Radio ne mora da zvuči onako kako danas zvuči najveći broj radio stanica
Dva puta su im vlasti oduzimale predajnik (jedan nikad nisu vratili), a kad im nisu ništa oduzimali, rado su ih dodavali na svoje „crne liste“; prostorije su im 2000. uništene u požaru i tri puta su se morali seliti; ali, najviše su sve ovo vreme imali zebnju prema tome da li će se pun vek duga produkcija fatalnih proročanstava o sudbini njihovog medija – radija – jednom ipak obistiniti.
I opet su uspeli da nedavno proslave 25 godina postojanja, na 92,2 MHZ.
Izgleda da pije vodu kad se kaže „ono što te ne slomi, to te samo ojača“.
Možda zvanično ima lokalnu frekvenciju, ali Radio 021 je za četvrt veka postojanja, poslednjih godina najviše zbog svog sajta 021.rs, uspeo da izađe iz okvira običnog lokalnog medija postavši uvažena referenca širom zemlje i regiona za pouzdan izvor informacija o svemu što se dešava u Novom Sadu. Nešto slično kao Južne vesti kada je u pitanju Niš i jug Srbije.
Značaj ova dva lokalna medija ni izbliza ne reprezentuje medijsku sliku Srbije – oni su, zapravo, tek izuzeci koji potvrđuju pravilo da već jako dugo živimo u vremenu u kojem su profesionalni lokalni mediji nepoželjni.
Pokazuju ipak da za informacijama – ne za propagandom i pi-arom, i odgovornim novinarstvom, koje opstaje uprkos uglavnom „neprijateljskom“ okruženju, negde ipak postoji potražnja.
Radio 021 uspeo je dokaže još nešto – da radio ne mora da zvuči onako kako danas zvuči najveći broj radio stanica, da je sasvim u redu puštati muziku – zaboga, pa to je radio! – ali uz to i objektivno informisati slušaoce.
Medij koji se gotovo od nastanka profilisao po tome što u svom programu, a onda i na sajtu ne ulepšava ni novosadsku a ni vanlokalnu stvarnost, suprotno željama raznih garnitura ovdašnje lokalne vlasti, pomalo ironično, formiran je na inicijativu upravo jedne takve garniture, koja je došla na vlast nakon lokalnih izbora novembra 1996.
„Tadašnje gradske vlasti, ondašnja Koalicija Zajedno, želela da je da osnuje gradski medij, koji ne bi, za razliku od Dnevnika, bio naklonjen isključivo režimu Slobodana Miloševića“, priča Slobodan Krajnović, direktor i glavni i odgovorni urednik, koji je u Radiju 021 od 1999. godine; uz to, kao i još neki današnji i bivši zaposleni, poseduje određeni udeo u vlasništvu.
„Štampu su iz nekog razloga već tada smatrali nerentabilnom, a za televiziju, iako im je to bio cilj, znali su da u to vreme ne mogu da dobiju frekvenciju. Radio je zamišljen da bude temelj buduće Radio-televizije 021, dok bi televizija sačekala bolja vremena, što se i dogodilo oktobra 2000. kada je krenula sa radom TV Apolo (današnja Novosadska televizija).“
Da bi se predupredila reakcija vlasti na pokretanje novog medija, još u najavi nenaklonjenog Miloševiću, pribeglo se ideji o mešovitom vlasništvu. Prvobitni plan da suvlasnici s identičnim udelom budu Grad Novi Sad i Zvonko Tarle brzo je zamenjen uvođenjem trećeg suvlasnika – Sretena Kovačevića („Audio konstruktor“): svaki sa po 33% udela u vlasništvu, ispunili su potrebnu papirologiju, te je zajednička firma Radio 021, koja je bi bila izdavač istoimenog radija, zvanično osnovana 9. juna 1997. godine. Taj datum, zanimljivo – istog dana izašao je i prvi broj dnevnog lista Danas – uzima se kao rođendan Radija.
Po sećanju zaposlenih iz prve postavke, probni signal radija krenuo je u proleće 1997. kada je emitovan prenos sednice lokalne skupštine. Ipak, da ne bi čačkali mečku, zvanično puštanje signala čekalo je da se registruje firma. Dan nakon registracije firme, 10. juna, kada je upriličena svečanosti na 13. spratu Radničkog univerziteta povodom početka emitovanja programa, upala je policija i zaplenila predajnik. Program ponovo počinje da se emituje u septembru. Prva redakcija Radija 021, međutim, nakon svega 13 dana emitovanja kolektivno napušta redakciju, u znak protesta, zbog – kako su naveli – pokušaja cenzure. Iz te ekipe nastala je TV produkcija UrbaNS, kao i nova generacija novinara vojvođanskog nedeljnika „Nezavisni“. Okosnicu prve redakcije činili su Marina Fratucan, kao glavna urednica, Branislav Babić Kebra, kao muzički urednik, kao i druga poznata novinarska imena, poput Dinka Gruhonjića i Aleksandra Reljića.
Drugo prisilno obustavljanje programa i drugo po redu oduzimanje predajnika usledilo je odmah nakon početka NATO bombardovanja, marta 1999. godine. To, međutim, ekipu u Radiju 021 nije sprečilo da pronađu drugačiji način da emituju informacije: 27. marta lansiraju svoj prvi veb sajt.
„Iskreno, daleko je to bilo od izgleda veb sajtova kakve danas znamo“, priseća se Krajnović prvobitnog veb dizajna za koji je bio odgovoran Ašli Đuričin.. „Nismo imali veliku publiku, ali su vesti koje smo objavljivali dva puta dnevno bile veoma važne za naše ljude iz inostranstva, koji su nam pisali i zahvaljivali se na tome.“
Prvi ozbiljan veb sajt Radio 021 dobija 2008. i to na današnjem domenu – 021.rs, a iste godine u februaru stiže i prva zvanična dozvola za frekvenciju.
„Pre toga, svi smo, izuzev RTS-a, zapravo bili ’pirati’. Pripala nam je lokalna frekvencija, ali za drugu, za koju smo takođe konkurisali, nije bilo razumevanja. Ta druga je trebalo da pripadne Multiradiju, našem programu koji se od 2000. emitovao na pet jezika i radila ga je ekipa mladih novinara, koji su novinarstvo zamišljali drugačije od onih koji su uređivali program na manjinskim jezicima na RTV-u. Posle gašenja Multiradija, neki od njih su bili prinuđeni da se vrate na RTV, drugi se pak snašli po državnim institucijama…“
Prvu dozvolu za emitovanje programa Radio je dočekao u današnjim prostorijama, u Miletićevoj 45. Osim redakcije, u kući koja je u vlasništvu Radija 021, od januara 2007. nalazi se i kultni Radio kafe, sastavni deo firme i važan izvor prihoda.
„Kafei u sastavu radio stanice mogu se videti širom Evrope“, podseća Krajnović, „i njihova funkcija je da privlače publiku. Nama je pak to poslužilo i kao argument pred bankarima, odveć nepoverljivim prema medijima, koji su tražili su da imamo nekakav biznis plan, a koji će nam donositi stalne prihode.“
Useljenjem u Miletićevu 45 okončan je period podstanarstva, uglavnom u prostorijama u vlasništvu Grada, što se na duže staze smatralo neizdrživim i neodrživim.
Iz prvobitnog prostora, na 13. spratu Radničkog univerziteta, odakle je program zvanično krenuo, iselili su nakon katastrofalnog požara, 6. aprila 2000. godine u kojem im je izgorelo bukvalno sve. Požar je izbio sprat niže u prostorijama TV Duga i odneo je jednu žrtvu, Milicu Prostran, radnicu te televizije. Čitav događaj ostao je mnogima u sećanju po spektakularnoj evakuaciji troje zaposlenih iz Radija 021.
Kraće vreme nakon toga Radio je smešten na Trgu mladenaca, u prostorijama Lige socijaldemokrata Vojvodine, da bi od Grada jeseni te godine dobili prostorije u Vojvođanskih brigada. Po dolasku radikala na vlast u Novom Sadu 2004. Radio, po priči zaposlenih, prvi put dolazi na svojevrsnu „crnu listu“, a do tada povlašćena cena najma prostorija naprasno počinje da stremi tržišnim. Zbog toga se i javlja ideja o kupovini sopstvenog objekta u kojem bi Radio mogao u potpunosti da živi svoju nezavisnost.
„Grad je formalno bio suvlasnik gotovo osam godina, ali se već u početnoj fazi odrekao uticaja na uređivačku politiku, ali i na finansiranje“, navodi Krajnović. „Ono što je započeto za vreme gradonačelnika Borislava Novakovića, ozvaničeno je 4. maja 2005. kada je gradonačelnica Maja Gojković potpisala odluku o prodaji udela Grada u Radiju 021, a Radio je taj udeo, po pravu preče kupovine, otkupio za 650.000 dinara i od tada je preduzeće u privatnom vlasništvu zaposlenih i nekadašnjih radnika ove kuće.
Svoje suvlasničke udele Sreta Kovačević i Zvonko Tarle vremenom su prepisali na Slobodana Bobu Stojšića, koji je od prvog dana Radija pa do svoje smrti 28. januara 2018. ostao najvažniji šraf u čitavom mehanizmu.
Iako su uvereni u to da će i firma i radio proslaviti i 50. godišnjicu, u Radiju 021 svedočili su u proteklih 25 godina tome i kako je biti na vrhu, i postepenom padu slušanosti, ali i kako novi mediji i novi formati dobijaju na zamahu.
„Sve do 5. oktobra 2000. bili smo ubedljivo najslušanija radio stanica u gradu, i to prvenstveno zbog informacija. Nakon toga, počinje lagani pad i to zahvaljujući tome što su i ostale gradske stanice počele nakon 5. oktobra da emituju vesti“, predočava Krajnović. U razgovor se ubacuje Zoran Strika, odgovorni urednik Portala 021; on je deo redakcije od 2015.
„Nije video ubio radijsku zvezdu, već vesti i revolucija“, duhovito Strika parafrazira naziv pesme („Video Killed the Radio Star“) čiji je video-spot označio početak rada nekad čuenog MTV-ija.
Iako mlad po godinama i po stažu, pogotovo na uređivačkim pozicijama, Strika i portal dobitnici su nagrade „Dimitrije Davidović“ koju im je Udruženje novinara Srbije krajem prošle godine dodelilo za najbolji godišnji uređivački koncept.
Sajt jeste u međuvremenu preuzeo primat u objavljivanju informacija, ali je, uprkos ranijim predrasudama, upravo ta nova platforma sačuvala radio – od tada žive u simbiozi, u nečemu što se onomad nazvalo integrisanjemedija, ali je Radio 021 još pre 20 godina izgleda naslutio kakva vremena dolaze, pa se krenulo sa famoznim radijskim formatiranjem, što je obično eufemizam za racionalizaciju poslova i radne snage.
„Ljudi više ne govore ’čuo sam tu vest kod vas na Radiju’, nego ’pročitao sam na sajtu’, ali to ne znači da je sve izgubljeno za radi0“, ubeđen je Krajnović. „Sahranjivali su ga još od nastanka televizije, pa je ipak uspeo da preživi svuda u svetu – radio sluša 4-5 posto populacije, što nije mnogo, ali taj postotak je već jako dugo postojan, dakle ne pada, što se ne može reći za neke druge medije. Na kraju krajeva, ne možeš da voziš i budeš na netu, ali možeš da slušaš radio.“
Ne mora da bude nužno da su informacije iz grada/mesta najčitanije na sajtu jednog lokalnog medija, ali to je, upućuje nas Strika, upravo slučaj s portalom koji uređuje. „Budu veoma čitane istraživačke priče koje prenosimo i neki drugi sadržaji, ali ono što se tiče Novog Sada ostaje neprikosnoveno.“
Sama firma Radio 021 danas ima 25 zaposlenih, od čega je manje od pola angažovao na novinarskim i srodnim poslovima. Osim Radio kafea i marketinga, deo prihoda ostvaruju, uglavnom redovno, i na medijskim konkursima – u Gradu, Pokrajini i kod Ministarstva kulture i informisanja.
„Novac koji dobijamo na gradskom konkursu ni na koji način ne uslovljava našu uređivačku politiku“, napominje Krajnović. „Postali smo dovoljno veliki i snažni da bi to mogli da traže od nas. Imali smo, mislim, samo jedan slučaj da oglašivač povuče reklamu zbog našeg pisanja, ali se, recimo, isti taj ubrzo vratio.“
„Ali zato“, dodaje Strika, „praktikuju nekooperativnost, veoma teško dolazimo do sagovornika iz gradskih preduzeća, ignorišu naša pitanja, a već je postalo besmisleno slati pitanja članovima Gradskog veća. Odgovoriće eventualno ako je u pitanju neki komunalni problem, za koji znaju da može da se reši, ali ako pitanja imaju veze sa politikom, odgovori izostaju. Gradonačelnik Miloš Vučević najčešće bude voljan da odgovara i na takva pitanja, i to samo ako ih mu postavimo uživo, kada naši novinari odu na neki događaj na kojem je najavljeno učešće gradonačelnika.“
Do sledećeg jubileja!
Denis Kolundžija (VOICE, foto: 021.rs)
