Sve do 2000. godine ispisnici ovdašnjih političara u vlasti, pa i oni mlađi, verovatno su dosta puta postavili sebi naoko ne tako životno pitanje: jesu li ti ljudi, ti političari, ikada slušali rok(enrol)? Iz ponude u godinama nakon što smo se, kao, vratili višestranačju & demokratiji, niko takav utisak ostavljao nije.
Čini mi se da je Teofil Pančić davno izneo uverenje o tome da osobe koje su tokom 80-ih godina čitali Alana Forda u ratovima na tlu bivše Jugoslavije tokom 90-ih ili nisu želeli da u njima učestvuju ili barem nisu bili skloni zločinima.
Sličnom logikom, bilo je onih, tu i sebe ubrajam, koji su se ponadali da bi prisustvo u vlasti političara koji bez problema ističu da su odrasli na rokenrolu (i svim njegovim derivatima), ili – još bolje – onih koji su takvu muziku svirali u bendovima, donelo značajan kvalitet politici i njenoj percepciji. Kakav? Pa, možda bi im se zbog te sklonosti više verovalo nego drugima; znate ono – hej, pa on je svirao/slušao rok kao i ja, nemoguće je da je loš (kao ostali političari)!
Zamišljali smo takve političare, koji su dobar deo svog života svesno konzumirali tu buntovnu muziku (što i jeste!) i prihvatali pripadajuće ideale o drugačijem svetu i društvu, ili su pak sve to i pronosili masama kroz akorde i harmonije, i, naravno, kako bi nešto od tog nasleđa moglo da im bude zvezda vodilja jednom kada dođu na vlast.
Dobro, de, niko realan nije očekivalo da će kao javni funkcioneri nositi kožnjake ili izlizane farmerke, minđuše ili ofarbane kose, ali se jeste očekivalo da bi bili drugačiji od svojih kolega i da bi prednjačili u zalaganju za progresivne ideje i poteze za opšte dobro. Da bismo konačno mogli da dobijemo oličenje pošten(iji)h političara, i, što da ne, lako smenjivih. Najmanje što se od njih očekivalo je da se zaljube u fotelje, vlast i pripadnost establišmentu.
Rokeri ulaze u vlast
Nakon septembarskih izbora 2000, u vlast, ovdašnju, vojvođansku, ulaze (barem) trojica bivših i tada aktuelnih muzičara: Nenad Čanak, Aleksandar Caki Kravić i Lazar Kuzmanov.
Čanak je već bio etablirani političar, predsednik LSV još od osnivanja 1990. kad je već batalio sviranje. Caki je sa Čankom bio jedan od osnivača Lige ali je ostao profesionalni muzičar – široj javnosti najpoznatiji po tome što je do početka političke karijere svirao bas-gitaru u Balaševićevom pratećem bendu i na njegovim albumima.
U jednom intervjuu Caki je otkrio kako je došlo do osnivanja LSV.
„Sloba nas je nervirao jer nije bio rokenrol, on je bio klasičan aparatčik, sa onim odelima i onom frizurom bio je kao neki mali Staljin, više je ličio na Rusa i na tu neku bandu iz socijalizma nego na nekog koga bismo mi želeli da imamo u rukovodstvu naše zemlje. Obilazili smo razne skupove, bili smo na osnivačkoj skupštini Demokratske stranke, tad je još uvek bio aktuelan i Ante Marković, zatim Reformisti i tako dalje, ali niko od ljudi koji su se tu skupljali nije bio dovoljno rokenrol.“
Čanak oktobra 2000. postaje predsednik Skupštine Vojvodine, Caki biva izabran za poslanika u istoj toj Skupštini, ali ubrzo prelazi za v.d. direktora RTV Novi Sad, potom i za člana Izvršnog veća i naposletku za potpredsednika Skupštine Vojvodine.
U Izvršnom veću Cakiju je nekih godinu i po dana kolega, po barem dve osnove, bio Lazar Kuzmanov, isprva s titulom „član PIV-a zadužen za urbanizam i stambeno-komunalne delatnosti“, da bi 2002. postao pokrajinski sekretar za arhitekturu, urbanizam i graditeljstvo.
Ako se ne računa revolucionarni staž na protestima tokom 90-ih, uobičajen za tadašnje opozicionare, i članstvo u Demokratskoj stranci, Kuzmanovu je ulazak u vladu Đorđa Đukića bio prvi ozbiljan politički angažman. Četiri godine kasnije ispostavilo se – i poslednji.
U Banovinu ulazi kao diplomirani inženjer arhitekture, s već pet godine staža u JP Zavod za urbanizam. Mlađe generacije ga tada ipak pre prepoznaju kao člana kultnog novosadskog benda Simić Quartet, u kojem je od 1999. svirao usnu harmoniku. Definitivno njegov omiljeni instrument jer ga je tokom studentskih dana od 1989. do 1992. svirao i u bendu Mrlje iz rodnog mu Titela, a potom i drugim bendovima.
„Kad smo otišli svaki svojim putem, Simići su se ugasili. Svirao sam kratko vreme s Ponoćnim kaubojem, s Mićom Šilićem, mojim kolegom. Old fishermans blues bend je bio klupski bend, nastupali smo u ’Dva psa’, ’Gerili’, imali smo standardni repertoar, malo bluz, malo rok, bilo je neobavezno i opušteno. Svirke su bile subotom uveče i zabavljali smo masu – rokenrol je zabava i bendovi tako treba da se ponašaju, da pruže što bolju energiju. Nikad nisam voleo da sviram pod pritiskom – ne čitam note već stavim ’usnjak’ u usta i moram da budem dobro raspoložen da bi i nastup bio što bolji“, ispričao je Kuzmanov u jednom ranijem intervjuu.
Povratak prvoj ljubavi
Sudbina političara-rokera u vojvođanskoj vlasti nakon 2000. razočarao je one koji su u njih polagali očito previše nade: Čanak je postao karijerni političar i i dalje je na mestu predsednika LSV; Caki je nastavio da obavlja javne funkcije i već šest godina je član Gradskog veća u Novom Sadu.
Kuzmanov je politiku napustio 2004. kada i Banovinu, iako takav epilog nije priželjkivao. Danas voli da kaže kako mu je to pak omogućilo da se posveti svojoj ipak najvećoj ljubavi – arhitekturi. Zbog toga je ponude da se vrati u politiku, koje je dobijao u međuvremenu, glatko odbijao.
„Te četiri godine (u Izvršnom veću AP Vojvodine) su mi pomogle da sazrim u pravcu drugom od onog sazrevanja 90-tih. Politička borba je komplikovana i nije za mnoge. Kada se više u tome nisam našao i odlučio sam da se bavim samo arhitekturom. Verovao sam pokojnom Zoranu kada sam ušao u politiku, od kada njega više nema shvatio sam da je ta priča nestala. Drago mi je što sam izašao normalan iz politike.“
Ponosan je, kaže, na period u vojvođanskoj egzekutivi jer su u tom periodu Vojvodini vraćene nadležnosti u prostornom planiranju a posle dugo vremena izrađeni su novi prostorni planovi Fruške gore, Deliblatske peščare i Obedske bare.
Da želi da postane arhitekta, znao je i pre nego što je upisao Srednju građevinsku školu u Novom Sadu.
„Ta škola mi je puno pomogla da nađem sebe, da shvatim šta je arhitektura i bila mi je odlična odskočna daska za Arhitektonski fakultet. To je bio zamajac da, kao što sam nekad iz male sredine – Titela, prešao u Novi Sad, da se ponovo odlučim za fakultet kog nema u Novom Sadu i odem u Beograd nakon vojske.“
Od 1995. kada je diplomirao, arhitekturu je iskusio na načine koje nisu dostupni svim njegovim kolegama – najpre kao urbanista u JP Zavod za urbanizam i uporedo s tim u radu sa studentima na (današnjem) Departmanu za arhitekturu u Novom Sadu (kao stručni saradnik na predmetu Urbanističko projektovanje na katedri čuvenog Ranka Radovića, a potom i na predmetu Arhitektonsko projektovanje kod Radivoja Dinulovića), pa i kao pokrajinski funkcioner u čijem je portfolio bila i arhitektura, sve do predsednikovanja Društvom arhitekata Novog Sada i, poslednjih 17 godina, vođenjem biroa Kuzmanov and partners.
„Volim da eksperimentišem dok projektujem tako da sam i u sopstvenoj glavi vrlo često kontroverzan samom sebi. Zgrada u Šafarikovoj koju sam sad projektovao ima ramove oko prozora koji će biti zakrivljeni i davaće ritmiku objektu. Zgrada na Bulevaru pored „Daltonke“ koja se izvodi će biti „agresivna“, sa crno-belim smičućim elementima koje sad često koristim u arhitekturi. (Baš tu zgradu jedan specijalizovani sajt nazvao je „novom ikonom Bulevara oslobođenja“.) Došao sam u situaciju da se „igram“ arhitekturom i da čak provociram svojim rešenjima. U mnogim novosadskim ulicama susrećemo se sa bezidejnom arhitekturom. Naravno da ima i odličnih izuzetaka. Sa tim arhitektonskim provokacijama nekad uspem a nekad i ne. To je sve deo umetničkog stvaranja, ispričao je u intervjuu iz 2019. godine.
Te godine u Muzeju savremene umetnosti u Novom Sadu imao je retrospektivnu izložbu koja je organizovana povodom najvišeg vojvođanskog strukovnog priznanja u ovoj oblasti – nagrade „Đorđe Tabaković“ koju mu je dodelio Društvo arhitekata Novog Sada (DaNS).
Na izložbi je prikazao 20 izvedenih objekata, ali je od 2000. projektovao 80 objekata: izračunao je da je pola od toga uspešno izvedeno dok je pola ostalo u projektu.
„Lazine kuće“
Jednom je javno izrazio želju da izgradi specifičan stil projektovanja – toliko da se njegovi objekti prepoznaju kao „Lazine kuće“. Iz njegovog biroa izašli su projekti za neke od landmark građevina na nekim od prestižnijih lokacija savremenog Novog Sada i možda ih još svi građani ne prepoznaju kao „Lazine“, ali sigurno na njima uočavaju koliko se razlikuju od drugih.
Prepoznaju to i kolege. Krajem februara ove godine Veće Velike nagrade arhitekture Udruženja arhitekata Srbije za životno delo dodelio mu je tu nagradu za 2019. godinu.
Kolekcija nagrada mu je prebogata. Od nagrada Salona arhitekture u Novom Sadu, 1996. godine, za Diplomski rad „Kulturni centar u Novom Sadu“, preko nagrade Salona urbanizma u Nišu, 2000. godine, za Regulacioni plan novog gradskog centra u Novom Sadu, Godišnje nagrade arhitekture Grada Novog Sada za najbolje realizovano arhitektonsko delo u 2002. godini, za Stambenu zgradu u ulici Alekse Šantića 66 u Novom Sadu, nagrade Salona arhitekture u Beogradu, 2002. godine, za Arhitektonski projekat interpolacije novog objekta u staro gradsko jezgro grada Novog Sada, za Poslovni objekat “Pariski magacin” u ulici Kralja Aleksandra 12 u Novom Sadu, priznanje Udruženja urbanista Srbije, 2002. godine, za doprinos razvoju prostornog i urbanističkog planiranja i projektovanja u Srbiji, nagrade Salona arhitekture u Novom Sadu, 2004. godine za Arhitektonski projekat Hotela ,,Aleksandar“ u Novom Sadu, priznanje Međunarodne asocijacije saveza arhitekata (MASA – Udruženje saveza arhitekata republika bivšeg SSSR-a), 2004. godine za Stambenu zgradu u ulici Alekse Šantića 66 u Novom Sadu, Povelje Kapetan Miša Anastasijević za najbolje projektovanje u 2006.godini, povelje Salona arhitekture u Novom Sadu, maja 2007. godine za Arhitektonski projekat Poslovne zgrade “PIN COMPUTERS” u Novom Sadu, nagrada Rigips Gyptone Max za 2009. godinu na takmičenju Saint-Gobain Rigips Trophy, za enterijer Pozorišne sale u Gimnaziji “Laza Kostić u Novom Sadu, Godišnje nagrade Saveza arhitekata Srbije za izveden objekat u 2009. godini zaPoslovnu zgradu PIN Computers u Novom Sadu, do nominacije za nagradu Evropske unije za savremenu arhitekturu – MIES VAN DERROHE 2011 – Poslovne zgrade “PIN COMPUTERS” u Novom Sadu, nagrade Salona arhitekture u Novom Sadu, 2012. godine za Arhitektonski projekat Doma za učenike Grkokatoličke crkvene opštine u Novom Sadu, nagrada Salona arhitekture u Beogradu, 2014. godine, za realizaciju stambenog objekta u ulici Vase Stajića 8 u Novom Sadu, nagrada VELIKA ZLATNA FORMA, za apartmanski objekat BIG RED 4EST na Kopaoniku, Nagrade Grand Prix na takmičenju Xella Triumph 2020, za porodičnu kuću u Mažuranićevoj ulici u Petrovaradinu, 2020. godine i nagrade VEGA IT na pozivnom konkursu za najbolje Idejno rešenje rekonstrukcije zgrade Radničkog univerziteta u Novom Sadu, 2020. godine.
O gradu u kojem živi i radi kaže da njime vladaju investitorski urbanizam i arhitektura; i sam sarađuje sa investitorima. To ne mora uvek da bude loše, jer investitori imaju novac, da nema novca, ne bi se ni gradilo, sve to ima smisla i kad je jasna i čista pozicija arhitekte koji je školovan da stvara nešto, jasna je i pozicija investitora koji će za to stvaranje da plati. Ali kad investitor za svoj novac ne pita arhitektu, kad insistira, kad arhitekta ne može da nađe svoju poziciju i autoritet i kad zbog toga, da bi preživeo, prihvata ono što nikad ne bi dozvolio sebi da projektuje, onda nastaje problem. Nama je struka potpuno nesređena, ja sam zbog toga očajan, nemamo komoru, ne možemo da se zaštitimo, konkurencija je nelojalna, pa čak se i prodavci na pijaci dogovore koliko će im koštati jaje, oni cene svoj proizvod a arhitekte izgleda ne cene svoj rad…“
Ovog meseca tim u kojem je Kuzmanov bio zajedno sa kolegama Iljom i Igorom Mikitišinim i Nemanjom Dačićem dobio je prvu nagradu na konkursu za proširenje Elektrotehničkog fakulteta i kampusa tehničkih fakulteta u Beogradu. Beogradski ETF je, inače, primarno smešten u istoj zgradi kao i fakultet u kojem je Kuzmanov diplomirao 1995. i magistrirao 2008. godine.
Rođen je 18. aprila 1968. u Titelu u kojem je u to vreme – ali stvarno! – još postojalo porodilište. Živi u Novom Sadu, sa suprugom i dvoje dece, u neposrednoj blizini svog biroa.
Denis Kolundžija (VOICE), Naslovna fotografija: Moj Novi Sad (Aleksandar Jovanović)
