Političke stranke u Novom Sadu, prema podacima Gradske uprave za imovinu i imovinsko-pravne poslove na dan 31. avgusta 2017. godine dugovale su 15.649.756,90 dinara. Gradska uprava za imovinu je 1. decembra 2016. godine nasledila JP Poslovni prostor, kao i njegova potraživanja koja su u tom trenutku iznosila 15.794.718,24 dinara, što znači da je u periodu od devet meseci dug partija umanjen za svega 144.961,34 dinara, odnosno 16.106,81 dinar mesečno.
Najveći dužnik je Liberalno-demokratska partija sa 3.616.470,47 dinara, dok dugovi drugih partija uglavnom nastaju i nestaju onako kako te stranke dolaze ili odlaze s vlasti. Ima, ipak, i tu izuzetaka pa su Liga socijaldemokrata Vojvodine i Demokratska stranka imale dugove i 2011, kada su bile na vlasti, kao i 2015. godine dok su bile u opoziciji.
Nakon LDP-a, prema podacima Gradske uprave za imovinu i imovinsko-pravne poslove, poslednjeg dana avgusta ove godine najviše je dugovao DS, po više osnova ukupno 2.758.037, 76 dinara. Tu su zatim Reformisti Vojvodine s dugom od 2.086.809,02 dinara, Demokratska stranka Srbije sa 2.027.926,58 dinara, Vojvođanska partija sa 1.717.637,00, nepostojeći URS sa 1.459.017,30 dinara, ali i Pokret socijalista sa 776.784,73 dinara. Iz podataka dostavljenih VOICE-u vidi se da dugove u Novom Sadu imaju i dve Treće Srbije, zatim samostalni DSS-Beograd, Ravnogorski pokret…. U međuvremenu je Srpska radikalna stranka 25. septembra u potpunosti izmirila svoj dug od 645.421,16 dinara, navode u Gradskoj upravi za imovinu i imovinsko-pravne poslove.
Iako se na spisku dužnika stranke menjaju, dug je konstanta – godinama neprekidno raste, pa je 2011. iznosio skoro šest miliona dinara, 2015. oko devet miliona, da bi krajem 2016. dostigao čak 15,6 miliona, koliko je otprilike i danas. U septembru 2011. godine tadašnjem JP „Poslovni prostor“ dugovalo je čak 15 stranaka – i tada najviše LDP sa 1,7 miliona dinara, a u stopu su ga pratile DSS i LSV sa po 1,5 miliona dinara. Među dužnicima bili su i Jedinstvena Srbija sa 866.000 dinara, G17 plus sa 852.000, Srpski narodni pokret “Svetozar Miletić” sa 712.000 dinara, kao i Vojvođanska partija sa 622.000 dinara….
U januaru 2015. godine dug političkih partija novosadskom Poslovnom prostoru dostiže devet miliona dinara. I tada je prednjačio LDP sa više od 3,5 miliona dinara. Drugoplasirani su bili radikali sa 1.667.791, zatim Pokret socijalista sa 1.024.673 dinar, a LSV 586.595 dinara… Blic je u julu 2016. godine objavio podatke JP Poslovni prostor, prema kojima je dug LDP-a bio 3,5 miliona dinara, dok je na drugom mestu bio DS sa 1,4 miliona, zatim SRS sa 1,3 miliona i DSS sa 1,2 miliona.
Eskiviraju povlašćene cene
Odbornik Pokreta Dosta je bilo u Skupštini grada Novog Sada Aleksandar Bujić kaže za VOICE da oni od grada, po osnovu broja odbornika dobijaju iz budžeta mesečno oko 115.000 dinara. Kada je u pitanju prostor, koji su takođe dobili od grada, plaćaju ga po vrlo povlašćenoj ceni – lokal od 72 kvadratna metra na Trgu republike, u strogom centru grada, košta ih 4.900 dinara mesečno, uz dodatni popust ako sve izmiruju na vreme, odnosno do 15. u mesecu.
– Ostala dugovanja koja predstavljaju trošak boravka u ovom prostoru su oko 20.000 dinara, s tim što prostor ne poseduje sopstveno električno brojilo, pa račun za struju delimo sa komšijama. Zbog toga su računi za struju prilično veliki – navodi Bujić i dodaje da su pre useljenja, u prostor koji je bio u potpunosti devastiran, morali da u renoviranje ulože nekoliko stotina hiljada dinara. Naš sagovornik ocenjuje da se iza velikih dugova krije “palanačka težnja za predimenzionisanim prostorima i posedovanjem korporacijskih kancelarija kako bi se pokazao glamur koji bi trebalo da da na važnosti političkim organizacijama”. Jedan od većih dužnika u Novom Sadu je i URS, pa Bujić pita kako će se grad kao poverilac odnositi prema tome i ko će postojeće dugove namiriti.
– Grad je u mogućnosti, i prema nama je primenio tu meru dodatne zaštite – tražio je meničnu garanciju koju smo nekolicina nas i potpisali i time dali potvrdu da u onom trenutku kada se, u naredne dve godine pojavi dug, posegnu u naše privatne džepove i naplate to što je stranka na taj način prikazala kao dug. Nejasno je kako ovi dugovi ostaju dugo vremena nenaplaćeni, kako se te menične garancije ne aktiviraju i šta je sa njima – ističe naš sagovornik.
Poslovni prostor „častio“ zakupce
List Blic objavio je u aprilu prošle godine da je Državna revizorska institucija utvrdila da je JP Poslovni prostor izgubio milionske iznose zbog neblagovremenih tužbi protiv zakupaca lokala, zbog čega su dugovi zastareli. Reč je o čak 3,6 miliona evra, a pored preduzeća i udruženja građana i sportskih klubova, među dužnicima su navedene i političke partije sa oko 100.000 evra duga. Izvor Blica tom prilikom ukazao je da partije nisu tužene jer su neke u vrlo teškoj finansijskoj situaciji. Odbornik Pokreta Dosta je bilo u Skupštini grada Novog Sada Aleksandar Bujić kaže da se, istina nezvanično, često mogu čuti priče o dodatnim zloupotrebama dodeljenih prostora.
– Bije čaršijska priča sve one koji su imali mogućnost da upravljaju Poslovnim prostorom da su se na taj način namirivali i neki politički dogovori, u smislu da su mnogi ovakvi prostori davani po ceni po kojoj se daje političkoj organizaciji, a onda su oni naknadno bili izdavani na komercijalnom tržištu trećim licima. I na toj razlici u ceni su se, praktično, ove organizacije ili neki pojedinci iz tih političkih organizacija dodatno finansirali ili ostvarivali zaradu – kaže Bujić.
Profesor beogradskog Fakulteta političkih nauka i bivši član i predsednik Odbora Agencije za borbu protiv korupcije Zoran Stojiljković za VOICE ističe da je problem to što protiv stranaka poput URS-a nema postupka prinudne naplate dugova i ocenjuje da dug nekada moćnih stranaka samo pokazuje da je njihovim finansijerima isključiv interes da one budu u vlasti.
– Ako ona više nema tih kapaciteta, neće imati ne samo javna sredstva, nego neće imati nikakvog interesa privatnog biznisa i finansijera da u tome učestvuju. Pozicija vlasti naplaćuje, direktno ili indirektno, svejedno. I kad nema te vrste naplate, postoji obaveza da se vraćaju dugovi, i to jako slabi poziciju stranke – kaže Stojiljković. Najbolje se, kaže, to vidi iz podataka koliko je koja stranka u izbornim kampanjama dobijala sredstava iz privatnih izvora, zavisno od toga da li se nalazila u vlasti ili ne.
– Nisu naše stranke tog tipa da, i kad su u lošem položaju, mogu da mobilišu tu volontersku podršku i angažuju male priloge. Pogledajte, recimo, u odnosu na kampanju Bernija Sandersa u SAD, koji je bio potpuni bio politički autsajder deprivilegovan od stranačkog vrha, da je bilo pošteno, došao bi do nominacije. Kod nas nema tog visokog mobilizacijskog okvira koji bi, makar delimično, nadoknadio sredstva – kaže Stojiljković.
Ista praksa širom Srbije
Čak i vrlo kratka i površna pretraga na internetu pokazuje da situacija u Novom Sadu nije nikakva posebnost, jer je postalo gotovo folklor da političke partije duguju širom Srbije za zakup i komunalije, a negde su same sebi nagomilane dugove otpisale. Koordinatorka projekta Nacionalne koalicije za decentralizaciju Jovana Strahinić, za VOICE ukazuje da su, prema članu 16. Zakona o finansiranju političkih aktivnosti, grad ili opština dužni da finansiraju redovne aktivnosti parlamentarnih stranaka, pri čemu se sredstva iz budžeta dele proporcionalno rezultatima postignutim na lokalnim izborima. Jedan od uzroka dugovanja, prema njenim rečima, mogli bi biti i dugovi prema partijama.
– Praksa pokazuje da lokalna samouprava uglavnom duguje političkim partijama po osnovu finansiranja redovnih aktivnosti, i to uglavnom opozicionim partijama, ali je tačan iznos veoma teško utvrditi, jer su podaci kojima raspolažu odbori opozicionih stranaka na lokalu bitno drugačiji od podataka koji se dobijaju od organa lokalne samouprave – kaže Jovana Strahinić, uz opasku da dobri i precizni podaci izostaju zbog intenzivne centralizacije Srbije, jer ne postoje dobri i ažurirani podaci u vezi sa tim problemom, već se sve svodi na sporadične novinarske istraživačke projekte. Čak ni na nivou države nije moguće dobiti proverljive zvanične podatke jer, kako navodi, poslednji izveštaj Državne revizorske institucije (DRI) o poslovanju političkih partija obuhvata 2015. godinu.
– Realan problem predstavlja i to što Agencija za borbu protiv korupcije kao ni DRI, koji su nadležni za kontrolu finansiranja političkih partija, nemaju dovoljno kadrovskih kapaciteta da kontinuirano i redovno kontrolišu njihovo poslovanje. Još veći problem je to što se predmeti koji se bave kontroverzama u poslovanju partija jako sporo ili uopšte ne rešavaju kada dođu do tužilaštva ili suda. Bilo bi dobro kada bi se državni organi ozbiljnije pozabavili problemom finansiranja političkih partija, imajući u vidu brojne kontroverze vezane za finansiranje vanrednih parlamentarnih i redovnih lokalnih izbora 2016. kao i predsedničkih izbora 2017. godine – dodaje Jovana Strahinić.
Stranke bez susreta s izvršiteljima
Pošto računica DJB u Novom Sadu pokazuje da stranka, čak i bez ozbiljnih finansijera, sredstvima koja dobija u skladu sa zakonom iz budžeta može lagodno da celogodišnje obaveze isfinansiraiz tromesečnih primanja, ostaje nejasno kako se onda prave milionska dugovanja. Za razliku od građana, koji sve češće imaju susrete sa javnim izvršiteljima, i to za iznose koji su daleko od milionskih, stranke, uprkos sporadičnim najavama, čini se, nemaju tih problema.
U Komori javnih izvršitelja nismo mogli da dobijemo odgovor na pitanje da li postoji ijedan primer u Republici Srbiji da su, po nalogu javnih preduzeća zbog ogromnih dugovanja, izvršitelji popisali i zaplenili imovinu bilo kojoj političkoj partiji.
– Komora javnih izvršitelja ima obavezu vođenja evidencije godišnjih izveštaja o radu javnih izvršitelja, ali nije propisano da godišnji izveštaji sadrže podatke o političkim strankama kao izvršnim dužnicima – navedeno je u odgovoru Komore. Takođe, precizirano je da su, prema Zakonu o izvršenju i obezbeđenju, javni izvršitelji u obavezi da postupaju isključivo prema odluci suda, osim u slučajevima tzv. komunalnih predmeta, kada javni izvršitelj, po predlogu javnog komunalnog preduzeća i dozvoljava i sprovodi izvršenje bez prethodnog sudskog postuka.
– Javni izvršitelj nema diskreciono pravo da odluči po kojem će predlogu da postupa, a po kojem ne. Ukoliko su ispunjeni svi formalno-pravni uslovi, javni izvršitelj je dužan da postupa po redosledu prijema predloga za izvršenje, u zakonski predviđenim rokovima – navode za VOICE u Komori javnih izvršitelja.
Čini se da je stvarni problem zapravo u tome što javna preduzeća, koja bi trebalo da tuže dužnike i angažuju izvršitelje, vode predstavnici političkih partija. I dok nad građanima treniraju strogoću, partije bez problema duguju milione ili potpisuju veoma povoljne, višegodišnje ugovore o reprogramu dugova.
Zoran Stojiljković navodi da je to zbog različite specifične političke težine i moći stranaka i građana, i podseća da do sada nije bilo krivičnih prijava po osnovu prikrivanja realnih izvora i visine prihoda stranaka.
– Prosto, ni pravosuđe ni tužilaštvo nemaju dovoljno otpora i potencijala da to sprovedu do kraja. Parlamentarne stranke su napravile neku vrstu monopola, pogotovo kad je reč o raspodeli tih sredstava i sprečile pojavu potencijalne političke konkurencije. Jer, vi možete da izađete na izbore, dobijete četiri odsto i da nemate nikakva sredstva, a da neko ko je marginalan, unutar koalicije uđe u parlament i dobije sredstva – napominje naš sagovornik.
I funkcioneri prave dugove
Koordinatorka projekta Nacionalne koalicija za decentralizaciju Jovana Strahinić za VOICE ukazuje da širom Srbiji postoji praksa po kojoj se, pored političkih partija koje duguju ogromne sume za iznajmljivanje prostora ili usluge javnih komunalnih preduzeća, isto ponašaju i njihovi funkcioneri.
– Imali smo slučaj 2014. godine da je SNS više od godinu dana dugovao toplani u Nišu nekih 150.000 dinara i da je nakon pisanja medija dug plaćen. Bilo je i situacija u kojima su dugovi javnih funkcionera naplaćeni gradu, kao poslodavcu, sa tim što u Gradu kažu da su ta sredstva refundirali. Niš je karakterističan po tome što su pojedini visoki partijski funkcioneri koristili položaj da ne plaćaju svoje obaveze za struju, vodu ili komunalije – podseća naša sagovornica.
Jovana Strahinić podseća da je, po izveštajima institucija poput DRI, Fiskalnog saveta ili MMF-a, funkcionisanje javnih preduzeća samo po sebi problematično, da je većina javnih preduzeća u dugovima i da se neretko ta dugovanja pokrivaju iz gradske ili republičke kase, novcem građana, odnosno poreskih obveznika, što zapravo znači da građani plaćaju ceh lošeg ili nedovoljno dobrog upravljanja tim sistemima.
– Mi smo, po svemu sudeći, daleko od uspostavljanja tih principa koji bi omogućili normalno funkcionisanje javih preduzeća i, u konkretnom slučaju, efikasnu naplatu dugovanja koja neće zavisiti od toga ko je dužnik – navodi ona. Ne želi, kaže, da tvrdi da je u konkretnim slučajevima ogromnih dugova stranaka postojao uticaj, ali smatra da praksa da se na čelu javnih preduzeća u najvećem broju slučajeva nalaze stranački funkcioneri ostavlja prostor za takav uticaj.
– Prvo što bi trebalo da uradimo je da prestanemo sa praksom kršenja Zakona o javnim preduzećima (v.d. status, zaobilaženje ili krojenje kriterijuma na javnin konkursima i slično), zatim da pojačamo parlamentarni, odnosno skupštinski i građanski nadzor rada javnih preduzeća, i da počnemo da primenjujemo mere iz Strategije reforme državne uprave kojom je postavljen okvir za profesionalizaciju, radionalizaciju i depolitizaciju javnih preduzeća – navodi Jovana Strahinić.
Dalibor Stupar (VOICE)
