Svetska zdravstvena organizacija i Evropski centar za prevenciju i kontrolu zaraznih bolesti objavili su publikacije u kojima se nalazi niz preporuka za ljude koje dolaze u kontakt sa osobama preminulim od zarazne bolesti kovid-19. Međutim, Vlada Srbije još uvek nije objavila nikakve preporuke po ovom pitanju.
Prema poslednjim podacima sa sajta covid19.rs, u trenutku pisanja teksta, od posledica zaraze umrlo je 134 ljudi. Zbog opasnosti od širenja zaraze, Krizni štab je doneo odluku da na sahrani može biti najviše 10 ljudi.
Zakonom o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti iz 2016. godine propisano je da je za preuzimanje tela potrebna sprovodnica koju izdaje teritorijalno nadležni sanitarni inspektor. Redakcija VOICE-a kontaktirala je odeljenje Sanitarne inspekcije AP Vojvodine, Institut za javno zdravlja Srbije „dr Milan Jovanovic Batut“ i odeljenje sanitarne inspekcije Novi Sad, ali nismo dobili dobili odgovore. Zakonom je propisano da posebnu sprovodnicu u ovakvim slučajevima može izdati i doktor medicine koji je konstatovao smrt i prisustvovao otpremanju lica iz ustanove u kojoj je lice preminulo.
U pomenutom zakonu propisano je da se posmrtni ostaci umrlih lica prenose na način i pod uslovima kojima se sprečava pojava i prenošenje zaraznih bolesti, ali nigde nije naznačeno na koji način se ceo taj proces odvija.
Pravilnikom o uslovima i načinu postupanja sa posmrtnim ostacima umrlog lica Ministarstva zdravlja iz 2016. godine propisano je da se posmrtni ostaci osobe preminule od zarazne bolesti smeštaju u metalni sanduk koji se zatvara lemljenjem i smešta u drveni sanduk.
Svetska zdravstvena organizacija objavila je publikaciju pod nazivom „Prevencija i kontrola infekcija za bezbedno prenošenje posmrtnih ostataka u kontekstu virusa COVID-19“ (Infection Prevention and Control for the safe management of a dead body in the context of COVID-19), u kojoj se navodi niz mera koje moraju poštovati svi koji dolaze u kontakt sa osobom preminulom od kovida-19. Prvenstveno je naglašeno da prostorije u kojima se nalazila preminula osoba – bolnica, mrtvačnica i slično – moraju biti u potpunosti dezinfikovane kako bi se sprečila kontaminacija virusom.
U publikaciji se navodi da bližnji ne smeju da dolaze ni u kakav kontakt sa telom osobe, jer postoji mala šansa da virus sa tela pređe sa njih. Slične publikacije su na svojim sajtovima objavile vlade Australije i Velike Britanije kao i Evropski centar za prevenciju i kontrolu zaraznih bolesti. Nijedna od njih ne preporučuje da se telo stavlja u metalni sanduk zatvoren lemljenjem koji se nakon toga stavlja u drveni sanduk.
Epidemiolog dr Predrag Đurić smatra da se o virusu još uvek jako malo zna i da još uvek ne postoje podaci o prenošenju virusa sa tela preminulog osobe na čoveka.
„Smatra se da ako mogućnost prenošenja postoji, ona je mala. Pre tri dana se pojavila vest o prvom takvom mogućem slučaju infekcije patologa sa Tajlanda. Do prenošenja virusa sa tela preminule osobe na čoveka moglo bi doći kontaktom sa telesnim tečnostima preminulog ili predmetima kontaminiranim tim tečnostima. Kako bi se i takav mali rizik izbegao, predlaže se da se kontakt sa preminulim ostvaraje uz nošenje zaštitne opreme – najmanje rukavice i nepromočiva zaštitna odeća dugih rukava“, rekao je Đurić.
Đurić kaže da se prilikom transporta tela predlažu iste gore navedene mere zaštite i da telo preminulog mora biti osigurano od kontakta.
„Prilikom odavanja poslednje pošte preminulom, predlaže se izbegavanje dodirivanja pokojnika ili, ukoliko je to neophodno zbog kulturoloških ili verskih razloga, to treba činiti uz primenu zaštitne opreme“, kaže Predrag Đurić.
„Svako odlaganje i čekanje preuzimanja tela produžava fazu negacije i šoka“
Psihološkinja Lada Marinković, profesorica na Višoj strukovnoj školi za obrazovanje vaspitača u Novom Sadu, tvrdi da nepostojanje mogućnosti kontakta sa bliskom osobom dodatno otežava situaciju prihvatanja smrtnog ishoda ove bolesti.
„Ova situacija kada smo u izolaciji je specifična po tome što se smrt dešava u bolnici, bez kontakta sa bliskim osobama. Za članove porodice to znači odvojenost uz visoki stepen strepnje, osećanje bespomoćnosti, što dodatno pojačava tugovanje i osećanje brige i straha i pre smrtnog gubitka. Generalno, dok postoji život, postoji i nada. Kada nastupi smrt, proces prihvatanja te činjenice započinje fazom šoka i neverice“, rekla je Marinkovićeva.
Ona kaže da je potrebno osluškivati potrebe ožalošćenih i ponuditi razgovor, prihvatiti tugovanje, plakanje i ne izbegavati pominjanje osobe koja je preminula.
„Ljudi različito reaguju, običaji i očekivanja su različiti. Smatram da svakako pomaže otvoren razgovor o onome što se dogodilo, prihvatanje svih emocionalnih reakcija i potreba, kao normalnih i sastavnih delova procesa tugovanja“, navodi Lada Marinković.
Ono što naša sagovornica posebno naglašava je da i deca tuguju i to različito iskazuju u zavisnosti od svog uzrasta.
„Zadatak odraslih je da decu uključe u sve rituale i pruže oslonac podršku i razumevanje, kao i odgovore na dečja pitanja o smrti, upravo kao podršku prihvatanju smrti kao životne činjenice i upućivanje na njeno prevladavanje i nastavak života u novim okolnostima“, kaže Lada Marinković.
Ukoliko dođe do određenih birokratskih problema i odlaganja preuzimanja tela, dodaje ona, to predstavlja dodatni stres za porodicu koja želi da započne proces žalovanja, koji najčešće i počinje nakon obavljene sahrane.
„Svako odlaganje i čekanje preuzimanja tela produžava fazu negacije i šoka. U psihološkom smislu takve situacije otežavaju porodici da se posveti emocionalnim potrebama i daju jedan dodatno ’gorak’ ukus ovakvoj situaciji“, objašnjava Lada Marinković, koja je 2000. godine bila pokretačica i supervizorka projekta ostvarenog u saradnji JKP Lisje i NVO Panonija, tokom kog su psiholozi po prvi put u Novom Sadu obučavani o temi smrti i pomoći porodicama u teškoj situaciji.
Aleksandar Bugarin (VOICE, naslovna fotografija: Pixabay)
