaviti njen rast.

Nebojša Atanacković: Naša ekonomija je na nivou nerazvijene zemlje,  foto: Medija centar Beograd

Naša ekonomija je na nivou nerazvijene zemlje. Ona raste, ali je pitanje da li je dovoljan rast od 3,5 odsto. Moramo imati rast od 6 odsto da bi govorili o većim povećanjima. Ne možemo tražiti nešto čega nema. Sindikati žele da se prikažu kao borci, ali jedno su želje, drugo mogućnosti“, kaže za VOICE Nebojša Atanacković.

Atanacković dodaje da povećanje od 10 odsto poslodavca na sadašnju minimalnu zaradu košta skoro 5.000, 2.700 uvećanje zarade plus 1.900 dinara porez državi, što je za manje poslodavce velika suma. Uz to, on ističe da se uvećanjem minimalne zarade, uvećava i prosečna.

„Ako se plata povećava za 10 odsto, to bi logično bili samo ako bi poslodavac povećao i svoje poslovanje i profit za 10 odsto“, rekao je Atanacković.

On smatra da je potrebna izmena poreskog sistema koja bi bila pravednija i istovremeno omogućila veći priliv u budžet. Naime, po njemu poresko opterećenje ne treba da bude isto za one firme koje posluju profitabilno i one koje preživljavaju. Osim toga, veruje da bi smanjenjem poreza na zarade više poslodavaca prijavljivalo radnike što bi punilo budžet.

„Dakle, veći broj obveznika sa manjim obavezama“, kaže Atanacković.

Komentarišući stavove Unije poslodavaca u vezi sa stanjem ekonomije, Vuković kaže da te razloge sluša svake godine na pregovorima i da se oni „ne razlikuju, bila ekonomija dobra ili loša“.

“Sindikati pristaju na fingiranje socijalnog dijaloga”

Postavlja se pitanje da li su pregovori svake godine uzaludni kada se već po ustaljenom scenariju zna da će Vlada presuditi. Takođe, pitanje je i koliki je uopšte manevarski prostor sindikata i moć da se izbore za svoje zahteve. Predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Ranka Savić kaže da se sa aktuelnim sindikalnim pregovaračima lako manipuliše te da radnici opravdano kažu da „sindikati ništa ne rade“.

„Kod ovakvih sindikata nema manevarskog prostora. Pre svega, da se utvrdi ko su reprezentativni sindikati. Ukoliko se reprezentativnost nije utvrđivala više od 13 godina, a mora na tri, postavlja se pitanje da li svi akteri socijalnog dijaloga zadovoljavaju uslov Zakona da imaju 10% od ukupnog broja zaposlenih. Ja apsolutno znam da taj uslov ne zadovoljavaju. Sa takvim socijalnim partnerima se lako manipuliše, oni pristaju na fingiranje socijalnog dijaloga. Ovakvo ponašanje ovih sindikata se kao bumerang vraća svima nama i radnici sa puno prava kažu – sindikati ništa ne rade“, rekla je Savić za VOICE.

Ranka Savić: Ni jedna vlast neće bez pritiska poboljšati položaj radnika, foto: N1

Ona dodaje su sindikati ti koji treba da se izbore za veći manevarski prostor i da ni jedna vlast neće bez pritiska poboljšati položaj radnika.

„Za to se bori sindikat, bez kalkulacija, interesa i procene da li to može biti štetno po privilegije konkretnog sindikata”, kaže Savić.

Sa druge strane, Vuković tvrdi da se Savez samostalnih sindikata Srbije bori za sve radnike, ali da je njihova mogućnost onolika kolika je zakon odredio pre svega propisujući da u slučaju nepostizanja dogovora konačnu odluku donosi Vlada.

Minimalac se uglavnom određuje nezakonito

Poslodavci u Srbiji često zaposlenima određuju minimalne zarade bez obzira na profitabilnost svoje firme i bez obzira na kriterijume koji određuju visini zarade – vrsta posla, odgovornost, stručna sprema…

Tako je postalo uobičajeno i normalno da radnici rade za minimalac, jer je to zakonski minimum ispod kog se radnik ne može ni prijaviti.

Međutim, prema Zakonu o radu poslodavac minimalnu zaradu uvodi onda kada mu je posao u finansijskoj krizi, te je to mehanizam zaštite poslodavca, a ne socijalna funkcija preživljavanja radnika. Kada finansijska nestabilnost prođe, poslodavac je dužan da radniku isplati razliku između pune i minimalne zarade za sve mesece dok je važio minimalac.

Marko Reljanović: Onaj ko troši samo onoliko namirnica koliko ima u minimalnoj korpi – zapravo gladuje, foto: Medija centar Beograd

Ako radnik i prima minimalac, on treba da bude određen spram kriterijuma za određenje visine zarade, kaže za VOICE profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union Marko Reljanović.

“Minimalna zarada se ne utvrđuje ugovorom o radu, ona nije ugovorena zarada. Oko 350.000 zaposlenih u Srbiji prima minimalnu zaradu – gotovo svi od njih nezakonito jer minimalna zarada ne služi da zameni zaradu kod poslodavca koji redovno posluje. Ipak, u praksi se minamalna često primenjuje kao redovna zarada“, ukazuje Reljanović.

Sa druge strane, Atanacković kaže da mnogi poslodavci nisu u finansijskoj mogućnosti da plate više od minimalca jer su opterećeni brojnim troškovima i da je u takvoj situaciji teško ispoštovati gore navedene odredbe zakona.

„Ima firmi koje iz raznih razloga ne mogu više da daju. Na primer neke ne mogu da naplate svoja potraživanja, ali državi moraju da daju. Ona svoje naplati. Zaposleni su u tom lancu poslednji i njima onda ide šta ostane“, dpdaje Atanacković.

Postavlja se pitanje šta sindikati rade po ovom pitanju i da li su uspeli da prebace raspravu na teren poštovanja zakona kada je reč o određivanju visine zarade.

„U ovakvom neoliberalnom svetu akumulacije kapitala teško je uspostaviti pregovore i dogovoriti se sa poslodavcima koji žele da budu glavni. Proces dogovora o normalnim zaradama se potiskuje. Pokušavamo kroz kolektivne ugovore, ali je poslodavce teško naterati da ih potpišu“, kaže Vuković.

Marija Grbić (VOICE), naslovna fotografija: Pixabay

Print Friendly, PDF & Email